to je varijanta reči oporTunizam, jer su prva trojica oportunista na sljemenskih 2 kruga imali ciljno vreme oko 2h20, dok je čak 12 njih trčalo 3 kruga ispod 3h30, što znači da bi svih tih 12 stiglo pre trojice podijumaša na kraćoj trci. na startu sam stajao upravo kao jedan od njih.
da ne bude nekih nedoumica, ja sam imao redovan broj i bio redovno prijavljen, sa idejom da ne bi bilo loše da kolekciji od dva glinena praseta dodam i treće. svo vreme sam bio u raspoloženju "bih i ne bih". bila mi je fora to sa prasićima, no istovremeno sam stalno imao nešto anti- u sebi, nešto protiv celokupne te ideje trpanja muzike u maraton. sve što iz lajkanja i dopadanja počne da prelazi u masovnu histeriju meni automatski postane antipatično. nisam tip za maspoke.
s druge strane lola je najavila da ima par delova na stazi kojih se plaši (?) iako je istom stazom prošla već nekoliko puta, no kako iz mlađe prerasta i stariju ženu možda je i logično to što su joj strahovi sve izraženiji. nismo još stigli do psihoze ali bome smo blizu. dok sam trčao početak drugog kruga kontao sam da će me čekati dole u potoku, da se uhvatimo za ruke i da je provedem pored one stene jer se ona plaši AMBISA. naime pored te stene odmah iznad potoka se nalazi prazan prostor dubok dobrih par metara, to je dakle taj ambis. rekoh kad se tu budemo sreli taman će mi izneti raport ko je sve ispred mene, sa kojom prednošću, ko izgleda dobro a ko je u komi, koliko ću ih pohvatati sa lakoćom a za kojeg se moram pomučiti. očekivao sam da će prepoznati po brojevima jer svi na 3... su bili u trci tri kruga a svi na 2... su išli dva kruga, pis of kejk.
ali mućak. usred mog lova na one ispred, pojavila se na stazi kako se lagano penje kontra smerom. trebalo mi je samo malo da se predomislim. da sam ispred momka u belom dresu kojeg sam lagano dostizao, ispred ugledao još jednog, adrenalin bi mi dodatno skočio i trka bi postala ono što je i trebala biti. ugledao sam nju i sve mi se smučilo. ili je bolje reći zgadilo. protrčao sam par desetina metara i stao. od dva glasa u glavi, onaj "ma jebo trku i podijum, ajmo kući" je bio puno jači.
umesto celog dana čekanja proglašenja, još jednog noćenja, zasvetlela je prilika da krenemo kući odmah iza podneva. laserski preciznom orijentacijom sam nas okomitim ski stazama doveo tačno na start iako sam tuda išao prvi put u životu. eto, ipak neki novi doživljaj. bolje nego još krug i po jednom istom stazom. nakon tri dana sleganja utisaka, možda je manja sramota odustati nego stajati na podijumu 28km sa lošijim prosekom od 12 ljudi iz trke na 42km.
tačnije trke su 12, 24, 36km, i to je tema za jedan skroz drugi blog. zašto postoji to prećutkivanje i zašto svi kažu da se verovatno po horvatovim stubama izgubi puno metara po garminima, kada je očigledno zdravom razumu da za 500 stepenika treba 500 koraka što je hodajući nekih 250 sekundi dakle 4-5 minuta i za to vreme brzinom 2-3 km/h pređeš 200-250m a ne 2200m. kako se u pet minuta izgube dva kilometra, i dokle ćemo 12km krug zvati 14km, baš me kopka da vidim.
Nema komentara:
Objavi komentar