D.J. (nije "Dobro Jutro!")

Hmm, da, naravno.
Ljudi se "vole igrati", ali dok se igra sastoji od uzimanja tj dobijanja nečega.
E ali kad je igra i u davanju, odjednom im postane manje zabavna...

Ako držiš dve šake iza leđa i nekome kažeš - u jednoj imam čokoladu, a u drugoj bombone, hajde biraj! - od 100 slučajnih prolaznika 99 će se poigrati te dobitne kombinacije, a samo će jedan namćor reći "ja sam na dijeti" tek eto da ti pokvari raspoloženje. Ima i takvih, njima je bitnije da ti budeš posran nego da oni budu srećni, ili to treba preformulisati tako da oni mogu da budu zadovoljni samo ako si ti posraniji od njih samih. 

MEĐUTIM, ako sutradan držiš dve šake iza leđa i obratiš se prolaznicima - u jednoj šaci imam čokoladu, a u drugoj ništa, biraj, ako izvučeš onu praznu onda ti meni dođeš DVE čokolade! - verujem da bi te svih 100 ljudi samo pogledalo kao ludaka i produžilo dalje.
"Hej, ali juče ste SVI hteli da se igramo, šta je danas???"

Tako da se sve nešto plašim da ta ideja o Big Brother (& The Holding Company) BLOG-u ima veće šanse da doživi fijasko, nego da postane nešto opšte-prihvaćeno kao način zabave.
Vidi ovo - ko god želi da se igra, odmah se izlaže, a FB je dosta u sakrivanju.
Kao u onim amsterdamskim lokalima gde se žene (ako su sve to uopšte žene) svlače, a "publika" (kakav fin naziv za gomilu kompleksaša) viri kroz proreze u obliku ključaonice.
E zamisli sad da neko u ciju Igre mora da vikne kroz ključaonicu "LAAAJJKKKK!" i nakon toga da izgovori svoje ime, rizikujući da u kabini pored njega čuči prvi komšija! :-)
Slično tome, a u skladu sa proverenom izrekom "prilika čini lopova", svako ko je imao priliku da nešto godinama dobija besplatno, gotovo sigurno neće za to od sutra ništa više ponuditi, iz straha da će (kao puž iz kućice) morati da promoli glavu izvan svoje anonimnosti.

"Nije mi nikad bilo jasno zašto se ljudi plaše za guzicu, 

ako treba da pokažu samo glavu."
Eto spontano dobismo još jedan Biser Mudrosti Modernog Doba :-)

Ne znam stoga da li mi se isplati trud oko tolikog projekta, samo da bih dokazao nešto u šta sam siguran. Poneko bi povremeno izašao iz oklopa, nešto rekao, nešto stisnuo, odgovorio na neku anketu (pod uslovom da nije nikakvo škakljivo pitanje, i da to neće da izleti kao notifikacija na njegovom profilu!), a ovih nekoliko koji nemaju tu ljušturu taštine, jedino bi oni nastavili da se "igraju" no s njima se "igram" već godinama tako da za nas tu ne bi bilo ničeg novog. Jednostavno mislim da je za prosečnog Fejsbukovca ulog preveliki a dobitak mali, jer je prosečnom čoveku najbitnije da se previše ne izlaže procenama drugih. Ako ispadneš iz igre izgubio si, ako ostaneš počinju da ti se rugaju jer se previše trudiš, nemaš druga posla, luzeri će uvek da se bore da i ostatak kolektiva predstavi kao luzere jer samo tako oni nisu "ispod" na nekoj tabeli vrednosti i sposobnosti.

E sad, luzerski je i odustati. A luzerski je i mačevati se protiv vetrenjača. Za mene je to u startu gubiš-gubiš igra, a nikako win-win kombinacija. Treba se uzdići iznad svega, ne razmišljati o tome da se intelektualno popneš na najviši sprat te zgrade samoljublja, da pokušaš da pobediš nepobedivo jer i iznad najvišeg sprata još uvek stoji krov. Treba naći način da se popneš na oblak, i odatle voditi igru. No opet kažem, nisam siguran koliko je ljudi vredno tolikog truda, ako do sada već uveliko znam ko su poznanici a ko prijatelji, koga zanima moje pisanje a koga malo manje, ko može bez mene a ko ne može :-) Dakle nije da sam otpisao ideju, samo to treba tako osmisliti da zaista funkcioniše a da ne bude u startu osuđeno na propast.

Chlorpromazine

... a u nastavku svog tog odmotavanja klupka mojeg nestajanja i pojavljivanja, sahranjivanja i feniks-ovanja, moram ovde na BLOG-u da javno objasnim da postoji razlika između onoga kada shvatiš da na FB imaš 50% "prijatelja" previše, pa ih obrišeš, i onoga kada ti odjednom ceo taj FB postane previše, pa da ne bi "ubio" sve prijatelje rodbinu poznanike kolege i komšije, a ti jednim jedinim zahvatom ubiješ - sebe! to se zove deaktiviranje profila, stručno. s tim da ja ne volim da se predomišljam, da budem neki tip hoću-neću, pa obzirom da svaki profil shvatam kao posebnu pojavu, personifikaciju (to se valjda po naški kaže otelotvorenje?), onda ja njega onako giljotiniziram, dekapituliram, ili koja god već moderno-nepismena reč tome najbolje pristaje. 

baš šaljivo objasnih jednom prijatelju kako sam "obrisao svih strarih 70-ak profila i napravio ovaj novi" a on mi spremno odgovori - samo 70? :-) a ja razmišljam, paaaa, imam ja bar 100, eventualno 105 alias-a dvojnika shizo-partnera i ostale bUranije, no ne mogu baš svima da odobrim pristup na FB. i ovih "normalnih" 70 je napravilo više štete nego koristi ostatku čovečanstva (a bogme i ne-čovečanstva, sa zadovoljstvom) pa mo'š zamisliti šta bi tek napravilo onih 30-ak ostalih manijaka i kriminalaca. pušio bi se FB, kao zapaljena gomila mokrog korova.

