događalo se ranije da ujutru otvorim svakodnevni mail od wikipedije i da sasvim neplanirano napišem blog o nečemu što me zainteresuje. pronađem neki zemljotres, nekog sportistu koji je umro sa 24 godine, i onda krenem u istraživanje pa dođem do svakakvih podataka.
ovo današnje baš i ne traži komentar. bio naučnik ili ne, nije na tebi da ubeđuješ nego da objasniš. okej, ako se radi o nekom do koga ti je stalo, pokušaćeš i sa UBEĐIVANJEM ako radi nešto po njega potencijalno loše ili opasno. ali generalno gledano (prebacujem se na ovaj svakodnevni život) kad vidiš da je neka budala čvrsto pri pogrešnom stavu, samo kažeš ma tako je breee i okreneš glavu. glup si, ostani glup. ovo naročito vredi na društvenim mrežama. katkad se začudim primetivši koliku količinu energije i volje ljudi potroše na strance. ako ga ti lično nećeš lečiti, nek ide da pliva u zaleđenom jezeru, ne mešaj se.
DANAS
pišem o onom od juče. "Fakir" se zvala ideja bloga.
oduvek sam se pitao šta vodi one fakire da sede sedam dana na staklu ili ekserima.
kako uspevaš da pomeriš fokus sa trenutka na večnost?
LAKO je trčati planinsku ultru, uvek se nešto događa. pa makar bio i bol, i žulj, kamenjar, uspon, podne mrak, kiša vrućina, uvek se nešto menja, uvek se nečem prilagođavaš.
NEMA VEZE koliko vremenski traje tih 50 ili 100 kilometara, to je ono što si odabrao, to je sâm život, došao si da izazoveš samog sebe i istovremeno učestvuješ i posmatraš meč između tvog tela s jedne, i staze, štoperice, meteo uslova, sa druge strane.
očigledno da onaj fakir ima čime da iznutra popuni to prividno NEDOGAĐANJE ničega spolja, dok sedi sedam dana na tepihu od eksera.
ono što je ključ svega je da nikada ne dođeš u poziciju maratonca početnika koji po ulicama pita prolaznike KOLIKO JOŠ, GDE JE CILJ, JEL ODMAH U SLEDEĆOJ ULICI??? a oni ga teše ajd ajd još malo, eto odmah iza ćoška :-)
ako krenemo od opšte prihvaćenosti da bol kao BOL POSTOJI, već na kraju te rečenice dolazimo do prvog grananja algoritma. bol je zbir više stvari.
1) kad te nagazim to je recimo bol, dakle to mu je izvor
2) receptori prenesu to do mozga i ti kažeš da te boli, osetiš to
3) antipatičnom čoveku ćeš na jedva mali pritisak reći Ajde bre skini mi se sa noge majmune to boli, a prijatelju ćeš iako te je solidno očepio reći Ma nije mi ništa, daj...
dakle kad skupimo na gomilu nadražaj, osećaj, i odluku koliko smo spremni da trpimo, dobijemo taj sendvič zvani Bol
stavili su mi na ramena ona dva kotura od zavoja, i stegli ih posred leđa između plećki iz sve snage. kao raščerečen.
kažu, ako se poviješ ka napred, ode grudna polovina ključne kosti ka unutra, ostade ramena polovina na strani, i nikada se neće dodirnuti pa neće ni moći da srastu. moraš da to zapneš kao sajlu od skele, da bi se dovelo u istu liniju. nema hoćeš nećeš, nema boli ne boli, nema hoću neću da trpim, jednostavno moraš.
