petak, 27. srpnja 2018.

zatišje pred

danas sam odmarao. eto i meni se dogodi. nisam ni sâm znao šta bih i koliko trebao, a mogao sam upola od toga. ujutru sam završio par poslića po gradu pa na posao. popravljao sam nešto oko ovih gradskih bici krntija koje vozimo na pijacu.

posle posla (uvek mi ovo zvuči ružno ovako napisano pa često prepravim u "nakon posla", ko zna koja je to dijagnoza) sam se malo duže zadržao kod veterinarke sa nekim mačencetom (ne onim od pre par dana) i posle toga shvatio da mi je šuškavac ostao kod lole pa nisam mogao da produžim vožnju bogzna koliko dalje.

na periferiji sam našao gomilu knjiga u vlažnoj travi, ne znam da li ih je neko bacio ili su možda ispale sa neke prikolice, otkud znam, jer je krivina pa su mogle sleteti. odlepršati. otvorena knjiga ionako izgleda kao neki insekt sa puno pari krila.

dok sam se vratio kući i razmislio gde bih mogao da odem da se zaista provozam, sat - sat i po, izgubio sam i taj minimum volje i upalio teve ne bih li pogledao barem jednu etapu tur d fransa. neko bi rekao da od viška odmora glava ne boli ali obzirom da mi se često događalo da ispadnem iz koloseka zbog samo pola dana leškarenja previše, pa sam skeptičan spram te teorije.

razgledao sam stazu na jahorini. zvuči malo debilno što se pored ultra maksi i midi trejla ovaj najkraći od 14km zove mini trail. to je praktično jedan sljemenski krug i tamo se to zove krug dok za maraton kažemo tri kruga. nije to ništa mini, naprotiv. štaviše 14km na jahorini su valjda samo malo manje od 14km, dok je sljemenskih 14km u stvarnosti dugačko 12.5km, pride jahorinska staza ima duplo veću visinsku razliku, 700m uspona (i isto toliko spusta) u odnosu na sljemenskih jel beše 380-ak.

dakle to je jedna sasvim "pristojno teška" planinska trka.

Nema komentara:

Objavi komentar