03/21 Kako dalje, kako do kraja?

(nakon što sam skratio korake za par centimetara, 

došao sam do daha i do kraja Trećeg Kilometra razmišljao o sledećem)

~~~~~~~~~~

Opseda me jedna ideja, koja mnogo lepo proširuje priču o oporavku nakon preloma, poredeći je sa većinom drugih situacija u životu.

Da krajnje pojednostavim. Kažu ovako – kada ti srasta ključna kost, bitno je držati rame što zabačenije unazad, jer se tako dva dela dovedu "u liniju". Svako povijanje ramena ka napred ili dole, razdvaja polovine na mestu preloma i povećava ugao pod kojim će srasti. Niko normalan ne želi novu klavikulu formiranu u obliku slova Y.

A šta to želi "svako normalan"?

Da umre, da propadne, da se razboli?

Ne? Ipak da? Evo o čemu razmišljam.

O toj nekoj gotovo fanatičnoj doslednosti, potrebnoj da bi se od Otvaranja do Završnice neke šahovske partije došlo savršenom putanjom.

Verujte, puno je lakše leći i gledati TV, nego ovo kucati levom rukom.

Dok ispraviš greške, svaka reč se otegne kao cela rečenica.

Pomogao bih se povremeno Desnicom, no sva ta silna pomeranja doprinose da dva dela kosti predugo stoje u lošem položaju za srastanje.

Prema svim uputama i savetima, blagotvorno je nešto malo drmusanja i truckanja, no to uveliko namaknem kroz dve šetnje sa psima, previjanja, umivanja, polu-tuširanje, obroke, ihaaajjjjj!

Ostatak dana bi morao da bude krajnje disciplinovan. Dovoljno je da noćni čuvar dremne "na samo pola sata" i robijaši pobegoše preko žice. Tako sam kroz uvod već pripremio polovinu poente.

Koliko "lufta" dozvoljavate sebi u životu?

Nedavno sam na tviteru napisao da to što se "samo jednom živi" ne treba da nam bude izgovor za svakojake glupe ideje, nego NAPROTIV signalna lampica da mnoge trenutke možemo proživeti na bolji način.  

Šta mislite, od 30 devojaka i 30 momaka koji su u 30 najjačih nacija pobedili državno prvenstvo na 5000m na stazi, ili u biciklizmu, koliko njih se redovno opija subotom uveče jer se samo jednom živi? Koliko ih kupi čips i paštetu svakog drugog dana jer im je dosadno i bljak da večeraju neke zeleniše i piju mineralnu vodu? Koliko njih mrzi da se istežu, koliko njih ostane svako veče tri sata neprekidno skvrčeno pred kompjuterom, kičme vezane u čvor, do besvesti bauljajući nedogledima društvenih mrežica?

Predivno je u praksi testirati taj poklič "SAMO JEDNOM SE ŽIVI" na primeru slomljene kosti koja će, šta god ti u međuvremenu radio,  za mesec dana srasti 90% u NEKOM položaju, a najviše od tvoje posvećenosti toj misiji zavisi da li će srasti podnošljivo dobro ili će ti rame ličiti na polusrušeni bunker iz WW II.

Preslikaj sada ove 4 nedelje na 40 godina. Objašnjenje gotovo svih poremećaja je što se pogoršanje ne vidi na dnevnom nivou. Neće ti sutra propasti pluća jer si danas spržio dve pakle cigara, niti će ti riknuti jetra ako si se napio kao svinja. Nećeš ti se sutra zaglaviti grudva holesterola u mozgu ako si danas pojeo kantu od 2.5kg Linolade.

Ali za istih tih 40 godina, onaj što mu se smeješ jer "ako baš mora" on popije bezalkoholno pivo, žvaćka brokoli i spanać, umesto kole i vanilica uzme kefir crnu čokoladu i bademe, ne izlazi u kafiće gde se puši, bla bla da ne nabrajam, taj će ostariti 30 godina. A ti ćeš 50. Ili ćeš već ispasti iz kočije u nekoj krivini na pola puta, trom mamuran i bezvoljan do granice da ti je bilo svejedno koliko ćeš krivina savladati.

Naravno da je bukvalizam najgori način shvatanja svega, pa i ovoga. Niko nije crk'o od jednog piva, jednog čipsa, jedne rakijice kod ujaka na slavi. Niko nije propao kao sportista jer se jednom nije istegao. Poenta je da svako zanemarivanje od danas do sutra vrlo lako pređe u (lošu) naviku, koja od godine do godine od nas napravi olupine, koje sigurno nismo morali postati. 

Pogledaj onu Bubu na sajmu oldtajmera koja nakon 45 godina izgleda kao da je juče izašla iz fabrike, i istu takvu koja na otpadu potpuno trula izgleda kao onaj bunker iz WW II koji mi je pretio na početku priče.

Zabaci ruke, dotegni bandaže, napipaj spoj dve polovine kosti koji još uvek "klacka", još malo odigni rame da pod prstima osetiš što ravniju grbu, i seti se da to nije kratka jutarnja gimnastika ili vežba joge koja traje dva minuta, nego je to disciplina koju moraš poštovati još 18 dana. Teško, hah? Nije. 

Onaj Fakir iz prethodne priče bi rekao 

- Ne znam šta je vama ovde neobično, pa ja ovako uvek sedim...

- Ma daj bre, đuskaj noćas s nama, jednom se živi!

- Drugi put! Trenutno sam na odgovornom zadatku, i bilo bi tužno da izneverim sebe. Jer samo jednom se živi.

Važi za svaki (polu-)maraton, pa i za ovaj moj.