Promenio se mesec, promenila se nova godina u kini, a videćemo kakve veze ja imam s tim. Mrzi se sad da guglam koliko je potrebno da se ćelije obnove od jednog organa do drugog, pa ne znam šta to sve sad imam na sebi od novih delova, možda bubrege možda oči možda creva možda pamet. Možda ništa.
Nakon što sam sabrao aktivnosti u januaru, i pogledao uporedne statistike zadnjih 5-6 godina, najzanimljivije mi je bilo što sam najbrže trčao one godine kada sam pretrčao najmanje kilometara. Bila je to godina sa mesecima i mesecima divljeg jurcanja biciklom po brdima, i jedva sam uspevao 1-2x nedeljno da ubacim neko trčanje. Bingo!
Slično tome sam najveći napredak imao na samom početku trčanja, kada sam nastavljao da bezdušno ubijam kilometre biciklom, i sporadično ponegde umesto bicikle ubacio trčanje. Kad god sam pak pomislio da namlatim hiljade i hiljade kilometara trčeći, a zanemarivao biciklu (jer svaki dan na bicikli oduzme barem 20-ak km u statistikama trčanja), dolazilo je do nekog zaglavljivanja maratonske forme na otprilike 92-93% od očekivane. Bed.
PLUS, ako hoćeš da budeš pristojno jak na bicikli, to ne može da se održava sa dve vožnje mesečno. Kombinacija bic bic bic i nešto trčanja doprinese tome da si jak i tamo i ovamo. Za razliku od toga, kad samo trčiš i to manijakalno, na bicikli se pretvoriš u krpu koja samo gleda kako da se odmori, a ne kako da se dodatno umori. Fuj.
Nakon 2-3 godine jako loših rezultata na trčanju, ova sezona će biti nešto drukčija. Ništa lupanje kilometraže, ništa beskrajna planinska trčkaranja eto jer mi se tako sviđa, iz prostog razloga što mi se na neki način to i smučilo. Ajd, ne baš smučilo. Zasitio se.
Kao kad sam jednom kupio kikiriki u kanti od 3kg jer sam ga celog života bio željan, e pa kad mi se ispunila želja u tri dana sam popio 30 litara vode i hodao gradom sa skupljenim usnama ko pileće dupe, pa mi se kikiriki smučio i više nikada nisam pojeo više od šake. Pola šake.
Ipak ono što mi se najviše smučilo je što sam bio slab *i* na bicikli. E to se ne oprašta nikada i ni zbog čega. Da li sam trčao maraton 2h59 ili 3h09 možda je jako važno mojim navijačima a meni je važnije da se ne mučim dok trčim. Naprotiv, skoro sve trke u zadnje dve godine sam jedva završio. Stalno sam se osećao kao čovek koji može na plećima da nosi mitraljez, a neko mu je navalio top. Od prvog koraka, do poslednjeg. Ali sam trčao, i završavao. Bože moj.
No osećaj na bicikli, kad sa Divčibara pogledaš ka jugu i pomisliš kako bi lepo bilo sjuriti se niz Tometino Polje pa se vratiti preko Kosjerića, i umesto 80-90km produžiti krug na 130km, pa te bol u leđima podseti da je bolje da podviješ rep i vratiš se kući jer će i tih 90 da ti bude mnogo, e to je jedan, nemate pojma koliko bedan osećaj. Baš.
Ako i ove godine budem 5' sporiji na maratonu/maratonima nego prethodne, to ću pripisati starenju i neminovnom točku vremena koji će svakoga samleti kad-tad. A ako mi išta krene makar minut-dva nabolje, život će me počastiti dvostruko jer sam zaista rešen da povratim snagu na bicikli. Hvala.
Svi koji su ikada trenirali "ozbiljno" znaju koliko je grupa važna na treningu, i prosto ne znam da li je važnija na trčanju ili na bicikli. U oba slučaja dosegneš nivoe za klasu više nego kad neprekidno treniraš sâm. Nažalost na bicikli su jednako ništavne šanse da nađem društvo za treniranje, tako da se ne zanosim idejama da ću se vratiti u profi vode. Jok.
Ono što je najvažnije u toj mojoj "ideji 2017" (nije Plan!) je da mi noge budu odmornije za trčanje. Bicikla mi je tu uvek pomagala, jer kad si nakon teškog dana na bicikli umoran za biciklu, obično možeš iznenađujuće dobro da otreniraš na trčanju. Naprotiv nakon teškog trčanja sutradan nisi ni za žustru šetnju, a kamoli za trčanje, a kamkamkamoli za neko džihadisanje na bicikli. Eto.
Nema komentara:
Objavi komentar