kao da je juče bilo

otvorim blogger i vidim da mi je poslednje javljanje od juče?
pa kako to ako juče nisam bio kotkuće?

i onda se setim da sam ujutru napisao blog pa otputovao, dakle ipak je moguće biti na dva mesta istovremeno.

nakon što smo otputovali došlo je vreme da se malo predahne na pola puta pa smo momentalno nakon smeštanja u hotel povadili bicikle i krenuli uz Dunav.

nije bio baš lepi plavi kao u pesmi, više nekako maslinast.

prvo do skele u Beočinu gde nikada nismo bili, to sam ubacio u onu foto reportažu na fb.

onda na Crveni čot, pa celom dužinom Fruške gore ka istoku sve do Banstola, i onda kroz Sremske Karlovce nazad u hotel. 

ispalo je nekih 68km, moglo je i više mada je do mraka ostalo manje od jednog sata pa nije bilo potrebe baš nešto isterivati besne gliste iz jazbine.

upravo se kroz komentare zezam sa kolegom iz kategorije, povodom poziva na jednu trku od 10km, razgovor ide ovako
- nadam se da uličnu trku ne moraš da trčiš na kramponima kao ovaj na posteru 
- Ti možeš da trčiš kako hoćeš, možeš čak i bos
- da znaš da sam jedne godine išao da kupim opanke i planirao tako da trčim u Brčkom, baš sam hteo ono da napadnem "rekord u opancima", ali ono što je bilo da se kupi nije bilo šanse da se unutra ubace ulošci iz patika, totalno je neki drugi kroj, pa sam nažalost odustao

setih se i bloga na tu temu, baš baš šteta što mi se nije dalo.

e zato sam danas fasovao najklasičniji dan mrtvog odmora, silom prilika.

na tren se učinilo da će se ukazati prilika da negde prilikom povratka iz Subotice otrčim trening sa klubom u NS, no mi smo stigli u 17h a njima je trening u 19h što bi značilo da ne bih stigao kući pre ponoći, pa sam morao da odustanem od ideje, šteta.

od sutra kreće nadoknađivanje heh

dobra stvar je da u maju ipak imam 10km više trčanja nego u februaru, ali hej maj je čitavih 10% duži što znači da sam u februaru više trčao :-) 

vrujci berkovac paležnica planinica struganik

sve je to bilo lepo i video sam na koje brdo bih voleo da izađem, ali je problem bio što do tamo baš i nije bilo prohodnog puta. elem:

putem kojim smo već planinarili tojest obeleženim penzionerskim stazama za pešačenje (iz banje) sam stigao navr' jednog sela, odakle sam odavno merkao prečicu da se spustim na drugu stranu.

prečicu sam brzo našao jer se u prirodi videla bolje nego na karti, jedino što je put više bio za konje i volove nego za traktore pa sam na sopstveno užasavanje morao (iako je nizbrdo) na par mesta da proguram kroz veliko stenje koje je provirivalo iz zemlje.

kasnije je moglo da se vozi mada povuci-potegni, prestrm prašnjav put i u krivinama izlokan, no "na pomoz bože" sam se nekako spustio u to "selo preko puta".

e tu naravno nije bilo mobilne mreže i na kartama sam video samo jedno veliko mutno NIŠTA. nekad davno sam ucrtavao moguće prolaske no ko zna kuda, pa sam u nedostatku navigacije krenuo jedinim mogućim rešenjem, dalje uzbrdo "dok ima puta". asfaltić je ubrzo prerastao u lep širok makadam i par kilometara sam bio baš zadovoljan.

tu negde na iskraju sam naišao na čoveka koji je na traktorsku prikolicu izvukao kamenje iz reke, i raspitao se za prolazak ka velikom planinskom asfaltu "odmah tu na nekoliko kilometara uzbrdo".

eeeeeeeeee, reče čovek, nema o'toga ništa. nekad je možda i bio put, sad je sve uraslo, nemo'š proći nema šanse.

nego ima drugi put, kad pregaziš reku (?) nemoj pravo nego idi levo "uz boriće". i tu imaš puta, biće neke livade na kraju kroz koje treba da prođeš ali ćeš se već snaći, jel imaš navigaciju? (!!!)

imam navigaciju al nemam signal tako da mogu da je okačim mačku o rep, nasmejasno se obojica od srca.

i uz te boriće sam takođe krenuo da vozim dok mi na 15% kamenitom usponu nije prednji točak par puta odskočio i kao praćka me maltene bacio na leđa, pa sam i tu izgurao prvi strm deo, posle je mestimično moglo da se vozi gde je iole ravniji makadam.

posle je bilo malo spusta pa malo uspona pa ta famozna livada kroz koju je pre mesec dana neko prošao traktorom pa sam po tragovima ulegnute trave shvatio da je prolazak uopšte smislen. ko bi se odatle vraćao istim putem, bila mi je najužasnija pomisao.

i onda je na tortu došao šlag. bukvalno 30% izlokan uspon kroz šumu i šipražje, kilometar dugačak, dok guram biciklu prednji točak mi je u nivou ušiju, eto koliko je strmo. sad već definitivno nema povratka, makar morao da preletim dalje.

agonija je trajala par desetina minuta, u neverici sam se osvrtao kako je moguće da je ovuda ikada iko ičim prošao, osim eto jedino da je vodio konja da mu izvlači drva, delovalo mi je nemoguće i za traktor.

i kad sam izašao na zaravnjenje i kada je počelo da se pojavljuje još puteljaka, shvatio sam da sam blizu civilizacije, tuda dakle iz gornjeg sela silaze da kradu šumu pa skreću levo i desno i sada se svi ti puteljci uključuju u jedan sve veći.

e tu je na šlag došla trešnja!

u vidu zaravnjenja od kilometar svog u blatu. dva kolotraga od traktora prepuna vode i blata, okolo negde suvkasto blato negde pokoji kamen, ali sve u koprivi i trnju.

nekako sam uz ivicu gurao biciklu gde je moglo, negde je nosio, taj deo mi je još najsporije prolazio jer da je put održavan tuda bi lepo moglo da se vozi, ali kroz kolotrag pedalj dubok pun vode i blata čak i da se zainatiš ne može da se vozi iz prostog razloga što je toliko duboko da bi pedalama udarao u onu zemlju sa strane i ne bi odmakao dalje od metar.

kad je i to prošlo prošla je i agonija, definitivno nije bio krug za biciklu, eventualno da se negde u nekom od sela ostavi bicikla pa da se propešači i napravi nekakav krug, ali ovako sigurno ne. no dobro, napravih kombinaciju. predeli i pogledi jesu fantastični ali bogme namučih se propisno.

znam da je mnogima i ovo super provod, ne žalim se ni ja, ali kad krenem biciklom mnogo više volim da je što više puta prohodno, nisam ljubitelj guranja kroz duboku travu ili trnje, razmišljanja da li ću probušiti obe gume ili nagaziti na zmiju, to mi nekako ipak nije deo biciklizma pa čak ni ovog izlet-rekreativnog. 

al bože moj, nekad ubodeš bolju stazu, nekad nadrljaš, sve je za ljude.

Vasko i Saško

edit tj objašnjenje zašto sam juče okačio vasca rossija:
fascinantno mi je to kako se ženski mozak tako brzo srozao na razinu muškog, biće da u mobilnim telefonima dežuraju neki virusi opasniji od gripa. do pre deceniju je bilo nezamislivo da žena iz auta zvižduće za biciklistima, to je bilo rezervisano za kamiondžije i suprotan smer požude. i sada se dogodilo da se neki žgoljavi narkomančić skinuo topless na eurosongu, i izgleda da je to bilo dovoljno da ženska polovina evrope poludi. i još misle kako se rock u italiji pojavio pre sedam dana. eto zato sam okačio ovog baju, imamo tu i sg i strat, razuzdanu prateću pevačicu, traku na čelu kao kad trčim maraton, vickast text pazi mala da te previše ne razgaze uvek će na ceni biti one što su manje prešle, i eto je 2021. žene svih uzrasta su preuzele tviter i u dokonosti pišu kako se piletina lepi za prste, zaboravivši da stvari puno češće idu kontra njihovih fantazija - onaj kanarinac vas sigurno neće pogledati, a dok vi za njim balavite, ovom deki će da se lepe prsti za vaše ćerke. šlag na torti je da se ustalila nekakva odbrambena agresija koja na svakog partibrejkera osipa paljbu DA NISI MOŽDA LJUBOMORAN, joj draga, ljubomoran sam možda na vasca rossija, na vašeg drogiranog kanarinca sigurno ne.