e vidite ovo, šta sam danas razmišljao na trčanju!!!! :-P

to jest, ajd prvo ukratko o trčanju, zbog toga valjda i pišem blog, jbg... dakle imao sam 2h okruglo od izlaska iz kuće do trenutka kada sam trebao da KROČIM u salon i započnem svoj trudnički radni dan. i vidi, znam da imam onaj najlepši mogući krug, koji traje oko 2h total, i pomislim - a šta ako pokušam da to malo namažem, malo skratim (1km ovde 0.5km onde), i da se potrudim da dođem kući tek toliko brže koliko mi treba za najbrži express tuš i presvlačenje? i još se zeznem i na brzaka zbog blata uzmem neke stare patike koje su više za đubre nego za upotrebu, i ne da sam se klizao gde god je bilo llišća ili blata, katastrofa! kao računao sam da ako idem u Salomonkama po asfaltu da će mi biti "spore" pa kao ajd da još malo recikliram ove Gel Kayano koje su već odavno zaslužile penziju. i, samo što sam na vrhu brda stajao 2 minuta da ih dotegnem da mi ne bi landarale i da ne bih na spustu po kamenju iskrenuo nogu, eto tu sam ladno izgubio sve što sam mogao u njima da dobijem na prethodnih 10-ak km tj nepunom satu trčanja uzbrdo. no hajde, najvažnije je da sam krug završio za 1h45 total, dakle 1h42 trčanja (imao sam još jednu kratku filozofsku, ovaj, fiziološku pauzu) i na KLEC-avim kolenima i GRČ-evitim butinama uleteo na posao u zadnji čas! pravo s vrata mi zapala baš neka Barbika ko iz časopisa, dakle nisam džabe žurio :-P

a evo te gluposti koja mi je proletela vijugama kao bob stazom. rekoh ovako - a šta da napravim još jedan FB profil (znam, znam...) i na njemu igru, takmičenje. svaki dan bih se potrudio da stavim nešto zanimljivo (to bi bila motivacija MENI), a prema reakcijama "prijatelja" bih takođe svaki dan izbacivao po jednog, kao u onim veliko-bratovskim serijalima. išlo bi to tako da bih napravio profil, oglasio na sva zvona o čemu se radi, prikupio "prijatelje" u sledećih, na primer, 30 dana, i tada bi počela IGRA.
S TIM DA, tih mesec dana ne bih pisao blog ni stavljao statuse na ostale profile, pa bi tako svima drugima i to bio motiv da pošalju zahtev za "prijateljstvom", jer bi upravo u tim danima IGRE bilo najviše statusa, fotografija, ludila, prosto bih napravio od svojih treninga Velokog Brata i snimao filmiće sa bicikle, trčanja, malo češće stavljao statuse i fotografije, i tako dalje. i onda bih svakog dana objavio - ispao je Taj i Taj zbog najmanje lajkanja, komentara, poruka, ili jednostavno jer ga ne poznajem :-)
e sad, moram da razmislim koliko je taj ŠOU usmeren ka tome da zabavim druge, naspram toga da zabavim sebe. jer meni je život ionako interesantan, i ne bih voleo da neko to shvati kako sam ja neki narcisoidni kreten koji želi da privuče dodatnu pažnju. ja bih samo da napravim neku foru, neku igru, u koju bih da uvučem što više poznanika, i da se svi fino zabavimo. e sad da li je to moguće, NISAM smislio. ako neko ima o tome mišljenje, pliz neka mi pošalje svoje mišljenje. (normalan svet kaže reakcija ili mišljenje o temi, ameri kažu feedback, a ne(o)-opismenjeni beograđani kažu "fidbek" i pritom misle da su najpismeniji od svih, pa ti vidi).

e sad budi pametan pa se organizuj za Nedelju, jer je u Ponedeljak opet haos i golgota obzirom na broj žena koje su rešile da se očerupaju u zadnji čas. da ima Boga, on bi u ponedeljak ujutru zatvorio sve kozmetičke salone, rekao radnicima "idite odmarajte se, zaslužili ste u prethodnih 15 dana" a sve te neočerupane ćurke bi razapeo na stubove srama da može narod da uživa u njihovoj bujnoj prirodi. baš bi bile u duhu nove godine, kao i bezbrojne jelke po trgovima. šuma tamo šuma vamo, šta fali?

J.J.F. (nije J.F.K.)

koliko sam shvatio, neki su imali problem sa nazivom mog FB-bloga!?

pretpostavljam da neki telefoni ili tablet-i nemaju dobro podešenu ćirilicu, jer nemam drugo logično objašnjenje. mada mi je i ovo vrlo nelogično u 2012-oj, jer ja oduvek na svim svojim kompjuterima vidim i kineska i arapska slova...
kako bilo, tek da objasnim da se radi o šaljivom načinu naslova pesme od Rolling Stones-a "Jumpin Jack Flash", a prema legendi, radilo se o nekakvom baštovanu koji je proletao ovamo-onamo pored prozora dok je grupa razrađivala skicu svoje pesme, i kad je Mik Džeger pitao "kakva je to buka?", Kit Ričards mu je odgovorio "to je baštovan Džek, Skakućući Džek".
tako sam i ja to uzeo kao ime profila jer po engleskoj "otpozadi" gramatici J.J.Flash bi bila munja, odraz, odbljesak, koji je dobio ime po J.J., Skakućućem Džeku, a u tom trenutku je to savršeno odražavalo moju FB pojavu tipa "sad ga vidiš sad ga ne vidiš".
e sad ja razumem kako neko ko nema u telefonu ćirilicu nema način da uopšte potraži taj profil na FB-u, ali preko zajedničkih prijatelja ili kroz odgovor na moju poruku ne bi trebalo da mu/joj bude problem stisnuti šta je potrebno i uhvatiti u letu tu ima-je-nema-je Munju :-)

tik-tak (nisu bombone)

još uvek sam pod utiskom onog neverovatnog sticaja okolnosti od juče, kako je moglo da se naoblači na samo pola sata, baš kada sam trebao da se spustim sa planine u podnožje!

- krenem biciklom popodne, strateški čekajući da se razvedri i da se sve osuši od jutarnje kiše

- u prvi mah sve deluje savršeno, plavo nebo, temperatura +9

- uzimam nešto "tanju" opremu, u odnosu na ono što sam navikao da nosim zimus

- uzimam "kišni bajk" za svaki slučaj, jer on ima blatobrane maltene od-zemlje-do-zemlje i po najgorim baruštinama mogu da prođem neusvinjen

- već kroz grad shvatam da to što je sunce nadvladalo, ne znači da se išta osušilo

- Užička ulica koja se u 1500m popne 100m nadmorske i dalje po brdu nastavi ka, jel tako, Užicu, sva je mokra mada ne kao prethodnih dana, sada je sneg gotovo otopljen. samo 2 dana ranije tuda se nije vozilo uzbrdo nego UZVODNO od reke koja je tekla skoro celom širinom

- nakon 45' dolazim na prvi prevoj i sledi mi 5km spusta + 4km gore-dole do podnožja planine

- u isto vreme ugledavam neku silu oblaka koji kao marama ležerno prebačena preko ramena neke dame, obavijaju planine. ajme!

