nedjelja, 8. srpnja 2018.

katastrofizam, prvi deo

(Nekad)
Nikada nisam prežalio *onu* jednu godinu kada sam prvi krug Sljemenskog otrčao za x minuta, pa drugi krug za y minuta, i kada je triler bio na vrhuncu krivo sam stao i na pola trećeg kruga iskrenuo skočni zglob i pokidao ligamente. Trileri koji nisu napisani do kraja su ili neke sportske tragedije ili teške jeftine melodrame, ovisno o količini samosažaljenja kojeg proživimo. Meni je to bilo nešto najzanimljivije što mi se moglo dogoditi u celoj sportskoj sezoni. Da li bi treći krug bio x+2 ili y+5 minuta, vrag bi ga znao. Nisam se plašio patnje, napora, jer čim sam došao na tako tešku trku sve sam potpisao unapred pa i sve one psovke i sve standardne nikad više i eh budalo i šta mi je ovo trebalo i džabe sam trenirao kad na trci trokiram i pa kako opet da me ova trka izradi i premori pre planiranog trenutka.

(Sad)
Od tada pa nadalje svaki sledeći Sljemenski je donosio novu verziju istog trilera, i svaki je imao bar za nijansu drukčiji ishod. No više manje to je uvek izlazilo na isto, završetak nešto sporiji od početka. Ništa strašno. Čitao sam i da je Kilijan imao pad od par sati u drugoj polovini celodnevne ultre, a i rekordi na 800m uglavnom imaju sekundu ili dve sporiji drugi krug. Nije optimalno i ne zvuči ni idealno, no izgleda da je podrazumevano ako nisi sandbagger koji svaku trku istrči sa 90% mogućnosti.

(Trka)
Skroz isti scenario sam prolazio i danas. U početku je delovalo da je 20 ljudi duplo brže od mene, ubrzo se taj broj osuo a sa ulaskom u drugi krug sam po serpentinama oko ski staze odjednom ugledao neke silne dresove iz one početne kolone, sada razbijene u paramparčad. Pre samo par kilometara nije bilo nikog na vidiku a sada sam odjednom prilazio tim česticama kao neki usisivač. Početna sumnja u ishod je već uveliko počela da se pretače u adrenalin, posebno jer je jedan od ovih koje sam stizao imao broj iz moje trke. Nisam se opterećivao nagađanjam koliko ih još ima ispred njega jer obzirom na to koliko su izgleda svi počeli da usporavaju, trka još nije bila ni počela. Tek smo prilazili onom prvom blagom usponu, pa tek onda ide drugi deo velikog spusta, pa tek onda kilometar stazice niz blato i potok, pa tek onda 500 stuba, pa tek onda ona šuma i livada sa najvećim nagibom, pa tek onda završni valoviti deo. Doslovno pola tuceta prilika da svako od ovih ispred izgubi po minut, čemu žurba. Kraj prvog kruga sam definitivno otrčao tako da sam ostavio prostora za pojačanje u drugom.

Nema komentara:

Objavi komentar