https://www.youtube.com/watch?v=ACh-CxmgsGk

što se treninga tiče još jedan lep dan mi je polupropao iz DVA razloga, jedan je opet ona alergija zbog koje mi iz mozga ispadaju braonkasti klikeri, DRUGI je što mi je bidon ostao na stepeništu pa sam vozio bez vode i dvaput umalo umro od kašlja kada sam udahnuo one mace od topola, TREĆI je što put koji sam ucrtao uopšte nije bio put već šumska traktorska cesta koju su nasipali šutom i polomljenim crepovima, da sam imao kvad možda bih ga i proterao ali biciklom uz 20% uspon malo teže. ajd što sam hodao kilometar da vidim šta ima iza sledeće krivine, nego što sam morao istim putem i da se vraćam. šteta što i u prirodi ne izgleda ovako glatko kao šareni ćilim.

alerđik

spopala me neka alergija o p e t pa sam malo krkljao, s tim da me je za promenu sada umesto na nos ili grlo ili oči ili uši udarilo negde u nepce pa mi deluje da će mi iz mozga iscuriti litar govana. kroz nos. jer kuda bi govno nego kroz nos. onaj odvratan osećaj gorčine u grlu kao nakon prehlade, suvo sve kuda dišeš i generalno gledano loš osećaj u glavi.

pa sam juče preskočio bilo kakvo jurišanje ujutru, nego sam se samo pre posla provozao sat vremena lagano naokolo grada, da bih se kao pričuvao za popodne. i sve je naizgled delovalo pristojno, polunormalno, ali samo negde prvih sat vremena, i onda sam odjednom počeo da ostajem bez snage. srećom već sam bio stigao na 500+ nadmorske pa sam znao da će mi povratak biti lakši kako god da to bude izgledalo.

na kraju dana, kad sam sabrao 0.00 trčanja i 15-ak city bajka i 55 mtb-a, to i nije delovalo toliko loše, a i podsetio sam se jednog udaljenog puta pod planinama, to može zatrebati letos. danas je o p e t poslednji lep dan jer najavljuju malo ružniji talas u nadolaženju, pa bi bilo lepo da ne dočekam vikend željan akcije, nego da se još malkice danas istrošim.

na vožnji sam razmišljao o, ali to je tema za neki drugi blog, ljudima koji su nezadovoljni životom i Svetom pa bi protiv nečeg ratovali, i onda su ili frustrirani što se ta bitka ne može dobiti jer zabole Svet dupe za tebe, ili su gnevni što se rat ne odvija prema njihovim očekivanjima. što reče Brus Li, budi kao voda, ako je voda u čaši, imaćeš oblik čaše, ako je u flaši imaćeš oblik flaše, i ta umetnost prilagođavanja okolnostima nikako nije poraz, kako ga oni borci za svoj Svet doživljavaju. ne može baš sve biti po tvome, pa to ti je.

dan treće mladosti

vraćam se sinoć mtb-om sa jednog dvoiposatnog kruga po okolnim brdima, i primetim da ispred poštanske štedionice nema NIKOG!

dojurim kući, presvučem se onako smrdljiv u prvu s reda majicu i pantalone i poletim ponikom nazad u banku, odmah uđem, odmah mi daju papirić sa brojem, odmah me pozovu sa šaltera, odmah mi izdaju dve nove kartice, odmah mi provere stanje, i odmah mi isplate džak para. tu se setim da sam mesec dana oklevao zbog gužve pa se nakupilo nekakvih uplata, samo bog zna kojih.

- mogli bismo ovako svako veče - reče Lola

- ništa patike ništa telefoni ništa kamere i laptopovi, samo roštilj - upozoravam nju a usput i sebe

roštilj me nije izlečio od umora, koliko vidim jutros, ali pokušaću opet da nešto normalno otrčim pre posla.

juče sam odmah nakon doručka zapucao na jedan krug pa se vratio sa pola puta, bio sam premoren a prosek od 6'15'' je smešan koliko i jadan, bez obzira na količinu uspona i što praktično nisam stigao ni da se zagrejem.

svanulo je čitavih sparnih +20 pa je i to valjda uticalo na umrtvljenost.

valjda danas bude bolje.

nakon posla sam se odlučio na tek još jednu običnu vožnju ne predaleko od grada, da ne bih dodavao na već postojeći zamor.

u povratku sam odmah nakon izlaska na asfalt imao sreću da me stigne neki momak na bicikli, pošto sam ja bio u lenjom režimu tek da se dokotrljam do kuće.

naravno da sam odmah prešaltao i krenuo za njim, oduvek sam voleo da proučavam ponašanje rekreativaca.

ovaj je pak najjače moguće vrteo uzbrdo, a ostatak puta je išao "regolare".
u par navrata sam se maltene naglas nasmejao kada krene onako da uvrće dupetom jer je očigledno na svom maksimumu, istovremeno izgledajući trtast i krupan kao odrastao čovek i koprcajući se kao neko detence.

pred ulazak u grad sam došao pored njega da ga pohvalim, rekoh mu da je "baš srčan" što mu se izgleda jako dopalo.

drugi dan mladosti

nadam se da ovaj vagon čuva neki "pas koji je voleo vozove", a fora mi je bila da na njega naiđem 400m nadmorske iznad pruge, trebalo je brale ovo dovući na planinu, a sve da bi se imao fensi kokošinjac! uvek su mi bili zanimljivi ti vagoni, imamo u gradu i jedan koji služi kao kafić, a dok nisu bile podignute silne zgrade oko nas, maštao sam da otkupim jedan i dizalicom ga spustim na krov pa da bude kao neka terasa/potkrovlje/diskoteka ni na nebu ni na zemlji. a ovako ništa.

elem da opet napišem "blog o Juče", onu skraćenu vožnju po istočnoj srbiji sam nekako nadopunio jednim mnogo zanimljivim izletom, povezao sam dva puta na način na koji sam oduvek želeo no već sam imao dva neuspela pokušaja tako da mi je napokon svanulo.

sutra mi ističe 90 dana perioda bez javnog profila na Stravi, i imao sam ugovor da za tih 90 dana izvedem minimum 300 aktivnosti, sve u vezi istraživanja najboljeg načina da se na neki od puno alternativnih načina koristi Strava na huveju p40 pro (ili bilo kojem novijem huveju koji zbog američke blokade kini ne može da koristi guglov play store), a zauzvrat sam dobio tri meseca premium naloga sa svim mogućnostima koje on donosi. zalegao sam svojski i nadam se da sam pomogao nekome da skonta nešto, a umesto 300 sam zaokružio na 400 što trčanja što bicikliranja. nalog je ostao inkognito da me ne bi ometale tuđe aktivnosti i notifikacije, jer je iovako bilo previše posla, prosto mu je bila druga namena. što znači da od prekosutra mogu da se vratim na običan profil, mada možda radije prvo uzmem koji dan odmora od ovoga.

dan mladosti i kumrovec

najlepši Dani Mladosti su mi bili kada smo svake godine išli na polumaraton u Tuheljskim Toplicama, koji je prolazio kroz Kumrovec i pored spomenika Brozu.

bukvalno sam obožavao tu stazu, i odlazak busom na start.

uvek isti čikica od metar i malko, dobrih 80-ak godina ovako odoka, koji je onako smireno upravljao uzanim seoskim puteljcima i krotio nemoguće serpentine.

onda nas istovare negde bogu iza leđa pa plotunom iz nekakve kubure opale start, pre nego što nas progutaju šume i brda.

setih se toga u subotu dok su nas vozili na start Državnog, 10km od mesta gde je bio cilj.
("ajmo jedan selfi, nas dvoje debelih", rekoh jednoj srodnoj duši u autobusu)

eto takve maj-eve sam voleo, ali sada smo u situaciji da svakog dana ponavljamo "daj šta daš" a ja nisam nezasit i nezadovoljan u tom smislu, meni svaki dan može da ispadne lep.

tako je i jučerašnja "zamenska" vožnja ispala bingo.

zamenska u smislu umesto svih tih lepih brdskih polumaratona.

inače je dan upravo pretekao preko punih 15 sati, tj od izlaska do zalaska sunca, a vidi se gotovi celih 16, trenutno smo na brojkama sunca od 05:05 - 20:09 prema yr.no, odnosno na 05:01 - 20:02 prema garminu.

nisam bio siguran koliko će mi se voziti pa sam preventivno iznašao neke prečice, a na kraju se ispostavilo da uopšte nisam mnogo umoran i da sam ladno umesto 4 mogao da se vozim i 6 sati.

da sam znao unapred, verovatno bismo ostali u istom hotelu do jutros jer su najzanimljivije planine ostale još dalje istočno, no i ovo što sam trasirao za juče je bilo više nego super tako da neću tražiti dlaku u kajgani.

navikli ste na slike Polara ili Scotta a evo i starog GT-a kojeg imam preko 20 godina i još uvek se dobro drži, a već dve godine stoji na gotovs u gepeku auta i služi za izlete tog tipa pa ga i ne vozim po Valjevu.

