nije bojkot

Svašta bih pisao. Kad pomislim da su mi kretanje i aktivnosti poprilično ograničene do daljnjeg, logično je pretpostaviti da ću imati "višak vremena". No u normalnom stanju je potrebno manje vremena da se napiše 5 kucanih strana, nego što ovako levoručno potrošim na samo jednu. Ništa gore za motivaciju, od napora koji daje samo 10% rezultata koje si video do juče uz isti utošak vremena i energije.

MOŽDA će već za par dana biti moguće sedenje pred komp-om i kucanje sa dve šake skvrčene ispred grudnog koša po tastaturi privučenoj na samu ivicu stola. Za sada mogu desnim palcem da udaram Enter dok sve ostalo moram levicom. 2017-ta, godina levice, hehe?

Posegnem desnom ka mišu pa se setim da mi je sa leve strane, nekako uspevam da svaki put pogodim pravo dugme. Nekad stisnem na tastaturi od kompjutera C i držim čekajući da se negde pojavi onaj skočni meni CČĆ pa da odaberem nešto sa kvačicom, i onda se setim da to tako radi na android tastaturama a ne na ovim mehaničkim. U trenu se zapitam gde je sad dođavola to Č iako se družimo već 20-ak godina. Krenem ka ekranu da ga pipnem kao na tabletu, pa se opet setim da za to služi miš.

U svemu tome uveliko ispari svaka želja da kompletiraš neki "roman" jer teško da uspeš i da ga započneš. Ja sam navikao na neku eksplozivnost u životu. Kad mi zatreba nova brusna ploča ja iz dvorišta UTRČIM u kuću, uzmem pare, biciklom odjurim najbrže moguće do prve radnje, kupim i donesem šta treba, sve pobacam na beton i nastavim sa radom. Ovde dobijem 4 čira dok završim rečenicu. Sve se tako usporilo, i koliko god pitanje "a gde ti se žuri?" moglo da ima smisla, odgovor je uvek isti, žuri mi se da posao koji je uvek trajao pola sata završim za barem sat, a ne do sutra.

Tokom one vožnje na kojoj sam se polomio, razmišljao sam usput kako najpreciznije da presečem neki plastični šaht/poklopac koji je u tesnom prolazu zaglavljen ispod oluka. Štaviše imao sam vremena (i šuškavac za sv. slučaj) da napravim krug na Divčibare, no obzirom da sam uzeo teški Kišni Bajk sa kramponkama znao sam da je umerenija 80% nego 120% varijanta planiranog treninga, plus sam hteo da se vratim kući što ranije da obavim tih par sitnih poslića, kad je već lep dan u dvocifrenom plusu.

Sve ovo je na neki način priča o tome zašto ne pišem iako nemam drugog posla. Za 3 sata mogu da pročitam isto kao i kad sam zdrav, film od 2 sata uvek traje 2 sata, jedino pisanje od pola sata traje 3 sata, eto zato. Sve drugo se ostvari uobičajenom brzinom. 

 Idući blog - o prvoj fazi oporavka...