(okej sad može ovde nadugačka filozofska rasprava šta se u životu zaista mora, ali nije pravi trenutak da toliko razvučem priču, ostaćemo unutar okvira zdravog razumnog svesnog i voljnog pristupa sa čvrstim pogledom ka napred)
pita me neko kako sam, jel boli, a ja ne znam šta da kažem. ako ću da skinem ove utege sa pola sata, onda boli, i jedva čekam. ako će da ostanu još 5 nedelja, onda naravno da ne boli! onda je to neko nepromenljivo stanje. i gotovo. kao fakir.
postojanje bola zameniš postojanjem vremena. sve ima kraj, ali ja nemam pojma kada će tačno dva kraja kosti dovoljno jako da se zagrle pa da mogu da ih smatram jednom labavom cevčicom koja sme da se pomera vamo-tamo.
štaviše toliko puta svi upotrebimo reči sjeban slomljen polomljen uništen umro na treningu i od bolova, da čak i ne shvatam ovu povredu puno ozbiljnije od povreda lože, ahilove, kolena, blać. a jeste gora, puuuno je gora.
kad za nekog drugog čujem slomljena ključna (reče ortoped DOBRO si ti ovo polomio, jbg kad uspeš i ortopeda da impresioniraš to već nešto znači) kontuzija rebara hematom na plećki hematom na boku odrano rame koleno šaka i tri kopče na glavi, pomislim pu-pu-pu baksuza sačuvaj me bože, bolje on nego ja :-P
od brojeva te svakako zaboli glava, faze srastanja se smenjuju već na svakih 5-7 dana, prvo ovo pa ono, blać, nekom to krene da se uveliko "lepi" već nakon 7-10 dana a nekom ostane razdvojeno i nakon 2 meseca, ili zauvek. juče i danas već za nijansu manje boli, mada je otok koji kreće ispod plećke pa se prostire skroz po vratu, još uvek isti. biće tu čitave revije nijansi modre zelene i žute, za instagram :-)
od neprestanog držanja ramena daleko iza ovaj štrčeći deo je potonuo i sad mogu da mu napipam kraj ali bez onog šiljka kao kod olovke. da li se nešto tu zaoblilo, nemam pojma. zanimljivo je da srastanje/popunjavanje kostiju na svim animacijama izgleda jako slično zavarivanju, s jedinom razlikom što umesto elektrode ovde sve popune krvotok i nove ćelije, čijih sam se svakakvih naziva načitao u ovih nekoliko dana.
dakle 5-og dana nisam bio siguran, ali 6-og dana mogu da objavim da sam ušao u Drugu Odaju Čistilišta. bol je duplo manji, mogu da koristim i desnu šaku za neke radnje koje bitno ne pomeraju ruku iznad lakta, a kad slučajno mrdnem ne čuje se svaki put krckanje i ne oseti se ono struganje kosti o njen drugi deo ili neku tetivu/mišić, što znači da se iz hematoma već stvorio neki prvi želasti spoj na mestu loma. kako dani prolaze taj spoj bi trebao da bude sve gušći, da bi za desetak dana počelo okoštavanje cele smese, nešto kao kad ubaciš lebac u pećnicu :-)
naravno da sam sav skoncentrisan na to da mi se vrati moje rame u što boljem obliku, i da ne razmišljam o formi, o tome kada bih mogao na prvo pešačenje, trčkaranje, biciklu/trenažer, ili trku. tek nakon 6 dana sam se budala setio da uopšte izguglam Ortopedska Pomagala i da naručim tu tzv. potporu za rame, no obzirom da je vikend poslaće mi (iz bgd) tek u ponedeljak pa će stići u utorak. da recimo treba Loli ja bih joj očas posla sašio neki prototip i svakog sledećeg dana noviju bolju verziju, ali ovako je malo teži slučaj jer mi ipak trebaju obe ruke za rad na mašini pa sam u pat poziciji.
što manje posmatraj sebe sa strane, umešaj se u život kao u publiku na nekom koncertu, postani jedno sa bolom, vremenom, i strpljenjem, postani onaj fakir koji postoji koliko i ekseri pod njim a istovremeno ne postoji kao ni bol koji je odlučio da ne primećuje.
Nema komentara:
Objavi komentar