nedelja popodne nogometni dan

najviše volim ovo kad se probudim nakon 3-4 sata sna a pametni sat mi saopšti kako sam imao dovoljno dubokog sna što je pospešilo moj oporavak.

za razliku od toga, kada u 8 sati nakupim jednaku količinu dubokog ili REM sna, po stručnoj proceni satića nisam dovoljno oporavljen jer je to sve bilo isprekidano i nasumično raspoređeno, dakle bolje je duplo manje (?)

nakon što sam prvi put posle sto godina dočekao kraj Pesme Evrovizije zaspao sam tek pred 2 a probudio se već iza 5, posebna draž je bila u činjenici da u hotelu serviraju doručak tek od pola osam (!), dakle imao sam preko tri sata za meditaciju, otud i ovaj blog.

već gledam karte i planiram 80 raznih mogućih vožnji za ostatak dana, neke u pravcu kuće a neke spram Homoljskih planina, ko zna šta ćemo na kraju odlučiti.

klub u 08:20 kreće na futing od 10km no sigurno im se neću pridružiti iako bih naravno voleo da se i na taj način malo družimo, naime posolidno me boli dupe ali ne u onom smislu da te zabole za nešto nego sam juče na trci očigledno mišićima malo nagnječio neki živac na kojem upravo sedim čekajući doručak.

tako da ne bih to dodatno "masirao", ni ovo nije u smislu masaže nego kao kad nekom dosadnom kažeš - nemoj da me masiraš (bre).

trkom sam zadovoljan i nisam, tačnije da odmah rešim tu jednačinu, nisam zadovoljan Sobom, a zadovoljan sam rezultatom do kojeg je ovakva vreća govana uspela da dođe.

očito je da mi se izražena tromost u trčanju povećala, što je rezultat ovih par kg viška kojih nikako da ozbiljno poželim da se rešim nego ih tako ravnodušno gledam kao da nisu moji, i naravno da tako tromkast jednako tako i "treniram" pa mi je već prešla u naviku ta spora troma tehnika bivšeg maratonca.

naime na bicikli mi to ništa ne smeta, išao uzbrdo 9 ili 9.5 km/h mi ništa naročito ne menja život a obzirom da cele godine dosta više vozim nego što trčim, taj problem ima status nepostojećeg.

kaže Lola daj mi taj najbolji telefon da bih napravila što mutnije slike, doduše ona je išla kao pridruženi krak Organizacije biciklom pored trke i usput malo napred-nazad fotkala pa ćemo joj oprostiti na mutnoći, doduše svi drugi kojima sam poslao slike su prezadovoljni jer viđu vraga oni nisu ispali mutni, nešto mi je tu mutno.

a sad podmazivanje lanaca i via!

egzotika na maksimum

 ne znam u koliko još zemalja osim srbije avganistana i kolumbije možeš ovako svakog dana da vidiš neku novu neregistrovanu olupinu koju neko bezbrižno i zadovoljno vozika selom. 

naravno da na nekom makadamu bogu iza nogu nikada nećeš naleteti na policiju, a i da naletiš nije problem iskočiti i pobeći kroz njivu u velikim skokovima poput srne.

jedino ne sme da vozi ništa što sme da pokisne, obzirom da osim tablica nema ni pola prozora.

kako li bi stajale stvari da me ovakav iznenada zakači u nekoj krivini, bez osiguranja i ičega, ne moram ni da znam.

kontam da bi bilo nešto u smislu daj mi dvajes evra za brufen i nekoliko masaža kod fizioterapeuta, a daj bože da bih se iscenkao i za pet a ne za čivati deset, pa bih na kraju ipak zvao policiju, ako ovaj ne bi ponudio neko prašče kao kompenzaciju.

nije da sam se nešto silno navozao mada sam ostao par sati u brdima, morao sam da se pričuvam jer bi danas trebao da mi bude jako zanimljiv dan.

daj mi da vičem

sad kad lagano kreće otključavanje možda počnu i koncerti pa se (u naslovu) nadam da će i Emina Arapović doći na neki moto skup :-)

mislim ako ništa drugo.

u nekakvoj suludoj nadoknadi sam otišao na trčanje "dan posle" mada mi nije bilo neophodno, ali šta ćeš, mora guzica vidjeti puta.

12km po kiši, onako u nekim 3/4 šalvarama i nepromočljivom prsluku.

tako odenutom kao padobran mi je i 5'16''/km delovao Tempo, ko zna šta to znači.

nadam se da ću na Državnom otrčati ispod 5'/km, obzirom da je staza od jednog sela do drugog moliću se bogovima za vetar u leđa.

najavljeno je +26° pa će biti zabavno u drugom delu, koliko sam shvatio na pola staze će biti i mali kupser/hupser/brdašce da na tom suncu svima dodatno porumene uši.

kao da se dani ponavljaju, kad sam se vratio sa trčanja počeo je još veći pljusak, pa još veći, i onda sam seo na biciklu i otišao izvan grada, pa odatle peške uzbrdo da nahranim jednog kerića kojeg održavamo tako u životu evo već dva meseca.

(imam i jedan radio na prodaju, uz njega ide ova antena gratis)

sedi ćorak na vrh grane

ili je bio čvorak, nemam pojma.

juče je bio malo cvrc dan, planirao sam obavezno trčanje i to neki "trening" a na kraju nije ispalo ništa.

gomila dugotrajnih obaveza, videli ste i na fejsu da sam preplitao neke točkove, srećom nisam to džabe radio inače bih mogao samo da se ubijem nad bačenim satima.

barem da je bilo zakazanog posla, za tih pet sati koliko sam proveo remontujući bicikle mogao sam da zaradim za pet točkova a ne za dva koliko sam na kraju proizveo.

za razliku od pasa koji su pomagali pri menjanju žica i felni, kod čišćenja i podmazivanja su priskočile mačke.

nakon toga je počelo da pljušti, pa opet, ja umoran i slomljenih leđa od poludnevnog čučanja i naginjanja, lako je uplesti ali je centriranje sačuvaj bože dosadno, mislim lako je podesiti da ne šeta levo desno ali je puno teže nacentrirati po visini, da ne skakuće nego da je savršeno ravan.

moram što hitnije napraviti stalak za centriranje, u biti je jednostavan posao i štedi puno vremena.

možda odem kod Peđe dole u Popučke da vidim kakav je njegov, kontam da je i on sâm sebi napravio jer ako čovek ima strug sigurno nije naručivao tako prostu stvar.

nakon pljuska je došao jelte drugi pa treći i kada sam se sa rikaveri hajkinga vratio u grad do kraja dana je bilo maltene sunčano, mašala.

tako je prošao taj "važan" dan, ćorak, pa mi je za danas ostalo da nadoknadim, s tim što ne bih trebao da preteram jer je trka prekosutra.

doduše uveče.

hm.

dobar bajs

loš bajs, zao bajs...

nisam nikad govorio bajs, to mi je vuklo na beogradski i na čudan način fensi i odbojno, drumsku sam prosto zvao bicikla, a mtb mi je bio bajk.

nakon one desetke, kratke ali spore, nekako sam ostatak dana mislio da sam kljok i bljak, no čim sam seo na biciklu skontao sam da uopšte i nisam baš toliko ni bljak ni kljok.

prvih nekoliko km me poterao vetar u leđa, i dalje sam nastavio za čitavu brzinu jače od prosečne vožnje u zadnjih mesec dana.

neloše.

na svakom brdu sam onako po osećaju vozio jedan ili čak i dva zupčanika krupniji prenos, ništa mi nije smetalo.

da ne bi sve bilo monotono i uobičajeno, pobrinulo se jedno selo čudnog naziva, VRTIGLAV.

pajsad:

znači kroz ovu Mionicu prođem svakog petog dana (osim Đurđevdana) i uvek asfaltom jednim drugim trećim ili već kojim, ima ih koliko ti duša ište.

i ima jedan makadam kojim povremeno poprečim, ali ne baš često, doduše otkako imam ovaj novi bajk malo mi je privlačnije proći nekim neprometnim makadamom.

i sa tog asfalta, imaš svako malo neko odvajanje, i naravno onako napamet nikad ne znaš da li će taj put sastaviti na neki drugi, koji će te izvesti ikud, ili ćeš prosto završiti u nečijem dvorištu ili oranici.

nešto sam kao malo čačkao po karti ali se od šume ne vidi 2/3 puteva tako da je i to gledanje u mapse čista lutrija, barem kad su šume u pitanju.

usput sam skontao da je jedna prečica asfaltirana, to mi se takođe svidelo kad mi zatreba brz spust i hitan povratak kući, tipa kad zagrmi.

