nedjelja, 15. srpnja 2018.

trka

Rekoh da ću napisati i blog o trci mada sam kroz razne najave i statuse već dosta i opisao. Specifičnost trke je što je na 19km od kuće. Tako sam prošle godine došao na ideju da ne idemo autom nego biciklama. Doduše i auto ima prednosti jer smo jednom usput kupili nekoliko lubenica da ih ne teglimo biciklama s pijace, a i ovaj put bi dobro došao jer smo pored puta našli neko mačence pa ga u rancu nosili 5-6km i jedno od nas dvoje je završilo sa izgrebanim leđima jer ranac nije imao ojačane zidove, više kao neka papirnata vrećica.

Veterane odvezu 4.5km od cilja pa krenu iz podnožja glavnog brda, dok ostale odvezu gore celih 9.5km ili 9300+ zavisno koliko dobro sečeš i ispravljaš krivine po širokom asfaltu. (*) Srećom odozgo kreću i juniori i što je još važnije JUNIORKE, pa znam da neću biti poslednji. A bude i još par veterana pored mene koji vole te predele i žao im je da trku skrate na pola, pa se često desi da medalje u veteranskoj polu-trci podele jedinih trojica koji iz mini busa izađu na pola staze.

Iako je prevoj negde na 1.5km od starta, u tom delu ima i nešto spusta pa početak izgleda strmo uzbrdo - kratko nizbrdo - blago uzbrdo. Obzirom da mi je prvi kilometar trajao dosta preko 5 minuta nisam imao pojma da li ću uspeti da do kraja to nadoknadim na nizbrdicama i spustim ukupan prosek na 4'/km. Treba se i pričuvati za zadnja 2.5km koji su jedva (ne)primetno nizvodno no nakon onih strmijih delova to deluje sasvim ravno i takvom tehnikom se i trči, kao ravno. Uz iseckane mišiće od nizbrdica tu dođe i sunce i vrućina pa je odjednom jako teško čak i držati se oko 4'/km a kamoli tu nešto nadoknađivati.

Za razliku od prethodnih izdanja, ovaj put je bilo nešto više konkurencije kod seniora jer su najavljene novčane nagrade, što je najviše obradovalo curice koje su se fino rasporedile ja ću kao seniorka a ti kao juniorka pa nijedna novčana nagrada nije bačena :-)

Njih sam naravno sve prošao pred kraj prve uzbrdice, kao i uvek impresioniran njihovim optimizmom da se strm uspon može tako odsprintati, a neke su bogme i prohodale nakon samo dva minuta jurišanja. Ispred je ostala jedna seniorka koja je držala sasvim solidan tempo i otrčala trku sličnu mojoj. Možda mi je u prva dva kilometra napravila 60-70m prednosti što je dakle oko 15 sekundi, u 3. kilometru je razlika stajala, u 4. sam joj malo prišao a u petom je i stigao. Nakon okrepe (na mestu starta veteranske trke) sam je prošao i do cilja nisam stvorio veću razliku od možda istih tih 70-80m, nisam se okretao pa nisam siguran, što će reći da sam zadnji deo išao samo 5 sec/km brže. Ne poznajemo se ali smo posle trke razmenili utiske i složila se da bi bilo bolje da je početni uspon otrčala koracima samo santimetar kraćim, što bi joj ostavilo više snage na kraju, no obzirom da joj je bio prvi put da trči na ovoj stazi greška je u rangu minimalne. Posebno u odnosu na to kako su trčali drugi koji su ovde svake godine i uporno ponavljaju istu grešku početnog zaletanja i posledičnog raspadanja u poslednjoj četvrtini trke.

Obzirom da sam plasman kod veterana poklonio nekome kome su medalja i podijum puno više značili, mogli smo odmah nakon trke kući, s tim da povratak biciklama nije bio onako živahan kao odlazak, naročito jer se vetar okrenuo pa je opet bio u prsa. Nakon brze užine smo otišli sa drugaricom na još jednu vožnju pa sam na kraju dana upisao sebi 71km bicikle, bogme mi je ispao solidan duatlončić. Na plejeru mi je krenula pesma naslova "Too old to die young" što u svakoj situaciji pa i ovoj zvuči barem malo utešno.

Nemam pojma treba li biti zadovoljan prosekom od 4'/km jer bi mi u kontra smeru do onog sela gore trebalo barem 4'30''/km, recimo. Nije baš staza za rekorde hm? Onaj (*) je značio "čekaj da nađem sliku na kojoj se vidi trenutak u kojem sam dostigao prvu seniorku i već krećem pravolinijski gađajući tangentu na sledeću krivinu dok ona predugo drži levu stranu i čeka da se *seti* da se krivina može preseći".



Nema komentara:

Objavi komentar