- na dnu uspona mi u susret dolazi neki od onih Mercedesa, spuštenih sa enormnim felnama i tankim gumama, i baš u trenutku kada se mimoilazimo čujem prvo TAKKK pa zatim ujedno čujem kratko ŠŠŠSSSSS i vidim jedan četvrtast kamen (5x7x10cm, recimo) kako se otkotrljava na bankinu, i shvatim da je tip upravo isekao gumu! odmah zatim čujem kloparanje i kratkim pogledom unazad shvatam po stop-svetlima da se zaustavlja. ostatak vožnje mi kroz glavu proleće to kako i najjače mašine imaju neku slabu kariku i već imam o tome čitav blog u glavi, koji naravno nisam napisao...

- obzirom da sam poneo Cateye ciklomaster koji ima altimetar i termometar, prebacujem na temperaturu

- sa početnih 9 to ubrzo silazi na 7, zatim naizgled staje na +6

- računajući da mi je vrlo prijatno dok idem poslednjih 7km uzbrdo, ravnomerno ali ne preterano strmo, svestan sam šta to znači: nizbrdo ću da se smrznem kao polutka u klanici :-(

- dolazim na odredište, dajem onom kučencetu polovinu od neke posebne salame za pse, i krećem nazad nizbrdo

- naskačem na biciklu i termometar pokazuje +5, šit, bolje da nisam to ni saznao?

- spust je katastrofalno hladan, naročito što zbog mokrog asfalta ne mogu da jurcam nizbrdo nego moram oprezno kroz krivine, kojih ima, deluje mi, stotinak :-)

- dolazim u podnožje, prsti na šakama oduzeti od hladnoće, ramena ništa bolje, stopala ništa bolje

- srećom u tom času me dohvata isti onaj južni-jugoistočni vetar koji me je maltretirao dok sam išao uzbrdo, pa tako sav srećan na najkrpnijem prenosu mažem nazad ka kući i više mi nije prehladno

- malo bojažljivo se približavam mestu gde je onaj Merdža uništio gumu a verovatno i felnu, sve misleći da postoji šansa da me sačeka sa pajserom ili nekim Magnumom 44, iz poklič kako da nije u mene gledao video bi kamen pa sam mu zato ja kriv za sve. srećom ga nema, dakle uspeo je za sat vremena da dozove pomoć ili da stavi neki rezervni točkić, štagod.

- spust u grad je neviđeno ugodan jer je opet na sve strane plavo nebo i +9, jak vetar u leđa mi pomaže da preko svih uspončića preletim onako iz zaleta, i čak uspevam da se sa ovom biciklom koja ima debele kramponke i te mega-turbo-džambo blatobrane niz poslednji spust sjurim 72km/h što je prosto izvan svakog nadanja, nikada ne pređem 65-66km/h.

- dolazim kući nakon 2h26' što je više nego dobro čak i za onaj brži, "običan" MTB sa polućelavim gumama

- imajući u vidu da nekim čudom nijednu rečenicu do sada nisam počeo sa "imajući u vidu", onda ovu mogu!

- imajući u vidu (sad se već ponavljam) da sam dan ranije trčao brzih 15km, a to je pak bilo dan nakon 5h vožnje po Divčibarama, oduševljen sam kako ono cik-cak opisano juče tako divno deluje.

- šetao se kraljevski par po nekom imanju i ugledaju kako petao skače po jednoj koki. jel on ovako svaki dan? upita kraljica farmera. da, reče on. e recite to mom suprugu. ode on i kaže to kralju, a ovaj ga pita - a jel svaki dan sa istom kokom? ne, svaki put sa drugom, odgovori farmer. e pa recite to mojoj supruzi :-)

- eto tako to i kod mene funkcioniše, s tim da nisam načisto koga varam s kim: patike s biciklama, ili bicikle varam s patikama?

- i danas sam tik-tak otrčao jedan kružić, pretežno asfaltni s tim da mi je ono što NE upada u "pretežno" bilo najteže. radilo se naime o 2x1km po zemlji/travi, koja je bila sva blatnjavo klizava a ja nisam mislio o tome nego samo da uzmem neke stare najstarije patike koje mogu da uništim. e ali one su imale pregladak đon tako da sam se pošteno našlajfovao. ostatak trčanja je tekao od "auuuu ala sam raspoložen za brzo trčanje a noge ni da čuju???" preko "ovo deluje kao slou-moušn, no hajde, dok se pomeram negde ću i stići" da bih nakon uspona od 4km došao do vrha brda i polukružno krenuo nazad ka gradu "gle kao da se zagrevam?" i da bih na kraju poslednjih par km trčao onako krupnim zamasima i jakim koracima kao da sam se upravo vratio sa godišnjeg, masaže, terapije, tajne večere, i ostalih oporavljajućih čudesa.

- šta da kažem, veoma spokojno čekam vikend. ako sutra poginem na poslu, a sva je prilika da hoću jer bi ceo svet da se ulepša u poslednji čas, mogu taj dan i da malo odmorim, naravno ako ujutru opet ne pobegnem negde na sat vremena. ali valjda će nedelja izvući stvar.

cik-cak (nije vata)

tako to teče, već neko vreme: red trčanja - red bicikle.

stara oprobana dobitna kombinacija.

kad se noge umore od jednog, ujedno se odmore za drugo.

nekad se to i spontano pogodi, dogodi.

do prošlog petka, na primer, sam se raspao od svega.

i u subotu smo išli na neko pešačenje, treking, kako god.

pa sam u nedelju trčao 2h kroz sneg i bljuzgu.

e, ponedeljak i utorak su bili na bicikli, 3h + 5h!

pa sam se u sredu raspao od bicikle,

tojest "probudio se raspadnut" :-)
i šta ću, otišao na trčanje.

ionako sam imao samo 1h20' fore, rekoh, udri do temelja!

krenem na jedan od default-nih krugova, za koji mi treba 1h18-1h20.

i dođem kući nakon 1h10, da ne poveruješ.

