ako

Kako reče onaj, ako nešto može da krene naopako, krenuće. Tako nešto mi se dogodilo juče. Mislio sam otići biciklom 24km od kuće pa otrčati onaj krug ispod planine Medvednik no poželeo sam da to malo skratim jer sam očito bio malo umoran od vikenda. Pa sam onda skratio vožnju na 15km i parkirao biciklu dva sela ranije. To je otvorilo dve mogućnosti: da otrčim nekim putem koji dobro znam i dosađujem se jednako kao da sam trčao i kod kuće, ili da pokušam da prođem nekim novim... hmm?

Prvu prečicu nisam pogodio a ionako sam se uvek pitao gde sam "onda" izašao, na jednom ili drugom uključenju u glavni put. Ipak je bilo drugo. Prvo me je odvelo kroz neku poluprohodnu šumu pa po kamenju nabacanom po blatu da traktori ne bi šlajfovali, da bi taj puteljak na kraju skroz urastao a tragovi vode kroz susednu livadu. E ali sada su u toj livadi maline pa da se ne bi svako poslužio seljak je to ogradio, pa sam morao dva puta preskakati ogradu, prvo u maline pa onda iz malina. Na kraju sam se nekim kostolomnim kamenjarom/makadamom spustio do mesta kuda bi me odvela onda druga, "prava" prečica.

Tu sam neplanirano došao na kraj jednog asfalta koji nemam pojma odakle kreće jer ne znam nikakvo asfaltno odvajanje sa glavnog puta. No nakon samo 5m asfalta produžio sam dalje uzbrdo drugim makadamom i polukružno stigao dokle sam prvobitno planirao. Tu sam uspešno savladao drugu prečicu, doduše na jednom mestu sam morao da trčim po tepihu od šljiva koje su pospadale sa drveta, malo čudan mljac gnjec osećaj.

Treća prečica me je dovela do potoka od blata kroz trnje i koprive, što mi nije bilo zabavno pa sam se vratio 100m nazad jer je takav ili još gori "put" trebao da vodi čitav kilometar. Neke druge godine bi tu možda i moglo da se prođe ali nakon mesec dana kiša i pljuskova ovo je valjda najgori trenutak.

Četvrtom prečicom sam jednom već prolazio i zapamtio da se tuda MOŽE proći no da je ovako izgledala definitivno je se ne bih tako sećao. Kroz granje kroz potoke preko oborenih stabala, dođoh i do jednog izvora. Ako celo selo ima ešerihiju ajd imaću je i ja, šta će žedan čovek nego napiti se vode. Dotle sam već sav bio blatnjav a i stari pocepani dres sam dodatno isparao na trnje, moguće da sam u tom sivom adidas dresu istrčao svoj peti maraton i prvi ispod 3h u beogradu 2005. Na dnu puteljka me je čekao špalir koprive sa obe strane i tu sam već prestao i da je preskačem i sklanjam, samo sam prošao i pravio se da ne osećam ništa. Ne, na dnu puteljka me je čekao potok no srećom s kamena na kamen se moglo pregacati bez zaletanja skakanja i upadanja u vodu ili blato.

E tu sam naišao na 4 debela praščeta, tri su pobegla uzbrdo a jedno ostalo iza mene i svo vreme roktalo i gunđalo da ga pustim ispred, a kad god sam stao stalo bi i ono i samo me posmatralo. I tu sam imao dve ograde nasred puta, kao da put ide kroz nečije imanje, nemam pojma. A "put" je bila reka stvrdnutog blata i jedino mesto gde sam uspešačio iako uopšte nije bilo strmo. Prosto sam bio u čudu gde sam se našao. Očigledno je bilo da sam i ovde prvi put i da sam prethodni put negde drukčije skrenuo tako da sam od planirane poslednje prečice prošao samo prvu trećinu.

Odjednom sam shvatio gde ću doći i ostalo mi je samo kilometar i po asfalta. Za nepunih 15km sam potrošio dva sata zbog puno stajanja i zavirivanja u kartu, planiranja rute. Nakupio sam 450m uspona i isto toliko spusta, što je 70% od plitvičkog maratona. Prvo sam se začudio otkud toliko i pitao da nije neka greška no kad sam malo razmislio nigde nisam imao ni metra ravnog a većina puteljaka je bila strmo uzbrdo ili nizbrdo. Možda ipak nisam bio toliko umoran koliko sam mislio. Ili je ona kafa bila jača od uobičajene.