Jer govorim više od hiljadu reči :-)
Ovo sam hteo da vam kažem. Na svakih 1000 ljudi, recimo, postoji 10 ljudi kojima je potrebna nekakva pomoć, i postoji 50 ljudi koji su voljni da im pomognu. A vidim da je danas prosto postala moda da se prosi, za sve i svašta. Sad bih ja na maraton na Severnom Polu, i krenem da prosim pare po fejsbuku. Šta time postižem? Postižem samo to da onih 50 ljudi, koji povremeno požele da nekome nešto pomognu, pogrešno usmere svoja sredstva, i da umesto da pomognu tamo gde je to zaista neophodno, njihove pare završe u mom sebičnom džepu.
Zimus je na startu jedne lige stajala devojka pored jedne kutije, i nudila na prodaju nekakve marame. Pitam šta je to, kaže kupiš maramu za deset evra, i time pomažeš naše putovanje biciklama na Island. Ali ja ti nisam tata, nisam ti ni ujak, nisam ti ništa. Svakih 10 evra za koliko si ti bliže Islandu, ja sam za isto toliko dalje od Islanda. Zašto da JA ne odem na Island? Idi traži pare od nekog lopova, od neke stranke, od nekog preduzeća koje pere pare, a ne od kolege trkača. Nisi gladna, imaš šta da obučeš, SRAMOTA JE da tražiš pare od sebi sličnih.
Evo sad i ova mala, pa ako si bila toliki retard da se prijaviš tamo nešto za Rio, gde ti je bila pamet da se setiš da nemaš pare da tamo odeš? I sad mora ceo fejsbuk da zna koliki si retard? U prevodu, celog života po ceo dan visiš na internetu i popunjavaš formulare bez da usput koristiš i to malo mozga, i kad na kraju nezajažljivo (praktično) preotmeš mesto koje bi neko drugi dobio na lutriji, a ko tamo zaista i može da ode, e onda drugovi moji dragi pomagajte. A zašto da ne dam nešto novca ovom što sam mu dao stare patike, što spava na kartonu ispod tribina, ili da ne odnesem par džakova hrane u azil da ne bi kučići morali da čekaju da neki od njih ugine pa da ga pojedu? Zašto da budem dobar prema razmaženim tatinim sinovima i ćerkama, koji tako vole "da zinu više nego što mogu da progutaju"?
Koliko poznajete maratonaca, domaćih, koji trče samo trke u Srbiji? Ima ih koliko hoćeš, koji se vrte tu oko recimo 1h20 u polumaratonu. Šta bi falilo da je neko od njih otišao na neki veliki svetski maraton, da smo ga eto tako lepo častili. Ali jok, sad je u modi Laza, pa ćemo sve da poklonimo Lazi. Šta ima koji klinac Laza da traži u inostranstvu? Skupili su mu pare za kuću, jedino što je ostalo je da mu se nađe posao. I problem je zauvek rešen. Vidim pre par meseci negde, trči Laza sa maramom na glavi, drečava narandžasta, baš mu lepo stoji, pa se setim da sam ja 5-6 godina sanjao da nabavim tu maramu da ne nosim samo kačkete ili znojnice, zbog naočara. Meni je to trebalo kao oprema, a ne kao modni detalj. Ali bože moj, ključao mi je mozak ispod kačketa i na +30, čega nema bez njega se može. Što meni nije uspelo, dobio je Laza pre nego što je i zatražio, dakle očekujmo od njega polumaraton ispod 1h15 u roku od dve godine.
A šta ste kupili onoj mučenici koja prećopa svaki maraton i pokloni vam predzadnje mesto? Jer da ona nije toliko strastan trkač, neko od vas bi morao da bude zadnji. Ne, ona nije u modi, ona se ne kotira na top listama, sad je trenutno hit brinuti o Lazi. Jebo vas Laza. Napisao i Laza status, kaže možete mi pomoći na ovaj žiro račun, a imam i devizni. Ne kaže nađite mi posao, kaže dajte mi pare. Puno veću uslugu bi mu neko učinio da ga je naučio šta u životu treba tražiti, i očekivati od drugih ljudi. Sad je Laza ispao kao onaj mali labrador što se izgubio u parku, vlasnik se ne javlja, i odmah se javilo 1000 ljudi koji bi da ga udome. A pored njega stoji 50 malih šugavaca i nikog ne boli dupe za njih, okrećemo glavu na drugu stranu, oni nisu hit.
Slikalo se siroče u Parizu, jadan Laza, eto da nije bilo dobrotvora ne bi nikada video Pariz. Opet da ne pominjem nijedno ime, ali mogu iz rukava da vam istresem 10 domaćih trkača kojima bi maraton u Parizu bio baš onaj stepenik na koji su odavno zaslužili da se popnu svojim rezultatima. To što oni treniraju i ćute, trče trke do 1000 dinara startnine maksimalno, koga boli đoka. Evo kaže danas Laza da bi voleo da ode na Ostrog, da se pokloni svom svecu. Pa idi, stavi vreću za spavanje na leđa, trči pa kad stigneš, budi Forest Gamp a ne Donald Tramp. Ja nemam pojma gde je Sveti Nikola rođen, vidiš baš bih mogao da potražim pare da tamo odem, nadam se da je rođen baš u Rio de Žaneiru, pa da odem s onom malom, možda dobijemo popust na avionske karte.
I posle sad ove male prosjakinje, pitam se ko će biti sledeći koji će od SEBI RAVNIH a često i od ONIH KOJI IMAJU MANJE, besramno tražiti pare za svoje ekskurzije. Da se vratim na početak, svaki dinar straćen uludo, dinar je manje za one kojima je zaista potrebno. Umesto da jednu zaludnu budalu pošaljete u Južnu Afriku, možete od istih sredstava da napravite tri maratona bez startnine, možete da na svojoj trci obezbedite besplatno pivo uz ručak jer odlično znate koliko se sirotinja raduje pivu, možete umesto spavanja na strunjačama da platite da svi koji odu busom na neki od regionalnih maratona odspavaju kao ljudi, a ne da sutradan trče trku Pinokio tehnikom.
Ne kažem da ne treba davati, biti dobar čovek, ali počeli ste da se gubite, brate. Pomozi kome treba, i koliko treba. To što biraš mezimce, razbacuješ pare, ne znači da si human, naprotiv, postaješ mi tako, da izvineš, sumnjiv. Izvinjavam se ako je malo zbrkano zvučalo, mrzi me da ispravljam i od ovog pravim disertaciju, shvatili ste o čemu sam razmišljao, a moje blogersko i demokratsko pravo je da to kažem naglas.
Nema komentara:
Objavi komentar