i dalje sam onako u vožnji par puta virnuo u telefon, par puta zastao u hlad da proanaliziram gde sam i koji se to put uključuje sa desne strane, i kada sam mislio da sam zatvorio krug i krenuo tom drugom prečicom, uleteo sam čoveku u dvorište.

to je onaj krak koji odozdo ulazi u centar pa se vraća nazad jelte.

očigledno su me mapsi opet zeznuli, ivica neke livade ili šume im je delovala kao put pa su atomatski ucrtali liniju.

nema veze, popričah sa čovekom i izmazih mu štene terijera.

već je imao terijerku ali je "ostala u rupi", čitaj zaklao je jazavac ili ko zna šta već.

sad je uzeo novog ljubimca da mu pokloni istu sudbinu, lovci su čudo.

bolje da u oni nestali a da su dinosaurusi opstali, bio bi svet lepše mesto.

da stvar ne bude sto posto arhivirana, negde tamo desno postoji još jedan puteljak koji bi takođe trebao da se ubode negde u sredinu svega ovoga, to mi ostaje za neki sledeći put.

na kraju su me nebesa opet pogledala sa simpatijama jer mi se u zadnjih sat vremena okrenuo vetar pa mi je praktično celu vožnju bio u leđa, barem na otvorenim pravcima, po šumama i jarugama ti on nikada ni ne padne na pamet.

kurakami

desetkaaaaaa

ma koliko spora ali desetkaaaaa

(bio je blog o tome)

baš se budim i rekoh gle bedaka, o čemu ću imati notu da dodam, znate kao ono kad kažu upućena je nota ambasadi

juče vožnja kljakava onako nikakva, vratio se pred pljusak, TIK, mislim tik pred pljusak, jutros pffffff dok malo preskrolam po mrežama već će biti vreme za poso kuća poso

i predomislim se i izletim napolje, taman sam opet ubacio one fluo Mizuno u rotaciju

nego setih se da ovo nisam stavio:

pre nekoliko dana, osetim na trčanju kroz travu neko čudno peckanje, krenem da izvadim neki čičak koji mi je zapao tačno pozadi na pripoj ahilove, gde je vrh patike, kad imam šta i da vidim, tu je upala mala osica i žacnula me!!!

iščupam beštiju i malo protrljam čarapom iz sve snage ako je neki deo žaoke ostao da ga ispilingujem van, i to je bilo to.

narednih dana sam osećao ponekad svrab jer je baš nezgodno mesto i obod patike ga stalno draška jelte, da izvinu dame.

kad sam već izuo tu desnu čarapu da povadim trunje od korova, skinem i levu patiku kad imam i tamo šta da vidim:

izgleda da je uložak pretanak ili da je rub patike oštar ili nije iskrojena kako treba, uglavnom spolja me ispod ove kosti podbada i pravi mi i tu neki pred-žulj.

doduše jesam ove noosa nosio dosta dana zaredom, to me je i ponukalo da malo promenim, i dobro trku oko jezera sam u subotu trčao u ds racer koje su baš plitke.

toliko za jutros.

jesenja melanholija

onih godina kad je svakog vikenda bio polumaraton ili neka druga trka, imao sam tu foru da se sutradan osećam onako motivisan, pa uvek odem na kakvu bilo aktivnost. posebno kada sam prespavao u nekom drugom gradu, odem u neko istraživanje po okolini, i tako dodam još jedan mali šlag na tu turističku tortu. štaviše često mi ni noge ne budu polomljene, valjda "drži" adrenalin ili šta već.

sada u subotu pak, nakon trke sam bio baš motivisan da recimo sednem na biciklu i odem na neki rikaveri izlet ali sam bio u malo glupom ćošku vojvodine pa nisam bio siguran koliko mi se tuda uopšte vozilo. provozikao sam se sat vremena predveče kada sam se vratio kući, a "sutrašnja motivacija" je nekim čudom izostala. hteli smo za mačkin rođendan da počastimo kučiće šetnjom a zbog pljuskova sam odustao od podnevne vožnje, pa se onda i popodnevna pretvorila u još sat rikaverija i ništa više.

a upravo sam posle one trke oko jezera zaključio da mi treba više treninga, a manje vozikanja. jutros sam nešto popravio, ali zaista minimalno. posle doručka sam otišao na kraće trčanje da malo spustim šećer jer sam imao zakazan sistematski a nije mi se gladovalo baš čitava tri sata. uprkos žurbi prosek je ispao jadan, dal zbog uporne kiše i preskakanja baruština ili zbog tako prisilnog treninga koji mi je naišao nekako "uz dlaku". 

na sportskom sistematskom sam doživeo nenapisani nastavak bloga od prošle godine pa ću ga sada samo prepisati kao stenogram

- jel ono beše biciklista?
- da, i maratonac

- ha pa setila sam se

- pa i vi ste bili prošle godine, i ja se sećam

- eto

- prepipavali ste mi ovu ključnu kost, tada rekoh "eto, nisam džabe dolazio"

- iju sačuvaj bože čega se on seća!!! (doktorka se obraća tehničaru koji vodi zapisnik)

- čak sam sve u detalje opisao i na blogu

- jel beše i žena vozi
- da, evo je ispred vrata, čeka na red

- znam ja i nju
- naravno, mi smo seoski celebrity-ji

- hahaha, pa iz kojeg ste sela?
- pa iz Valjeva!
(opšti smeh)

PS anegdota bonus

pretposlednji kilometar, krećem sa brdašceta nad gradom nizbrdo ka centru, svetli rotacija na policijskom autu, zatvorena ulica, u daljini neki ljudi u skafanderima iznose nekakav džak i trpaju ga u vozilo, kod kuće otvorim vesti i čitam da je neko u toj zgradi ubio mladu ženu, 34 godine. 

čudna nedelja

obično od nedelje ujutru razmišljam gde ću i šta ću (i čime ću) a jutros sam samo razmišljao ČIME NEĆU.

navodno se par meteo modela složilo oko prognoze da će popodne biti puno lepše od prepodneva pa sam se setio prastarog džokera za ubijanje polovine dana a to je šetnja s kerovima.

presrećni oni, zadovoljan i ja što sam nekog drugog usrećio, i eto.

opća sreća što bi rekla zapadna braća.

jedan je dobar i neće da mrdne pa je slobodan, druga bi pojela bure trulog kupusa da slučajno na njega naiđe pa je uvek na kanapu.

ovo su dvoje većih, 

a drugi par dvoje sitnijih se prošetao u prethodnom poluvremenu.

nakon nadam se ove poslednje podnevne kišice za danas, mogu da počnem da u glavi vrtim mape i otvaram sebi razne mogućnosti.

sunčano popodne = bajk,
promenljivo = bajk + treking/trčanje,
nastavak nestabilnog vremena = samo planinarenje/trčanje.

33:31

ovo je čudan odnos snaga a evo o čemu se radi:

nakon što sam stavio albumčić od nekoliko slika sa jučerašnje hajd da kažem Trke, i nakon par prvih lajkova, neko mi je prokomentarisao jednu od slika.

onda je to počelo da iskače ljudima paralelno sa objavom.

1) tvoji prijatelji x, y, z, i još petoro se sviđa status od Saše.

2) tvoji prijatelji a, b, c, i još troje komentarišu foto od Saše.

i sad zavisno šta je nekom prvo iskočilo kao sugestija, ljudi su na to kliktali.

tako sam evo kad sam uzeo ovo da pišem imao 33 lajka na status tj sve slike i priču koja ide uz njih, naspram 31 lajka na samo jednu od slika.

nemam pojma da li je potonjih 31 videlo ostale slike, ili su lajkovali samo ovu koja je btw najgluplja od svih, ali je imala nesreću da dobije komentar i klizećim startom uleti u preporuke.

baš svašta.

odmarati ili trenirati, pitanje je sad, državno je za 6 dana. 

gulp.

između ostalog, zanimljiva podudarnost je da sam jutros pročitao kako se na današnji dan 1975. prva žena popela na Everest, a sada pak čitam kako je zbog korone zatvorena granica između Kine i Nepala u kojem je veliko žarište, pa svako ko se iz Nepala popne mora tuda i da se vrati, nema mogućnost da se spusti u Kinu

... što i nije neki problem jer većini verovatno odgovara kontra smer, da nakon težeg uspona imaju lakši spust pa makar fasovali koronu :-) 

ionako većina kad tad kaže, samo da se ja popnem na Everest pa posle mogu i da umrem, pa eto im dva u jedan.

korona trka

mora siroma' čovek da se časti kada osvoji srebrnu medalju, pa onda svrati u Lidl da vidi šta ima na akciji kad tamo pivo za samo dva i po eura.

neko normalan bi se častio barem nečim od 25 a ne od 2.5 ali eto, šta ću kad sam skroman.