štaviše, ostalo mi vremena da se istuširam pre posla ;-)

nije da sam divljao, a nije ni da nisam "žurio"...

upravo mi Lola čita vest, i ceo tok skreće neplaniranom putanjom:
"sedam godina otkako je umro Boža Grobar!"

hmm, to je lik koji je godinama bio DJ u Domu Omladine,

a po faci me je potsećao na Bebeka.

onako crn, kovrdžav, neobrijano-polu-bradat, zapušten...

posle njega je došao neki tzv "Ćuran", totalna kretenčina.

taj Ćuran, jedne godine na zimovanju na Divčibarama,

došao je do našeg stola i sve nas pozvao napolje,

kao "da nam nešto kaže".

a kad kažem "nas", tu je bilo svačega, između ostalog

tip koji je mogao da ga sažvaće sa rukama vezanim na leđima.

jako smešno je to bilo, taj Ćureći Incident :-)

a te zime, nas 5-orica, bili u vikendici od frenda, školskog.

išli na skijanje, pamtim da smo imali poljski WC,

a vikendica bila baš extra, sve osim tog WC-a.

jbg, ono kad moraš u sred noći da pišaš,

pa hajde na -10°C hodaj 20+20 metara, ajojjjjj!!!!

snimali smo i spotove.

Tutti Frutti, Good Booty :-)
da te bog sačuva.

dugo sam imao tu kasetu, sa snimljenim šou-om.

a bila je i neka mala Sanja, mislim da je 90% bila Sanja?

ako smo mi imali po 16-17 god, ona je imala valjda 15?

i mi se svih petorica u nju kolektivno zaljubili :-)

svako drugo veče išli kod nje na palačinke.

njeni isto imali vikendicu gore. a Majka joj bila anđeo.

mislim ko drugi bi svako veče pekao palačinke za pola tuceta ludaka?

a što jes - jes, valjda smo joj delovali OK?

svi smo bili dobri đaci, matematički smer, prosek 5.00...

i tako, malo na skijanje, malo u disko kod Ćurana,

malo blać-truć sa Sanjom i ko-god-je-bio-s-njom.

prošla je ta zima, zimovanje, kao i ceo život što je prošao.

(u međuvremenu se javlja prvi Frend, šalje zahtev na FB,

razmenjujemo čestitke i utiske, eto tako život treba da izgleda)

da nastavim dalje od početka...

sutra će se nastaviti moj (ne)suđeni cik-cak.

nakon jučerašnjeg divljeg trčanja, i današnje bicikle,

sutra imam na poslu obaveze od 11-16 (ja kao hirurg...)

tako da, dok dođem kući, biće već mrak :-(

jedino mi ostaje jutro, a ja dao-bog rano ustajem.

plan je - trčanje od 08-10, pa šta god tu upadne.

već zavisno od toga kako mi "čučne" doručak, 

smisliću sebi neku mazohištinu, ako je to prigodan izraz.

uostalom, čitaćete i o tome, kao i o svemu drugom :-)

NEEEEE...

pored ovakvih "prijatelja", 

neprijatelji mi ni ne trebaju!
napravim ja novu FB stranicu,
jer sam ugasio prethodnih 75 :-)

pošaljem 6-7 famoznih "zahteva za prijateljstvom",
i neko od 6-7 ljudi koje najbolje poznajem,
'ladno ne prepozna sliku profila, ne potvrdi zahtev,
i DODATNO ME PRIJAVI, kao nepoznatog spammera,
kojeg "ne poznaje izvan FB" i koji ga maltretira???
sad sam bio prinuđen da otkažem sve zahteve,
i svim svojim "prijateljima" poslati poruku/molbu,
da ONI MENI pošalju zahtev...
baš je šaren ovaj svet, ovde Retard onde Cvet.

očnjak, oštar, krvav, zašiljen

vidi ovako,

shvatio sam jednu stvar:

možeš da živiš kako oćeš, i da radiš šta oćeš,

ali nešto ne smeš da izgubiš iz vida:

život je život, ljudi su ljudi

a fejsbuk je fejsbuk.

tamo ima žita i kukolja.

imaš istih onih prijatelja iz života,

i imaš onih drugih, kako ih nazvati...

a ono važno je, da to NIKAKO ne izgubiš iz vida.

neka tamo piše kako se osobi X sviđa status od osobe Y,

koji glasi "veće sise nisam vido u životu!!!!"

ALI!

ako ne poznaješ osobu Y,

NIKAKO nemoj da stisneš na taj status!

eto tako to radi, funkcioniše.

jer kada se dan ugasi, kada svedeš račune,

gde si bio, nigde, šta si radio, ništa,

ne dozvoli da si pola dana proveravao nepoznate sise,

samo zato jer je Nečiji Poznanik na to stisno LAJK.

nauči da te NE zanima, 

ono što novi svetski poredak želi da te zanima.

skreši mu. 

odjebi ga.

odbaci sve polu-poznanike koji ti ŽDERU vreme.

ništa nije vrednije od jednog minuta tvog života.

podeli ga sa prijateljima.

ostani sâm sa sobom. 

razmišljaj o svemu, o nama i njima.

nacrtaj jasne granice, jer ovo nije igra. ovo je RAT!

u pitanju je tvoje vreme, tvoja sudbina, tvoj život.

pokaži zube, iskezi se, odbrani se, bori se.

OPIJUM

E, dragi moji, sad se traži PRAVA FORMULACIJA...
dakle, čestitam BOŽIĆ
svima koji veruju da je danas 25.12. :-)

Svima koji ovo danas zovu "Katolički Božić",
za 7 dana ću čestitati Katoličku Novu Godinu :-)

Obzirom da je zbrku napravila Srpska Crkva držeći se zatucanog Julijanskog kalendara kao pijan plota, genijalno je svojim (ne)delovanjima potkrepila famoznu izreku čija istorija ide ovako:

Fraza "ovim Opijumom vi hranite svoj narod?" pojavila se 1797 u tekstu Markiza de Sada, a otprilke u isto vreme je Novalis napisao "religija funkcioniše otprilike kao opijat". Citat Karl Marxa koji se najčešće pominje, u potpunosti glasi ovako: "Religija je uzdah ugnjetenog bića, srce sveta bez srca, i duša bezdušnog stanja. Ona je opijum za narod."

Dakle još jednom da objasnim onima koji to nikada nisu shvatili:

1)
Ne postoje katolički i pravoslavni Božić,
jer ne postoje pravoslavni i katolički Bog.

2)

Božić je 25. decembra, 7 dana pre nove godine 01.01.

Božić NIJE, i nikada NIJE bio 07. Januara.
Srpska crkva ne prihvata da 25 decembar "pada" 25-og decembra,

ona MISLI da 25. decembar "dolazi" 07-og januara.

E, ZATO Srpska crkva tada slavi Božić!

3)

Uostalom, po Srpskoj Crkvi je i nova godina 14-og Januara.
Evo piše u istom kalendaru.
Vidi sliku u prilogu.
Po tome je najveći hit kada mi neko čestita "Novu Godinu i Božić",
tim redosledom :-)
4)
Nova Godina je 7 dana POSLE Božića, i to je bar stvar
u kojoj se slažu SVE crkve i SVI kalendari.
To jest svi OSIM sirotih neobaveštenih srba,

kojima država kaže da je nova godina 01.01 a crkva da je 14.01,

odnosno im država tvrdi da je danas 25.12, ili,
ako pitamo crkvu koji je danas datum, možda i nije?

