srijeda, 18. srpnja 2018.

propust

ulazim u neku čudnu fazu, a možda i ne.
uglavnom čim nisam siguran da li ulazim u čudnu fazu ili ne, to verovatno znači da sam već ušao u čudnu fazu jer uopšte nije normalno da se pitam da li ulazim u neku čudnu fazu.
evo o čemu se radi.
posle poslednje trke, koju sam po sopstvenoj proceni otrčao "solidno", ponedeljak sam nešto malo kilavio i bio nesiguran da li možda osećam zatezanje u loži, no istezanje i gimnastika nije pokazala nikakav bol pa sam zaključio da ta nelagoda dolazi od išialgije, i to neke najblaže.
dan kasnije je sve bilo ok, išao sam na izlet planinskog trčanja i osećao se fino.
no danas mi uopšte nije bilo do trčanja.
ne radi se tu ni o zamoru ni o bilo čemu fiziološkom, jednostavno sam radio ovo ono ovo ono i kada je dan već bio pri kraju, tojest onaj upotrebljivi deo od dana, e tada sam seo na biciklu i otišao na vožnju od par sati.
što bi neki rekli "za svoju dušu".
bez ikakve namere da se za nešto utreniram ili da se naprežem, znojim.
e tada sam pomislio, da možda nije došao neki trenutak u kojem bih trebao malo da predahnem.
nakon ovolikog silnog trčanja, sigurno mi nikakvu štetu ne bi pričinilo desetak dana šetnje, laganih vožnji ili ne baš skroz naskroz laganih, eventualno neko trčkaranje u sporom društvu, s tim da ne bi bilo loše malo smanjiti i obim, a ne samo intenzitet.
no takvo je doba godine kada će se i trke malo prorediti, pa možda i to bude dovoljan predah.
sutra je novi dan pa ću videti da li će on imati šta da doda na sve ovo.

Nema komentara:

Objavi komentar