barem ima triput više promila nego eura, valja ovome oprezno pristupiti, a po punom plehu pečenja u pozadini se vidi da sam odgovorno konzumirao.

obično sam navikao da ujutru opišem šta sam to juče radio ali jutros je valjano ustati pre 6, krenuti odmah iza 7 da se ne bi zakasnilo na trku samo 120km udaljenu, i onda zbog gužve svejedno opet stići u zadnji čas.

zbog toga naravno jutros nisam ništa pisao ali ništa nije ni bilo za zapisati, najobičniji tandara landara dan sa nešto malo rikaverija na mtb-u i prekrštenim prstima iza leđa "pomoz bog da ovo bude dovoljno za odmor".

i tako stigli mi čitavih pola sata pre starta, kuku. dok je Lola otišla da nam uzme brojeve ja sam se presvukao i kao pokušao da se zagrejem, da ne poveruješ da sam uspeo čak i da uradim 5-6 ubrzanja po 50-ak metara. start ko start, izletelo krdo entuzijasta ispred, srećom sam krenuo iz prvog reda pa se nisam zaglavio negde u dubini.

nakon prvog kilometra sam bio 11-ti, nakon kilometar i po sedmi, pokušao da odredim koliko ispred ima seniora a koliko veterana, pa sam nakon prvog kruga skrenuo u cilj kao drugi veteran iak sam imao nameru i snage da trčim oba kruga. nisam hteo nekog seniora da zeznem jer je delovalo da bih u toj kat. bio treći, pa da ne bude "šta se ovaj ovde utrpao".

na kraju su mi ovi pored staze rekli da sam trebao da nastavim jer su u drugom krugu toliko popustili da bih verovatno sveukupno pobedio, ali bilo mi je sve skroz svejedno, nisam ovo doživeo baš kao Trku. nakon ulaska u cilj sam otrčao do auta, popio malo vode i polio se po glavi, i otišao u drugi krug da dopunim do dužine planiranog treniranja za danas. bilo je zabavno videti kako izgleda trka nakon što sam izdangubio desetak minuta i uključio se "negde pozadi" hihihi, nou koment. 

prvi krug kroz travuljagu i grbavu zemljurinu sa nešto malo gore-dole sam otrčao po 4'34''/km a drugi po 5'34''/km iako naravno nisam gađao da trčim tačno minut sporije, eto tolika je razlika između Tempa i onog što zovem Tempić ili dužina-pejs. 

ako mi je nešto bilo zabavno, to je razlika u tenu, ja kao da sam došao iz Kolumbije naspram ovih belih kao sir, nemam pojma zašto se povremeno ne skinu u gaće jer na trčanju je puno toplije nego na bicikli a ja sam upravo na bicikli pocrneo. na fejsu imate foto reportažu o pulinu koji me je pratio duž pola staze :-) 

omiljena utrka

došao mi je mejl/poziv na jednu od najomiljenijih trka u regionu, pa moram i taj 20.06. dodati u kalendar. sve po pe-es-u, maske distanca blać srać, a nadam se da nama čipovanima prelazak granice neće biti problem. no svakako se treba raspitati još malo, dotle.

naime u Hrvatskoj je drukčiji pristup trčanju nego u Srbiji pa se ljudi ne otimaju da prave "lake brze staze za obaranje ličnih rekorda" jer se zna koje su ravne i masovne trke predviđene za to, dok se pregršt ostalih pravi sa sasvim drugim idejama.

gde ćeš veće promocije za lokalni turizam nego da ljudi zavole stazu i krajolike, koliko god sve to usput zahtevno bilo.

pri čemu su ciljna grupa još uvek maratonci i polumaratonci, a ne trekeri i planinari koji baš nemaju nikakve veze sa polumaratonima i maratonskim stilom života i trčanja.

mislio sam da ću juče možda čak i dvaput otići na trčanje no nisam bio dovoljno pametan da jutarnje skratim, da bih ostavio nešto živahnosti za popodne. otišao sam biciklom izvan centra grada da izbegnem trčanje kroz semafore i čak me ni brojke nisu htele jer kad sam završio trčanje i stisnuo stop ispalo mi je 10.5km.

celim tokom mi je bilo nekako teže nego što bi trebalo da bude, iako su mi brzine bile kornjačke, dođe i taj dan kad jedan Ja mora da prihvati da je umoran.

popodne sam otišao na istraživačku mtb vožnjicu, otkrio jednu full zanimljivu prečicu koja ustvari nije prečica nego okolni prolazak i izbegavanje jednog dosadnog dela asfalta, više za trčanje i za spust mtb-om u toku leta, jer sam se baš fino zaglibio između dve njive, sat vremena nakon prolećnog pljuska.

čak mi se i sat smejao jer me je vratio na 21% prilagođenosti na toplotu, pa naravno kad sam se vozio na +18°, kao da sam ja kriv što je zahladnelo.

cela vožnja je ispala oko 36km, a uspeo sam i da namirim onih 10.5 na ~11km jer sam u jednom šumarku ostavio biciklu i otrčao dalje uzbrdo da vidim gde će skrenuti taj put koji se uopšte ne vidi ni na jednoj karti.

nije baš da sam pohvatao sve konce ali polako, nekog sličnog dana zgodnog za rikaveri adventurizam kad bude toplo i suvo, otići ću još malo dalje u nepoznato.

trinaesti a nije petak

danas je što bi hrvati rekli "trinaesti petog" (maja) i sad razmišljam, kad Trinaesti prestigne Petog onda on postane peti, ali Peti ne postane trinaesti nego šesti, viđe vraga.

baš je komplikovana ta matematika za prvi razred.

juče sam umesto na trčanje krenuo na trčanje i po, pa sam posle prvih 5km umesto povratka dodao 7km preko brda a nakon tih 12 smo preplaninarili 2km, pa ja još 2km sâm, pa strčao 3km, pa prošetao 2km obzirom da kiša nikako da počne*, i na kraju strčao poslednji km u grad.

ispalo 16km a moglo je i više.
*tu sam iskoristio okolnost da trčanje nisam snimao satom nego telefonom, pa sam zastajao i slikao razne procvetale biljčice, osećao sam se kao Marija Kiri u nekom važnom naučnom istraživanju

**kad smo kod telefončića, neću nikad menjati ovaj koji mi napravi veći nos od oba kolena zajedno

i sada se historija (histerija) ponavlja, jer sam OPET kao i prošle nedelje tačno dva dana pred neki događaj saznao da sam ga izgubio iz vida.

ali nije on mene.

za razliku od prošle Nedelje, sada mi je iskočilo sa strane "reminder" imate trku tu i tu u subotu oko jezera tog i tog, i eto nevolje.

otvorim Mapse, proverim kojim putem je koliko km, kaže magistralom 1h50 a autočestom 1h30, zavisno od toga koliko se rano probudimo videćemo da li će tih 20 minuta da nas košta 3-4€ putarine.

doduše ušteda u vremenu je verovatno i veća jer na autoputu nema radara pa može da se nadoknadi svaki manjak, jedino je bitno negde usput stati da se natoči gorivo pa onda na osnovu vremena ulaska/izlaska sa naplatnih rampi neće stići kazna za brzinu.

baba Maja

dakle od danas kreće klasično majsko sranje sa grmljavinama i nepogodama i strahotama. 

imam dve opcije, malo duže trčanje ujutru i luftiranje ostatak dana (što se tiče outdoorsa) ili obično trčanje ujutru pa neko zvrndanje između gromova popodne, kombinacija light planinarenja u blizini pruge je zgodna sa povratkom tračnicama jer je u tunelima bezbedno od munja i gromova.

prema inspiraciji, krenuću jutros pa ću videti kako će ići i dokle ću stići, kod kuće me čekaju pečeni pilići.

jučerašnja petosatna vožnja je bila verovatno jedna od desetak koje ću pamtiti ove godine, jer sam napokon provalio prečicu za dolazak na Povlen sa južne strane i štaviše uopšte nije pretežak prolazak.

mislim kad nakupiš 1800m uspona u samo 85km to dovoljno govori koliko je ostatak bio strm, pa ako si već toliko brda nakupio od i do planine, nije morala još i tamo da me zadesi neka poluprohodna kamenjarčina strma kao krov od planinske kućice.

dok sam vozio prvi deo uzbrdo prošla su me dva ona promo pikapa, jedan oblepljen nalepnicama Chipsy a drugi Pepsi.

nekada su bistra voda, planinski sir, sočne kupine silazili sa proplanaka u grad, a sada se otrov penje iz grada na planinu, ajd što se sve okrenulo nego što je u pogrešnom pravcu.

na lovačkoj česmi gore na 900 nadmorske sam naleteo na momka koji je natočio dve dvolitarke izvorske vode i upravo pakuje oznojene flaše da ih spusti u grad.

poslednji mohikanac.

još jedan POSLEDNJI lep dan

kao i na svakih sedam ili deset dana cele godine i celog života, opet je najavljeno toplo i lepo, a od sutra zahlađenje i neki mokar talas.

mislim kao da postoji suv talas, ali ajd.

dakle ovaj utorak nikako ne treba prokockati.

nakon onog mtb planinskog maratona sam mislio da ću biti umoran za trčanje ali sam svakako krenuo na jutarnji futingić od desetak kilometara.

prva 3km po ravnom sam bio poprilično živahan i sad kad vratim film, čim sam krenuo uzbrdo i shvatio da tu rade isti mišići kao na bicikli, trebao sam da okrenem nazad i nastavim po valovitom.

no iz nekog razloga sam zapucao BAŠ TAMO gde sam prvobitno zamislio pa sam se malo što bi rekli patio.

nema veze.

bilo mi je bitno da upišem 10 pa sam i upisao.

mislio sam da ću popodne otići na neku malo veću istraživačku turu no na izlasku iz kuće sam rešio da proverim gume jer nas je u nedelju Organizator proterao kroz neke manje puteljke sa nešto pokošenih i pregaženih ostruga* po celoj širini.