Zbunjeni ste?

Hmmm... Previše opijuma, rekao sam :-)

"Video killed the Blogging Star"

možda zvuči perverzno žuriti na trčanje "dok još nije otoplilo", ali na jurošnjih -3° je sve još uvek bilo zaleđeno, tako da sam se nadao da nigde neće biti blata. valjda.

suprotno najnovijem trendu da se POSLE trčanja pojede 5 krofni, ja sam jutros pojeo 5 komada pite bundevare, PRE trčanja. za par dana ćemo na Blogu dobiti analizu plus0va i minus0va takve strategije. valjda.

u međuvremenu je naša Veterinarka, inače jedna jako posebna cura koja voli da udara 'nekcije nedeljom, našpricala ovaj čopor pobesnelih zverčica u dvorištu. valjda.

a od sutra su najavili značajno otopljenje tako da ću narednih dana na bicikli moći da odmorim noge od trčanja, iako mi deluje da im ovih današnjih 2h20' nije ništa naškodilo. valjda.

u nastavku ide titl od videa koji sam popodne stavio na youth-yuob:

e, evo sad, ovde gore je dalje uzbrdo,
a odozdo dam došao
sad ću da probam da "naguzim" kameru u rukavicu
pa sve to da zaglavim
u ovu traku
na glavi...
i sad da vidimo...
(da uzmemo još jednu rukavicu)
... kako će da funkcioniše nastavak trčanja uzbrdo.
rekoh ja nije ni ono dole bilo
naivno
sad ovo možda snima nebo...
možda snima
bog će ga znati...
možda će sve biti mutno...
dole je reka Gradac,
ovo su brda saaaa...
sa obe strane.
nemam nikakvu štopericu
da vam pokažem sad tu neku brzinu...
mada brzina verovatno
nije neka.
ovo je neki kamenjar
koji ovako kad je u snegu
i nije toliko
težak za trčanje...
prosto sneg
ovo poravna...
evo samo pogled unazad, buuuuuu,
a mi idemo dalje gore.
e, i sad je ravno,
sad mogu da izvadim sranje (telefon).
evo kako sam izgledao,
bog te pita...

s leđa

Mogu i ne mogu. Hoću i neću. Smem i ne smem. Želim i ne želim. E sad sastavite sve moguće kombinacije od prethodne 4 rečenice, paaaa, jedna od njih valjda opisuje moje trenutno stanje. Fizičko, i emotivno. Nakon više-se-ne-zna koliko dana treniranja, trčanje na trčanje, bicikla na biciklu, pa u krug, udri, slomi, sinoć sam osetio neki čudan bol u leđima. Nije to ono "normalno" što me muči već godinu i po, a nije ni ono čuveno kad nekog tzv "preseku leđa", nego nešto nit-nit, sim-tam. I nekako neodlučan, kolebljiv, zaključio sam da bi mi dan odmora verovatno prijao. Kad dođe dotle da mažeš leđa voltarenom i popiješ Diklofenak, pa to valjda dovoljno govori u kakvom si stanju. Čitaj - ili za veterinara ili za automehaničara. Ovisno o tome da li sebe shvataš kao živo biće ili kao mašinu.

E sad je zeznuto nastaviti nakon što u međuvremenu odgovorim na nekoliko poruka, i sad mi treba vremena da shvatim šta sam pisao ovde a šta u porukama... Kako bilo, dan odmora je prošao u pešačenju od 2.5h, otišli smo do zaleđenog jezera u Petnici jednim putem, i vratili se drugim putem. Pokušao sam usput da snimim par zanimljivih fotografija no nisam siguran koliko će ih uspeti obzirom da nisam poneo novi nego stari aparat. Evo vidim u koju ću temu da zalutam sada...

Večito sranje tipa nemoj trošit novo nego dokrajči staro, i tako ti ceo život prođe u čuvanju predmeta od upotrebe, a valjda si ih kupio da bi ih koristio? Smešno baš. Često se o tome raspravljam s Lolom, ona uvek nosi najnovije čarape, patike, vozi najnoviju biciklu, i naravno sve to sjebe probuši izliže upropasti za par meseci, i onda ja kažem - eto sad imaš 5 polovnih bicikli i nijednu koja je 100% ok, a ja imam jednu krntiju, jednu staru, jednu pristojnu, jednu skoro novu, i jednu glanc novu očuvanu kao iz radnje. I za svaku imam priliku kada ću je uzeti, zavisno da li je kiša, blato, trka, važna trka ili nevažna, trening tek tako neki ili trening specijalan, vozikanje ili mazačina, trista kombinacija. Pa patike za kišu, za blato, za "još par puta nek posluže i dosta im je života na ovoj planeti", patike za trku, za kratku trku, za maraton (e te nisam nikad ni imao, baš da mi čučnu), pa one za sneg, za one za bljuzgu, pa za suve kamenjare i trnje, pa za brze treninge, za prebrze, polu-brze, tempo, tempić, tempo-dužinu, dužinu, laganu dužinu, bože još samo što nemam patike u kojima bih doručkovao i večerao. No nema sumnje da bih i između ta dva para napravio jasnu razliku. E pa od svega pobrojanog treba imati po dva para, da se mogu rotirati kad su jedne prljave da uzmem onaj drugi par.

Neko će reći bolest, neko će reći perfekcionizam iliti savršenstvo, neko će reći nemaš druga posla, neko će reći - i ja bih kad bih mogao. Sto ljudi sto ćudi... a sto žena dvesta sisa, bar tako kaže stara papuanska poslovica, jer kod njih ne postoji rak dojke. Kod nas na 100 žena dođe 195 sisa sa tendencijom da se taj broj dodatno smanjuje. I kao što uvek biva kad sednem da pišem blog sa nejasnom idejom o temi (ako je nejasna zašto se zove ideja?) setih se o čemu sam juče razmišljao na treningu. Radilo se o nekom naizgled beskonačnom smrzavanju na bicikli, koje sam pokušavao da prekratim razmišljanjem. Baš zbog tog smrzavanja sam pre nekoliko godina počeo da trčim, DA SE ZIMI NE BIH SMRZAVAO NA BICIKLI!!! I vidi sad, sticajem okolnosti se svaki treći dan zaledim na bicikli! A znalo se i da se zimi vozi isključivo po ravnom jer samo tako možeš da pogodiš pravu odeću, a ja kad god sednem na biciklu ja završim u planinama i na putevima koji su toliko dobro održavani da je preko cele zime zabranjen promet kamionima sa prikolicom. Pa ti vidi.

