subota, 28. srpnja 2018.

vizualizacija

Vizualizacija mi je uvek išla slabije od priželjkivanog. A baš sam od onih koji vole da prouče, upoznaju se sa stazom, izbegnu iznenađenja. Jutros ću opet otvoriti google earth i polako proći celom stazom, pokušati da zapamtim svaku veću promenu terena i sve važnije krivine-skretanja. Ne sumnjam da će biti dobro obeleženo, ali je puno bolje znati da na kraju one livade ulaziš levo u šumu, umesto da zastaneš i gledaš gde vise trakice.

Naravno da ne očekujem da ću biti prvi pa se zato izgubiti, no ne nadam se ni da ću imati nekog odmah ispred celom dužinom trke da mi "čita" stazu. Trka je dovoljno dugačka da se ima i previše prostora za raspadanje pred kraj. Ako bi ovo bila jedna onako prosečna trka u odnosu na sve slične koje sam trčao, nakon 200 metara bi ispred mene trebalo da bude bar 30-40 ljudi. Do 500m bih trebao da prođem desetak, do kilometra još desetak. To su uglavnom neke klinke ili rekreativci sa slušalicama u ušima. Čim dahće kao rotvajler znaš da neće još dugo a za koji metar će već prohodati ako staza malo zakuca uzbrdo.

Na nekoj većoj čistini (kojih u prvom delu staze dao bog ima dosta jer se popnemo na livadski deo iznad šume) bih po navici pokušao da prebrojim one ispred, i to obično (kao što rekoh prepričavam jednu skroz uobičajenu trku) bude nešto tipa ona dvojica napred, pa još trojica, pa jedan i jedan i jedan, i ona dvojica u belom to je dakle prvih deset. I odatle uglavnom dalje ne brojim nego zapamtim da je iza dvojice u belom malo veći prostor pa onda ide načičkano još nekoliko momaka ispred mene. Te koji u drugom kilometru drže razmak od pola minuta, koji su napravili u prvom kilometru, već unapred uračunam da su iza mene. Katkad neko od njih uspe da se preseli do onih prvih 10 ali jako retko. 

I tek tu počinje trka, da ne kažem igra. Reče pre par dana jedna starija žena koja ide na trke onako da bi se zezala sa društvom, kako je najbolja zabava pozadi. Pa ja sam svakog dana na treningu "pozadi", gledam okolinu, prirodu, ništa mi ne promakne. A što je najzanimljivije i pola trke provedem blenući po novim krajolicima. Ne umem da gledam u stazu ispred sebe kao hipnotisani bik. Otkud ovima iza ideja da je nama napred manje zabavno, ostaće misterija. Valjda se tako teše da ništa ne gube od života.

Odavde mi se u glavi razdvajaju dva paralelna scenarija. Naravno da su dva, ako se razdvajaju? Jedan, dobar scenario, koji bih priželjkivao do pre par godina dok me forma nije malo definitivnije napustila, bio bi da na polovini staze već vidim recimo 4-5-6-og, jer tu postoji jedan dugačak spust po ski stazi i nadam se da je dobar pogled. To bi mi dalo motivaciju da ih hvatam jednog po jednog, a na završnim (sad se kaže finalnim) usponima bih najverovatnije ugledao i trećeg što bi mi bio i šlag na torti i duša u nosu.

Loš scenario je da mi na dnu ski staze zamakne previše njih, i da u sve one šume u zadnjih 5km uđem sâm, i pride na lošoj poziciji. S jedne strane, ako imam snage da nekolicinu pohvatam, zašto se demoralisati, a opet kad nikog ne vidiš i trčanje ti se pretvori u solo trening, pad motivacije može da deluje realna mogućnost. Još gore je kada si odmah od starta trke svega toga svestan pa iskustvo može da počne da radi i protiv tebe. 

No dobro, početna ideja je ionako bila da odemo da vidimo i tu Jahorinu planinu, siv je soko preletjeti ne može. Ove godine sam stvarno sve i svašta trčao i uopšte nisam nezadovoljan postignutim, tokom celog jula je došlo do vidnog zasićenja organizma i trenutno nemam pojma koliko i kako mogu. Nisam odavno otrčao neki trening na kojem se išta moglo izmeriti, osim eto onih istih stepenica uz koje sam se popeo za 5'45'' ako se dobro sećam, a rekord mi je 5'16'' kada sam bio puno odmorniji i kada je staza bila čistija. Ako ću i Jahorinu trčati pola minuta po kilometru sporije od uobičajene forme, možda svih onih 40 iz prvog kilometra ostanu ispred mene do cilja :-) 

Nema komentara:

Objavi komentar