(pokrajputno šiblje sa puno trnja, tipa kupine)

iako su na opip obe gume bile tvrde, primetio sam trn u prednjem točku koji je stajao zabijen do kraja pa je praktično vršio funkciju tipla/zakrpe.

čim sam ga izvadio odmah se čulo šuštanje a naravno i čuveni test pljuvačkom je potvrdio bušotinu obzirom da su se odmah pojavili balončići.

uzeo sam onaj Treći krš od bajka (drugi je u autu i služi za izlete) i spakovao dWogled, pa sam malo skratio turu, a povećao ekskurzioni momenat.

opet sam napravio par sličica telefonom kroz dalekozor i valjda se spustio u grad odmorniji nego što sam krenuo.

garmin mi je savetovao nekih 70-ak sati odmora što je malo nebulozno, sad će još 4 dana da me smara savetima da umesto na trčanje odem kod maserke.

nova nedelja, novo jutro, to jest nije nedelja nego ponedeljak

start mtb maratona je naravno kasnio jer je većina došla u minut pred start.

ideja da se ode tih prvih 29km do starta biciklama se tako isplatila.

mislio sam da čak i ja malo kasnim no samo na usponu iz Mionice (20km od kuće) ka startu trke nas je prošlo desetak auta sa biciklama na krovu ili gepeku na petim vratima.

za razliku od prošlog maratona kada je sa starta odmah krenulo razvlačenje grupe od bržih ka sporijima, juče su trojica nagazili sa starta kao da će da im se ohladi pivo ili ugreje pečenje, ili beše obrnuto.

neko vreme sam se vozio relativno napred u manjoj chat grupici sa Organizatorom i još par momaka, svi su ostali još dalje iza.

u nekom trenu sam mu rekao - odoh ja malo napred da vidim koliko su ozbiljni onih trojica.

dok sam ih stigao već su bili dvojica, treći je biciklističkim žargonom "otpao".

za razliku od mene i većine učesnika koji smo vozili klasične mtb sa 26 - 27.5 - 29 točkovima, ovi su vozili tzv gravel bajkove, u prevodu geometrija trkačke bicikle bez amortizera sa malo širim gumama, možda 1.4" ili radije 1.75", i očigledno su na tome prešli toliko kilometara da su puno više "srođeni" sa svojom mašinom nego što sam ja.

iako sam imao amortizer i široke gume sa dubokim kramponima, ponegde su mi napravili desetak metara fore po krivinama sa puno sitnog kamenja ili peska.

deo hendikepa mi je bila i težina jer moj bajk od 14kg teško može da parira karbonskoj biciklici od 9kg pa je bilo očigledno da na strmim usponima i to igra veliku ulogu a ne samo snaga.

jedan od momaka je malo zaostajao a drugi mi je pravio razliku, ono što je nastavilo da me zadivljuje je da sam ja teren sa puno kamenja i neravnina doživljavao kao težak, mnogi su došli čak i sa zadnjim amortizerom što je još par kilograma više, a ovi su samo jedrili kao po mirnom moru, svaka čast.

kad smo savladali većinu uspona došli smo na četničko izletište Ravna gora gde je pucalo kao u Vukovaru dok se umesto mirisa prirode osećalo po rakiji i spaljenim domaćim životinjama.

neko vreme sam pokušavao da ignorišem podatak da umesto kroz prirodu vozim kroz kilometarski vašar kokardi i petardi, no u nekom trenutku sam ovom drugom momku kojeg sam na vrhu brda sačekao da bismo išli zajedno, rekao "meni je od ovoga muka" pa sam okrenuo nazad i vratio se na start/cilj trećim alternativnim pravcem, što mi nije bio problem na poznatom terenu.

staza je verovatno atraktivna i zanimljiva jednom kad se prođe kroz ratnu zonu, no obzirom da imam sačuvan trek mogu je proći bilo kojeg radnog dana letos, za juče mi je i ovo bilo dovoljno.

uz povratak kući nakupilo se skoro 100km tako da je lep topao dan ipak dobro iskorišćen.

nije svaki dan petak, a nekad čak ni petak nije petak

ZNAČI SUBOTA:

i tako u petak postanem prijatelj sa jednim "prijateljem prijatelja" i kod njega na profilu prvo od svega ugledam "ZAJEDNIČKI DOGAĐAJI KOJI PREDSTOJE" i u glavi mi procveta žbun magnolije veličine sekvoje.

u neverici shvatam da mi uopšte nisu dolazile tzv notifikacije za MTB maraton koji čekam celog proleća, a da će se pomenuti održati koliko u nedelju.

stoga odlučim da ova subota bude odmarajuća štos tiče bicikle i da odem na trčkaranje.

pre trčkaranja napravimo mali foto sešn iliti modnu reviju za druga Vladu

taman prilika da Lola napokon izvadi iz kutije svoje nove brooksice stare pola godine a ja da pokušam da pomerim ovu liniju pocrnjenja od biciklističkog šorca za koji santim uzbrdo.

nakon toga sam u kombinaciji laganog planinarenja i planinskog trčanja nakupio 13km trčanja eto čisto da nige ne zapeknu, a sve u cilju preživljavanja državnog na 10km.

u intervju za runners' world sam na pitanje šta očekujem od trke, izjavio kratko i optimistično "da završim".

dakle sutra na biciklijadu koju sam prošle godine hajd da kažem pobedio jer su dvojica koji su mi pobegli sa starta zalutali, jedan na polovini a drugi na 2/3 staze.

nekad ne valja previše ni žuriti...

ako vam se gine samo pratite oznake

i tako sam Nobelovac rešio da pratim Vlajkove zastavice i evo gde sam stigao.

a i jedan kolega mtb-ajker je prošao ovuda i to u oba smera pa me je to ponukalo da se podsetim prečice.

dok sam se potsećao prečice, prisećao sam se našeg zajedničkog trčanja ovuda.

bio je lep i sunčan dan (tako počinje svaki domaći zadatak iz srpskog)...

i ujutru odem ja na tempo od 13.5 km i razbijem se ko zvečka 

kasno popodne, spremam se da nakon posla i ručka odem na neko vozikanjem biciklom pony (što je Milijana gony) 

I TADA MU JE ŽIVOT KRENUO IZNENADNIM TOKOM!
(a evo i kojim)

zvoni mobitel, kaže Vlada ajmo vozom do Samara pa da trčimo preko Magleša nazad do Valjeva

brate može samo ako ćemo lagano, to je nekih 30-ak km a ja sam jutros otrčao takav tempo da ne bih trebao da trčim najmanje tri dana posle toga

dogovoreno, dotrčali mi na voz čitav minut pre polaska sa stanice, jer su po navici svi slični dogovori bili u minut do dvanes

e kad smo izašli u onoj vukojebini od kanjona gde osim voza i par planinara nedeljno prođu jedino srne lisice i zečevi, čak ni muva nema, i odmah krenuli na trčanje

znaš, kaže Vlajko, odavno planiram da probam da ustrčim ceo ovaj uspon (na mestima 30%) pa kao hajmo onako neobavezno

ovaj rešio da me ubije, rekoh, ajde, nema veze, ionako ću dan zaokružiti na 42 kilometra pa kud ide krava nek ide i celo stado

na par mesta je on srećom toliko sporo trčao da sam uspeo da uspešačim na par metara iza njega i da ga stignem kad zahladni
(uprkos kvalitetnom doručku napravih lapsus lazuli i umesto zaravni ladno otkucah zahladni)

i još smo na kraju morali da završimo sprintom kod Poparskog doma, tu me je zeznuo za par metara iako sam se čuvao za finiš i tek kad smo stali primetio sam da sam zadnjih 10 km ja nosio njegov ranac, to je baš bilo nefer plej od njega :-D 

obzirom da sam čak i na planinske ultre od 60km kretao u gaćama i majici bez flašice za vodu, bilo je valjda logično da nemamo dva ranca, šta li mi bi da se solidarišem više se ne sećam, nadam se da se neće ponoviti

i eto tako zaglavih na istoj stazi sa istim mukama, na par mesta sam po 20m pregurao biciklu jer je preveliko kamenje pa udaraš pedalama i ne može da se vozi uzbrdo, i na još par mesta kroz granje do kolena nisam hteo da rizikujem da pregazim neku zmiju ni da probijem gumu tako da završih vožnju i sa malo špikovanog pešačenja

pretakanje izazova

ima jedna izreka koju citiram bar na svakih 42 dana a koja otprilike glasi da nas život stalno stavlja pred izazove, ali retko kada na način i u situacijama za koje se mi pripremamo.