Razmišljam o tom danu, prvom danu zime, najmrskijem danu koji mogu da zamislim, danu koji je najkraći i samim tim najnedoličniji od svih dana. Dan koji je najmanje dan. Najbedniji dan. Dan kopile, dan u kojem je najduža noć, bljak dan, fuj dan, govno dan, smeće dan. Od danas je svaki dan za minut-dva ili već za koliko duži, i tako će biti narednih 6 meseci. Od danas sigurno koračamo ka najdužem danu u godini, ka mom omiljenom danu! I u sklopu tih najkraćih dana, naravno se setim Lolinog Tate koji je samo par dana pred taj najkraći dan, prošle godine, umro. I razmišljam o tome kako su čudne te opreznosti i ti strahovi od smrti, kao da je smrt nešto spolja, neka saksija koja će nam sa komšijine terase pasti na glavu. Pa onda uvek idemo drugom stranom ulice, što dalje od te terase sa koje spadaju saksije. A smrt je ustvari u nama. Kao neka divlja zver za koju ne možeš da predvidiš kada će se probuditi i zagristi prvo što ugleda, bubreg, srce, jetru. Kao neka zmija koja naizgled spava li spava, i misliš da će večno spavati, i dovoljno je da je samo malo zaboraviš, i podseti te na najgori način. CAP te zgrabi baš tamo gde se najmanje nadaš, i dok u polusvesti osluškuješ kako Hitna žuri tvojom ulicom, prolazi ti kroz glavu - otklud baš sad, zašto baš mene, nije valjda ovo kraj? I na to što se pitaš, neće ti niko odgovoriti. Tim rečima sâm sebi pišeš epitaf, jer to nije pitanje "da li je ovo kraj?", nego to upravo JESTE kraj. E baš tako. 

I niko ne zna kada će ga ta Guja šćapiti, a u strahu da mu se sutra ne probudi negde duboko u duši, ljudi je zalivaju maslinovim uljem, zasićuju je vlaknima, umrtvljuju je niskim glikemijskim indeksom, treniraju je joggingom. Mislim oni koji imaju ponizni stav prema Guji. Imaš i one druge, koji puše, piju, jedu čvarke, oni prosto pokušavaju tu Guju da ubiju, ne znajući da je tako samo nerviraju i razbuđuju. No ne možeš im zameriti, oni su na neki način borci, čak u svojim očima veći od onih šlihtera iz prvog primera. Oni prvi kroz ishrani trening odricanje i samo-obrazovanje traže saveznike da pobede Guju, a ovi drugi se svojim tajnim oružjima bore protiv Guje i protiv sve svetske nauke i teorije, protiv života samog. Prkose sudbini, logici, pokušavaju da nađu neki tajni prolaz, neku tajnu lozinku koja će im doneti sedmicu na životnom loto-u. Možda znaju da koračaju stazom poraza, a možda i ne znaju, no samo to koračanje strmom stazom, prkosnom hridinom, dovoljna im je zadovoljština da se ne osećaju unapred poraženi od Života. Valjda misle - znam da ćeš me kad-tad razbiti, ali bar da ti par puta uletim klizećim startom, da vidiš da nisam bio seronja, da sam se borio, da sam UMRO MUŠKI! To reče i spiči kilo krmećeg pečenja i pola kile rakije, pa šta bude, Pukovnik il Pokojnik. A da ironija bude veća, često se dogodi da oni što cvikaju, oni ponizni, da oni umru pre ovih bundžija i ratobordžija! 

Kad se samo setim, imali smo neku komšinicu, celog života gajila neke klice na prozoru, zobala neke semenke ko ptica, i umrla jadnica sa nepunih 40 godina. Naravno da je ceo komšiluk odmah odahnuo "eto vidiš da je ta makrobiotika čista glupost!" i navalio na slaninu i kajmak. I da čudo bude veće, odmah se svako seti primera nekog svog Čiče iz Sela, koji otkad zna za sebe svakog dana ubije po bokal vina i kukuruznu pogaču, po kilo suvih rebara u kojima ima minimum 30g soli, nikad mrdnuo peške nego svuda išao traktorom, puši kao turčin i to sve domaći duvan zavijen bez filtera, i ima koliko? Ima 89 godina, i uopšte ne deluje svenuo i kilav kao ovi makrobiotičari, naprotiv, drčan Čiča kao petao kikirez.

E vidite sad ovo, moderna neuropsihijatrija tvrdi kako je nemoguće "skakati s teme na temu". Insistira na tome da sve to mora biti jedna proširena misao, jedno razmišljanje koje je dato iz raznih uglova gledanja. Tako da sad moram da vidim odakle sam krenuo, i da pokušam da otkrijem tu nit koja me je od početka bloga dovela dovde...

I, nisam morao puno ni da čitam sopstvene tlapnje tokom poslednjih pola sata, a već na prvi pogled jasno vidim tu nit koja glasi - hoću ili neću (živeti ili umreti), smem ili ne smem (trošiti se ili se pričuvati), želim ili ne želim (trenirati ili odmarati), mogu ili ne mogu (pobediti ili izgubiti, prethodna tri pitanja). Sve je to jedna dugačka igra, jedan veliki rulet, jedno nepregledno kolo u kojem je onaj zadnji stigao i prestigao prvog pa sad paralelno igraju u nekom divljem transu, nesvesni svojih pozicija jednog (Prvi, rođenje) naspram drugog (Poslednji, smrt), i svog položaja u odnosu na ostatak sve te rulje (Život) u kolu, koja mahnito đipa i poskakuje između njih dvojice.

Taj trenutak kada u spirali jedan dostigne drugog, i kada međusobno jedan drugom pogledaju u oči, e to je taj trenutak u kojem sam se našao jutros sa tim prejakim bolom u leđima. Bol koji me je prosto pitao "Ha? Paceru? Dokle misliš ovako da se provlačiš?", a ja mu na brzaka, zbunjen i malo nespretno odgovorio "Šta je papčino, misliš da te se ja plašim? Sačekaj dan-dva i pregaziću te ko pijanac govno". Eto tako je tekao taj filozofski razgovor. Vredelo ga je demistifikovati. Znate, nije Smrt ništa posebno. Kakav Čovek, takva i Smrt. Ako je čovek neki bogzna filozof i psiholog, onda i Smrt ima nekoliko velova, bude onako osebujnija u odnosu na prosečnu. A seljakova smrt, obična je seljančica, smrt radnika je skromna i vredna radnica, smrt pravnika je dosadna i dozlaboga uporna advokatica, smrt doktora prepredena je i iznenadna boleština. Smrt sportiste je graciozna pojava umetničke klizačice koja se slučajno oklizne na zagrevanju, upsss sorry, ili je mišićava bacačica kugle koja te zgnječi u sekundi, baš onoliko koliko traje prestup u četvrtom bacanju na važnom mitingu.

