netipičan utorak

Ne znam da li je ovo bilo 30-to ili 40-to jutro da se nekako "jedva budim". Koliko god ležao i nešto čekao, ipak ustanem umoran i malaksao. K svemu tome još i ova kiša, da te bog sačuva. Prosto poželim da kiša pređe u susnežicu, da na tv-u jave da je došao decembar, i da padnem u neki zimski san po principu "sve trke su prošle, odmaraj par meseci, jedi kikiriki i čvarke".

Kao i uvek kad si nenaspavan prvi refleks ti je da doručkuješ jedno desetak puta, ali ja sam se zadržao na samo dva. Delovalo mi je da su mi noge u totalnom nok-autu od jučerašnjeg putovanja, koje se sa neplaniranim čekanjem na granici od sat i po oteglo preko svake mere. Na brzaka smišljajući šta da uradim u onih par sati pre posla, skočio sam na biciklu. Na kišnom MTB-u sam imao neke kramponke koje se dosta klizaju po mokrom, a i trebalo ga je čistiti i podmazivati, pa bih na to potrošio svo raspoloživo vreme. Zato sam dograbio neki hibrid koji ja zovem Lolina Ponika, a to je oblik pony bicikle ali sa točkovima od 26'' i nexus menjačem u zadnjoj nabli, doduše od samo 3 brzine. Ali barem ima blatobrane.

Uzeo sam običnu trenerku i šuškavac, i obične patike jer nemam baš bici-sprinterica za bacanje koje bih tako kvasio i sušio često. Iako sam garmina držao povezanog na kompjuteru sinoć, on se iz nekog razloga nije napunio - ovo mu se događa drugi put u zadnjih par meseci. Prilikom skidanja sa štipaljke na njemu piše 100%, a nakon sat treninga pokaže "batery low". Inače svakodnevno može da snima 6-7 sati bez problema. Tako se dogodilo da se nakon 34km ugasio, ali sreća u nesreći je da je dovoljno "pametan" pa je pre gašenja sačuvao ceo dotadašnji deo fajla.

Za (ne-)poverovati (?) je da sam na neku foru uspeo u trenerci da navrtim 26 prosek na onoj smešnoj bicikli, sve po kiši i valovitom terenu. Kad sam nakon ručka trebao da sednem da se malo odmorim, podosta se razvedrilo i kiša je malo zastala. U trenu smo odlučili da izvedemo kučiće u kratku šetnjicu, i posle pola sata umesto da se odmaram meni pade na pamet ideja da malo protrčim.

Osećaj je bio kao da "mažem" ali brzine nešto manje, oko 4'30''/km, i dok si rekao keks već sam se vratio kući neodlučan da li mi je pametnije da bez ijednog dana pauze nastavim da "treniram" ili da ovo računam kao dan odmora. Sve skupa sam ubeležio 5km što mi je lični rekord u kratkoći treninga u zadnjih nekoliko godina. Nešto tipa "bolje išta nego ništa", mada je često puno bolje "ništa" jer se barem odmoriš kako treba.

Još jedna novost je da sam neočekivano i više nego slučajno ("PREslučajno"!?) pronašao trku iz snova, koja nije ni Skoplje ni Banja luka, jer mi se ne ide ni u jednu od te dve "gužve". Kad sam video slike iz Dubrovnika život mi se smučio. Rekao bi čovek da pola tih ljudi u mozgu nema više od 9 godina. Slikamo se u restoranu, slikamo se u kupaćem kostimu, skačemo po stazi, i sav ostatak do kompletnog asortimana uobičajenih kretenizama. Jebote umem i ja da se šalim i zabavljam, ali nisam retard. Vidi mama pijem kafu u centru grada. Ma dajte bre. U idućem životu hoću da se rodim kao snajper s prigušivačem. Ili kao živi pesak, pa da selfi-trkačima samo dovikujem - ej dođi ovde da se slikaš. Nemate pojma koliko sam srećan što smo zadnja dva vikenda bili upravo u Rovinju i u Križevcima, daleko od "naših". To što oni zovu dobra atmosfera, ja zovem zagađenje. Jer ne moram da se kreveljim da bih ubedio sebe da mi je lepo. Meni je najlepše kad ništa dodatno ne moram da radim da bih nekom drugom dokazao koliko mi je lepo. I uopšte, mislim da čovek može dobro da se provede samo ako nije sebi postavio Zadatak da se lepo provede, i ako mu nisu potrebni selfi-Dokazi da se ekstra provodio. Izgleda da je to postala jedna od ovih novih bolesti, šta ćeš, sažaljevam slučaj.