tako i kada krenemo negde u ekspediciju, peške ili biciklama ili paraglajderom, uglavnom se nosimo mišlju koliko će biti dugačko, visoko, teško, zanimljivo.

zanimljivo u smislu nečeg novog, nekog otkrića, barem je meni to nešto pri vrhu uzbuđenja, naravno pod uslovom da ne zalutam pa se vratim posran istim putem.

e juče je recimo bio jedan poseban dan koji je bio najNEposebniji što se tiče puta kojim sam hiljaditi put prošao, ali mi je samo iskustvo bilo toliko novo da sam u jednom času primetio da mi se kolena i laktovi tresu od "viška" adrenalina.

to je ta situacija, izazov, nekuda kuda si odvajkada trčao uzbrdo i nizbrdo, spustiti se biciklom.

brzina je proporcionalna veštini, odnosno zbiru spretnosti koju poseduješ i mogućnosti bicikle koju voziš.

nisam imao zadnje amortizere a ni tzv droper da spustim zadnje sedište na strmom spustu pa sam morao da pribegnem onoj tehnici pupka na sedištu i dupeta nad zadnjim točkom, da bih pomerio težište što više unazad.

već na vrhu te kamenite uzane šumske staze sam znao da postoje tri mesta koja su najkritičnija, sa baš krupnom stenom koju treba zaobići ili preskočiti, a obzirom da je svuda naokolo bilo razbacano kamenje veličine pesnice postojao je rizik da mi nakon nekog vratolomnog skretanja prednji točak upravo odskoči na neki veći kamen i da me baci negde u stranu.

da bi se umanjio uticaj sreće na eksperiment, morao sam bitno da smanjim brzinu i tako dodam po pola sekunde između svake dve kamenice, da bih uspeo na vreme da skrenem, dodatno ukočim, ostanem sa obe gume što čvršće na zemlji.

moram priznati da sam odahnuo kada sam se dokopao podnožja.

totalno mi je sumanuto tuda voziti biciklu, barem ovu bez zadnjeg amortizera, kada mogu brže da strčim, ali nema veze, izazov prihvaćen i uspešno okončan.

nakon toga sam nastavio u planine za ukupna tri i po sata brdskog biciklizma, i dan bez trčanja mi je prošao bez griže savesti jer se od onih deonica valjalo lepo odmoriti.

hej đurđevdan je a ja nisam onaj kojeg volim

evo ovako je to išlo. otišao sam juče ujutru do podnožja dugačkog uspona, lagano zagrevajući se, i onda sam kao što sam i najavio napravio sledeći trening (ili "A EVO I KOJI")

minut brzog trčanja uzbrdo, minut lagane šetnje, i tako 11 puta iz prostog razloga što je uspon toliko dugačak.

zanimljiv mi je ovaj podatak koliko sam vremena proveo "leteći" jer mnogi rekreativni trkači uopšte ne provode vreme u vazduhu, već nagaze petom dok se još nisu skroz odrazili prstima pa im trčanje praktično zadovoljava kriterijume brzog hodanja, jer te tamo diskvalifikuju ako ti u svakom trenu bar jedna noga nije u kontaktu sa tlom.

ako sam imao prosečnu frekvenciju od 162 koraka u minutu, to znači 162/60= 2.7 koraka u sekundi, puta 0.307 sekundi prosečnog dodira sa tlom, to je 0.829 sekunde, a ostatak sam "leteo" tačnije 0.171s. 

dakle 17%

na ukupno vreme treninga od 1h17', to izađe total od 790 sekundi što znači da sam u vazduhu proveo nekih 13 minuta. kumulativno, što bi rekli.

to bi značilo da bi pri malo većoj prosečnoj brzini za vreme maratona bih valjda barem 20% bio u zraku što bi za maraton od tri i po sata recimo ispalo ukupno 42 minuta, dakle minut po kilometru :-)

popodne sam imao velike planove ali sam odmah shvatio koliko sam umoran od tih 11 puta minut krvničkog mazanja uzbrdo pa sam se pomirio sa tim da će mi vožnja biti samo odmor za dušu i oči a nikako neka vrsta treninga. dakle ipak ne može i jare i pare.

povratak pušenju

bilo mi je lepo nekoliko dana a onda sam opet propušio, da ne kažem popušio.

čak sam i jutarnje trčanje skratio sa 12 i 13 na 9km što je doduše bio nastavak iliti po američki in-a-row tendencija a tako sam i pokrenuo Maj na dobar način sa eto 3 trča u 4 dana, a mislim da ću i jutros nastaviti u tom fazonu.

fora je da mi se naročito vozilo nakon najdužeg trčanja, takav mi dan naišao.

a nakon najkraćeg mi se isto tako vozilo no nisam stigao zbog drugih obaveza a nakon toga sam izgubio i volju pa sam otišao na rikaveri vozikanje sa dogledom i istraživao neke kutke grada koji mi inače nisu tako pred nosom. 

provalio sam i foru da možeš da slikaš kamerom mobilnog kroz dogled. imam čak i durbin koji je duplo jači, ali ga ne nosim jer nema korekciju dioptrije, no za slikanje telefonom mi nije ni potrebna, dakle kada krenem da razgledam dogled je ok a kad krenem da fotkam tim teleteleteleobjektivom, onda bi se durbin možda bolje pokazao?

bumo vidli.

izašao je raspis za 10km na drumu, lepa ulična trka a za Državno se plaća startnina pa se isplati prijaviti na državno ako ništa onda zbog uštede tih 10€, jer trka je svakako trka a ovako izbegnem još jednu bespotrebnu glupavu majicu. tako sam smislio i prošle godine kada je bilo Državno u polumaratonu, jeste da ovako bez treninga neću usrećiti klub nekim silovitim plasmanom ali koga briga. olimpijsko načelo glasi da je važno učestvovati, pa ako ne možeš da pomogneš onda barem smetaj.

a najvažnije je što ovako dobijem nogu u dupe da odem na lekarski na koji inače nikada ne bih otišao ali eto da bi mi overili legitimaciju moraću, još da opet dođe ona doktorica što mi je onako lepo prepipavala ključnu kost, samo od nje dobijem na brzini minut po kilometru. možda izmislim da sam još nešto lomio, ako namerava sve da pipne ho ho ho.

sada mi je palo na pamet da bih možda trebao nešto i da treniram. hm. pa ću da smislim neku foricu, možda u nekom šumarku na blagom asfaltiću da uradim neke deoničice danas. minut trčanja minut šetnje pa koliko izdržim. hm. ne bih nešto silno da ugrozim popodnevnu bici vožnju a opet bih da nešto iole ozbiljnije otrčim, dakle jare i pare. 

sve-u-jedan fotografija!
poklopilo se da sam otvorio mesindžer da Direktoru napišem da mi pošalje takmičarske legitimacije zbog overe u domu zdravlja, i u porukama kao zadnju vidim ovu sliku koju mi je poslao a koja je bukvalno to "jare i pare".
radi se o pripremama u Ulcinju, kada smo poneli bicikle i kada sam pola trčao sa Goranom Marianom i Idom, a pola vozio sa Lolom.

te godine su njih dve bile u formi za maratone oko 2h42 a on oko 2h30, i bilo mi je zanimljivo kako na treningu mogu da trčim kao mađarice a na maratonu mi odu, štaviše na tempo-dužinama od 26km smo Mariana i ja redovno pred kraj dodavali gas i odlazili Idi koja nije mogla tako pred kraj da spusti bitno ispod 4'/km dok smo nas dvoje imali turbo.

slika je malo smešna jer Goran sedi na mojoj bicikli a ja pridržavam Lolinu, a smešno je i što je Mariana najviša sa svojih metar i žilet.

napad trčanja

ne znam šta me napalo početkom maja, možda april.

navikao sam da se s dolaskom proleća aktiviram, da mi ništa nije teško, da letim vamo namo, i kad sam već pomislio da mi je to izašlo iz navike, evo ga sa malim zakašnjenjem.

april u maju, ajd dobro, nek je on samo došao pa makar i zakasneo.

vozim kroz zapadna sela pre neki dan i setim se da oni za malko kažu meko.

ali ne meko kao mekano nego meeko, kao što se izgovara mujo, haso, suljo, meko, eto tako.

vozim i smejuljim se jer mi pada na pamet dijalog za neku komendiju

- jesi li izlazila iz kuće dok sam bio tri meseca na putu?