Možeš se čuvati, paziti, ma možeš šta god hoćeš, ali niko nije namerno prilikom bacanja kugle izleteo iz onog ograđenog kruga. To se uvek dogodi u deliću sekunde, u trenutku nepažnje, manjka koordinacije ili viška ambicija, to se jednostavno dogodi a da niko ne zna kako i zašto se dogodilo. I dobro je da je tako. Zamislite Svet sa stotinama milijardi ljudi, neki imaju 3000 godina a neki 3 godine, svi živi i svi imaju nešto da kažu. Malo su ti deda i pradeda što ti seru kako nisi trebao ovako nego da si njega poslušao bilo bi ti bolje, nego sad i pradedi drži lekcije njegov čukundeda, a njemu njegov, i tako u krug do početka svemira. Ma daaaajjj! Što je mnogo mnogo je.

Hej čukun-čukun-čukun-deda, vidi, evo ti ova kugla, idi na stadion i pokušaj da je baciš što dalje. Pazi da ne napraviš prestup, ali ne brini, ako ga i napraviš, neće Svet prestati da se okreće (samo će bez tebe biti za nas ostale više kiseonika, hehe)

Smak sveta, takoreći

Pazi ovako. Šta bi ljudi radili ako bi ZAISTA znali da će biti "smak sveta"? Na primer da nam se približava neka gromada od planete 5x veća od Zemlje, i da se zna eto da će baš tog trenutka da nam se ukrste putanje u jednom velikom TRAAASSSS? Recimo prekosutra u podne, što bi rekli u dvan'es-nula-nula.

Kao prvo, najzanimljivije bi bilo otputovati TAMO odakle će da doleti to čudo. Mislim, bedno je da me udari s leđa, tako da mi prvo zalepi kičmu za fotelju a odmah zatim da me katapultira direktno glavom u plafon. Ili bi od siline udara s leđa plafon odmah doleteo do poda i napravio od mene poster. No i to je na neki način luzerska kombinacija, da provedem zadnji dan života po aerodromima i čekaonicama, u putovanju, baš bljak. Doduše, treba na stvari gledati pozitivno: eto iznenadne prilike da vidiš npr Kubu, a ušteđevina ti ionako više neće trebati :-)

Bilo bi idealno ako bi ta stvarčica doletela direktno odozgo, ono, legneš na livadu i čekaš i eto ga stiže i sve je veće i još je veće i dok pomisliš "u p.... m....... ovo je stvarno veće od Zemlje!" eto ti ga već te udara PAAAFFF u čelo :-) Koliko ljudi bi onako instinktivno stavilo ruke ispred sebe, u pokušaju da se odbrani? Hehe...

Ili ovo: već bi se neko setio da napravi maraton sa startom u 7:30 ujutru i dok poslednji stižu, taman da im prekrati muke. Mislim, svi koji trče već 4.5 sata u cugu, najradije bi da im je cilj "tu negde", pa eto im ga :-) A mi u cilju pijemo izotonik i spremamo fotoaparate da bi slikali to čudo. Ne znam samo ko će gledati te slike? Možda neka nova civilizacija uspe da iz kosmičke prašine nekom sitnom mrežom pohvata micro-SD kartice koje bi nakon smaka svata letele svemirom kao konfete?

Ili da kažem "baš me briga" i odem sa psima u poslednju šetnju. Negde gde nikada nismo bili, na neku novu planinu, krenemo rano ujutru, pun ranac pečene piletine i odvezemo se autom nekih 30km i dalje odatle opletemo po šumama i gorama. I u minut do 12 se svi onako patetično pogrlimo, stegnemo jedni drugima ruke i šape, i u pet sekundi do 12 počnemo da se deremo AAAAAAAAAAAAAAA i to je to :-)

A zašto se ljudi deru kad treba da im se nešto desi? Ono kad padaš s mosta, kad te udara kamion, zašto čovek uglavnom zaurla? Ne znam ni na kojem mestu u vikipediji bih to mogao da nađem, no pretpostavljam da je to zato da bi se maksimalno zgrčili stomačni mišići i tako bar malo zaštitili unutrašnje organe? Kao? Može i ono, digneš srednji prst prema nebu. Uz poklič "Srbenda se pokoriti neće!" :-)

Bilo bi zanimljivo videti šta rade drugi ljudi, ceo svet bi postao jedan veliki reality šou. Ljudi bi pukli, jedni bi išli po gradu i čašćavali, vikali - ko će sa mnom u kafanu, plaćam pivo, nek ide život, nek se jebe smak sveta, idem da se tako tresnem da neću ni primetiti taj zemljotres. Drugi bi slali poruke svima kako su ih voleli, i kako im je žao što više nećemo biti zajedno, i ako i ja mislim isto neka podelim to na njegovom zidu. A u čemu je poenta svega toga? Kao, da bih ga se sećao po lepom? Pa jbt čime ću moći da ga se sećam, ako će od sutra mozak da mi postane leteća splačina? Malo mi je mojih muka što ću da nestanem zauvek, nego sve trčim da zadnji dan svog života kampujem na njegovom FB zidu??? Get a life. Baš lepa igra reči, obzirom da se radi o Poslednjem Danu :-)

Eh da, mislim da bih to jutro ustao ranije nego obično, jer šta me briga ako ću biti pospan popodne, mislim, ako popodne neću ni dočekati :-) Ma ionako mi se ne bi spavalo, verovatno, sedeo bih kao zombi u mraku, i slušao par omiljenih pesama "poslednji put" i napisao bih poslednji blog. Za slučaj da neko želi da to jutro uz kafu nešto pročita, zaboga ipak ne mora smak sveta da započne tako što na mom blogu nije osvanuo novi tekst :-)

I ugasio bih telefon, naravno! Obzirom da niko neće dočekati sledeći telefonski račun, odjednom bi me se svi "setili" pa bi krenuli da me zovu prijatelji iz Mongolije i Zanzibara, a realno, ako me niste nikad zvali, pa poštedite me i danas svojeg saučešća.