- pa onako, meeko...

- jesi išla u drugo selo?

- jesam, meeko...

- i jesi videla koga, popričala?

- onako, meeko...

- nisi valjda išla da vidiš onog živadina?

- ma samo meeko...

- šta bre meeko, kad si prošli put rekla da nema kod njega meeko?

- pa eto, meeko...

- nije te valjda pipao?

- nije...

- sigurno nije?

- nije, meeko...

- jeste ili nije sve ti ?ebem kakvo sad meeko?

- pa nako, meeko...

- jel ti turo ruku u gaće?

- meeko...

- krv ti ?ebem pa on je tebe opet ?ebo!?
- meeko...

- šta bre meeko, šta je to meeko, jel te ?ebo il te nije ?ebo?

- ma nije, onako, meeko...

- pi$ka ti materina nisi valjda opet trudna?

- nisam, možda, meeko...

tačno da je neko naišao i pitao me što se na bicikli smejem ko lud na brašno, šta ti je dečko smešno, ma ništa, meeko...

(nema dana da Lola ne naleti na neke kerove)

a za to trčanje, eto posle 12km sam vozio skoro 5 sati kao praznik je pa da se iskoristi slobodan dan, i sledećeg jutra lupim još 13km isto brdskih, trčim i pitam se šta mi je.
dobro zato sam popodne lagano provozao, onako rikaveri fazon.

idemo dalje.

napokon probio mrak, skinuo led, kako se već kaže

e kada mi je pukao film onda mi je pukao i rekoh nećeš se ti više izvlačiti i sve kao videću na karti videću na mapsima, nego sam lepo skrenuo pa šta bude.

bila neka reportaža o cajki koja je živela u nekoj selendri kuda je prolazio novi autoput, i udala se za jednog koji je tu radio nešto na izgradnji.

stalno su prolazili tom novom trasom kako su tekli radovi, i onda je neki od njih prošao njenim sokakom i ona ga spopala i tačka.

i pitali je ovi novinari kako je od svih radnika odlučila za koga da se uda odnosno zašto baš za tog novog muža, a ona odgovorila "on je prvi skrenuo".

kontam da će do kraja života da ga zajebavaju na tu foru, nije bio loš momak dok nije skrenuo.

i slično njemu skrenuo i ja i doduše očekivao sam puno više brda a puteljak je vijugao uz rečicu i hladovinu i bio je više nego bolji od očekivanog. posle je krenuo blago da se penje pa mi je i to prijalo, i kada sam došao na razdvajanje negde pred izlazak na gornji put, malo širi makadam, tu je bilo jedno Y razdvajanje...

sa karte sam ranije bio odlučio da ću ići levim krakom jer mi je on malo duži pa rekoh da vidim što više novih predela, no taj levi se odvojio maltene vertikalno u vis po pržećem suncu, krupan makadam, rekoh nešto mi se baš ne porađa danas, i lepo odoh ja desnim puteljkom kroz šumicu, ne smeta što je kraći ako je trostruko pitomiji.

za razliku od onih vožnjica od pre par nedelja gde mi je svaka i duga i kratka imala 1023m uspona, juče sam doterao do 1248m što je više manje nešto u rangu kruga na Divčibare kojeg nisam odvozao eonima a stalno se kao nešto spremam. pih.

odlaganje uzbuđenja, a nije reč o sehsu

juče sam OPET došao u situaciju da nečim budem poluzadovoljan i napokon sam uspeo da destilujem tu situaciju i izbacim je na površinu, pa ću valjda u budućnosti znati bolje da iskoristim slične situacije. A EVO O ČEMU SE RADI.

naime redovno mi se događa da ugledam neko skretanje, koje nit deluje pristojan put nit deluje da vodi samo tu do prve kuće, nešto ni tamo ni vamo. i onda umesto da ipak skrenem, gotovo redovno pomislim "kod kuće ću detaljno pogledati karte, pa kad sledeći put budem prolazio..."

onda prođem pa se nećkam pa ipak zastanem, pa upalim telefon i otvorim mapse, pa se orijentišem gde šta, pa krenem da uvećavam taj put, pa naravno u nekom delu šume puta više nema vidiljivog na kartama, pa se pojavi u nekim njivama, a možda je kroz šumu i skrenuo pa je to "onaj drugi put levo" koji izlazi tamo, i sastavlja onamo...

i po pravilu (drugom pravilu, koje sledi ono prvo pravilo da uglavnom prođem) zaboravim da to detaljno ispregledam na kartama i opet ništa, sutra će biti neki sledeći puteljak i tako unedogled. i onda gunđam zašto sam krenuo sa kramponkama po asfaltu, a ustvari sam mogao često da negde i zavrnem u istraživanje no obzirom da ne poznajem svaku livadu u svakom zaselku logično je da ne mogu uvek voziti na siguricu.

u poseti zaboravljenim jezerima po županiji, nisam znao da je zabranjen lov bele ribe pa sam na fejsu dobio odgovor otkud ovoliko ljudi načičkano sa štapovima:

"Tamo radi sitna babuška eonima. To je alohtona vrsta, uljez (ima vrlo efikasan nacin razmnožavanja pa ugrožava lokalne vrste) dozvoljen je neograničeni izlov. Nekada je žak bilo zabranjeno vraćati je u vodu."

hvala upućenom ribolovcu na pojašnjenju, još samo da znam šta je to sitna babuška bilo bi puno bolje, moram jednom i ja krenuti sa štapom na izlet.

prvomajski rokenrol

kao neka kometa, evo gugl me opet upozorio da će neaktivne naloge da pogasi sredinom 2021 odnosno da tada odluka stupa na snagu a sredinom 2023 će da postane aktivna, no ja sam evo odvojio desetak minuta, a na kraju je ispalo petnaest, da poželim prvi maj "svima po spisku" pa sam pokušao da se setim svih mejlova koje imam i poslao čestitku za prvi maj, a onda se prijavljivao na jedan po jedan i odgovarao na čestitku. fino se ispričasmo.

naime, kada ta odluka stupi na snagu jelte, svakome će ostati onih 5GB besplatnog prostora koje smo do sad već uveliko popunili fotografijama, mislim ko ima instaliran gugl fotos i uključenu sinhronizaciju. i onda šta, kada na nekom nalogu napunim 5GB, ja promenim u telefonu nalog, na starom mi ostane 5GB slika (iako ih imam bekapovane na nekom od hdd) i krenem da skladištim kopije na neki sledeći nalog/mail, dok ne popunim i tih 5GB, i tako dalje.

dovoljno mi je da imam email na kompjuteru, a na svakom od telefona mogu furati neki drugi treći peti email, ne smeta ništa. a mogu i sve probleme da rešim sa desetak dolara pa da zakupim puno više GB i da ne menjam ništa, na duži rok je možda i to bolja opcija, no nekako mi ovako bilo zabavno da se igram.

bio sam ubeđen da ću jutros na trčanje pa posle na vožnju, ili ako mi se omili trčanje možda ga produžim nauštrb vožnje, no sve valja započeti od Prvog, pa još ako je praznik Rada, tako sam i ja od prvog krenuo da zabušavam i male su šanse da ću (ni) danas potrčati.

od treninga mogu da prijavim onaj od prekjuče ako ga već nisam prijavio, možda su ga do sad i uhapsili, jer sam jučerašnji već oplakao. negde na 20-ak km od grada me uhvatio kratak prozračan lepršav letnji pljusak i iako nisam nešto bogzna pokisao, rekoh taman da svratim da obiđem vikendicu tj ono što bi nekada trebalo da postane vikendica, za sada je samo ozidano "nešto" sa natkrivenim tremom. taman koliko mi je trebalo dok se asfalt prosuši jer ako sam već bio suv i kiša već prošla, što bih se sjurivao kroz baruštine i bespotrebno se okupao blatom? za sreću dosta je, šest-sedam kvadrata, tu mislim na ovaj tremić obzirom da nisam imao ključ pa nisam mogao da uđem i proverim da li je svo to silno ništa što unutra stoji još uvek na svom mestu.