Hm, trebalo bi biti oprezan tih zadnjih dana. To što će neki ludi oficir da se ubije iz pištolja dan ranije, to me ne brine, bilo bi i toga. Po sistemu neću da me neko ili nešto ubije, nego ću to sâm da uradim, da toj Zaveri pokvarim užitak. Taj me ne brine, makar pre sebe pobio i celu porodicu. Ne brinu me ni oni koji bi napravili red na Brankovom mostu, ni svi slični kojima se žuri na onaj svet. Brinu me oni što će da polude pa će da krenu da ubijaju sve oko sebe, eto jer ne znaju šta bi pametnije uradili tog poslednjeg dana. Ako od sutra više neće biti ni zatvora ni ničega, to bi u raznim siledžijama upalilo zeleno svetlo za sve moguće idiotluke.

Stvari mogu da se zakomplikuju pa da ti postane problem kako da dočekaš taj poslednji trenutak, živ.

U fazonu - neću da umrem, hoću da živim!

Sve do sutra u podne!

Ispalo bi prosto kao da je od svih desetina hiljada dana (to je oko 27 godina, dakle čovek od 80 godina je živeo nešto preko 29000 dana) najvažniji baš taj poslednji. Čudno, ha?

isto a različito...

Prosto je "previše zanimljivo" to kako stvari koje naizgled prizivaju monotoniju mogu da budu nove i stimulativne. Imam trenutke kada namerno nešto ponavljam, i one druge trenutke kada mi se to slučajno desi. No i u jednom i u drugom scenariju sam siguran da mi neće biti dosadno. Danas mi se dogodila druga varijanta. Krenuo sam na trčanje i zaista nisam imao pojma na koju ću stranu, jer je od poplave bljuzge i tamnih baruština na sve strane svaki plan bio osuđen na puko otaljavanje neke golgote. A kako nisam ništa planirao, naravno da nisam mogao ni da odlučim da ću otrčati isti krug kao i juče. Pametnije je bilo prihvatiti filozofiju otpalog lista - čekaš da vidiš na koju će te stranu oduvati vetar.

Nakon prvih 900m me je put odneo uzvodno uz Kolubaru, iako sam samo par sekundi ranije mislio da ću otići nizvodno, pa dalje u brdašca oko Petnice i Žabara. No kad sam shvatio koliko vode ima na svakoj raskrsnici, brže bolje sam odustao od te varijante koja prolazi tako nezgodnim ulicama u kojima ostanem ispolivan do gole kože čak i kada je najmanja kišica, a kamoli ovakav potop biblijskih razmera. Strčao sam na kej pored reke, odmah shvatio da je to bila loša ideja jer se mekani sneg puno kliza a uska stazica koju je napravilo par šetača je sva u vodi. No već u sledećem trenutku sam shvatio da je i ovo bolje od trotoara na kojima ima po 10-15cm bljuzge, a usput sam pronašao i drugu svežije utabanu stazicu kojom je moglo da se trči bez previše lomatanja. Malo čudnom tehnikom doduše, sa dugačkim trajanjem faze kada je patika na tlu, osećao sam se kao buldožer koji onako polako i strpljivo savladava metar po metar puta.

Nakon što sam već par puta kao nekim iznenadnim prekidačem prešao iz faze "trebao sam" u fazu "nisam trebao" odnosno iz "ovo može da prođe" u "da se nisam zeznuo?", opet sam u doslovno poslednjem trenutku pobegao sa keja i istrčao na most koji vodi na put za B.Baštu. Odlazak dalje ka zapadu uz reku bi značio trčanje magistralnim putem ka Loznici od čega mi se digla kosa na glavi jer je danas veliki crkveni praznik i prevelika gužva u saobraćaju.

Do sledeće odluke sam imao nepun minut, i dok sam menjao stranu ulice da se dokopam mesta gde ima manje vode koja se sliva kao potok, morao sam da smislim nešto. Odlazak levo direktno uzbrdo ka spomeniku Stevanu Filipoviću značio bi da ću negde oko tačke 3km da se spojim sa jučerašnjom stazom trčanja i da tako praktično dan-za-danom otrčim istu maršrutu. Ništa ne fali tom krugu, ali... opet mi je doslovno u zadnji čas bljesnula ideja da produžim pravo i tako napravim kontra-krug od juče. I kao i na keju, u deliću sekunde se sve promenilo, ja sam truptao dalje ka Pivari više nego zadovoljan da neću trčati "jedno te isto" nego "isto to samo malo (mnogo) drukčije".

Umesto histeričnog uspona koji menja nagib na svakih par stotina metara od povremenih čak nizbrdica do segmenata od 15% penjanja, i dugačkog ravnomernog spusta (pametnija varijanta za kolena), danas sam pred sobom imao 4+ kilometra ravnomernog uspona i isto toliko dugačkog spusta, onog pomenutog histeričnog, leđolomca. Ostatak treninga je protekao u iščuđavanjima tipa "gle ovde se skoro sve istopilo" ili "gle ovde se ništa od juče nije istopilo", preko "ovaj sa grtalicom je mogao ovo puuuno bolje da očisti" odnosno "otkud danas da na ovom putu ne sretnem nijedan auto već evo 20 minuta, a juče po mećavi zapucale horde i uzbrdo i nizbrdo?". Usput sam uživao u samoći i tišini zimskog dana, pitajući se čega se to ljudi ustvari plaše kada kažu kako ne smeju sami na trčanje. Mislim, šuma, životinje, sneg, reka, to su sve dobre stvari. Ja se plašim grada i prelaska preko pešačkog, dok naizgled polovina vozača u žurbi pokušava da mi točkom izuje patiku. A ona druga polovina me ni ne primeti.

Leđolomac je valjda pozvao na žurku i Isceditelja pa su mi danas noge bile posebno jadne kada sam nakon svakog kilometra strmog spusta morao da ustrčim uz kratak uspončić, i delovalo mi je da baš previše usporavam. No utisak ume da vara pa sam tako danas ipak završio trčanje za 3 minuta brže nego juče, iako zbog nepovoljnog spusta ovaj smer računam kao "sporiju" varijantu u odnosu na onu kada nizbrdo ne moram da kočim nego mogu da pustim noge da se brzo okreću i pritom čak pomalo odmaraju.

Sve u svemu, trening je u odnosu na jučerašnji bio više nego različit, iako su skoro celom dužinom išli istom stazom od 15km. I bio je jednako zanimljiv. Kad si čarobnjak, svaka staza ti je čarobna i svaki dan ti je nov i izazovan. Dosada ne postoji ni kao ideja, a monotonija se može pomenuti samo u tom kontekstu da na treninzima uvek uživaš pa je to zadovoljstvo postalo konstanta.