zabušavanje

sve tako nekako, okačim neku smešnu sličicu na fejs, pa onda mislim da sam za taj dan završio s internetom, a zaboravim da to nije isto što i blog. kad primetim da nešto fali, uglavnom bude već kasno. elem ova nedelja je bila specifična jer sam bio na prvom polumaratonu sezone.

nakon kratke trke pre 12 dana, onih 7.7km u beogradu, nisam ništa naročito odmarao jer nisam ni imao od čega, nego sam nastavio da trčim, i povremeno se za promenu bacio na trkačku biciklu. mislio sam da će polumaraton tu nešto da promeni, no izgleda da sam na njega otišao polu-umoran pa sam tako tapa-tapa u nekom režimu preživljavanja otaljao i tu trku, a da se nisam nešto dodatno umorio.

... pa je slično protekloj nedelji, išla i ova. dan nakon trke laganih planinskih 21km, dan nakon toga isto tako laganih planinskih 24km, dan nakon toga (sreda) nešto manje laganih ali takođe planinskih 39km. e tu sam napokon bio zadovoljan, rekoh, najzad jedan "pravi" trening a ne sve neka skraćena sranja.

danas mi je bilo glupo da trčim, za slučaj da prekosutra odemo u osijek. to je "kao" bio plan, no prvo sam shvatio da mi je istekla vozačka, a nova će biti gotova tek posle vikenda. to bi značilo da bi lola trebala da vozi ceo put, a njoj se pak desilo nešto s uvetom pa je sva kilava i šlogirana. tako da, videćemo za osijek, a najverovatnije ćemo biti sigurni tek u petak uveče. što je naravno prekasno jer bi u subotu trebalo krenuti par sati pre zore. imamo i jednu (glavnu ili) rezervnu kombinaciju, kako se uzme, ali to je već previše detalja za blog.

zbog svega toga sam danas odzujao par sati trkačkom, čisto da se malo promrdam, a da odmorim noge od trčanja. +25° ionako nije delovalo naročito privlačno za trčanje! nije loše kad i u danu nakon 39km trčanja sa 1000m uspona možeš da po kupserima napraviš preko 30 prosek, štaviše meni je to više nego "nije loše", to je odlično.

na spisku dnevnih aktivnosti, ta vožnja nije ni bila u svemu naj, jer sam više vremena proveo u pranju auta i menjanju točkova sa zimskih na letnje.

nije Pazinčica ali je Clearwater Revival

danas je bio jedan od onih dana, kad pomisliš "mogao bih popodne da uhvatim jednu divlju svinju, ispečem je na ražnju, i celu je oglođem dok je još vruća pa da mi se mast sliva niz bradu". onda te život probudi macolom u teme, utrčiš u pekaru, kupiš poslednju polubajatu lepinju na polici, i još budeš zadovoljan što ti nije i ona izmakla.

mislim, nije ni ovih 24km loše, piše da je bilo 800m uspona, ali bolje da vam ne pričam šta sam prvobitno planirao :-)

trka u novim patikama!

za razliku od januara kada sam imao 62 trčanja, do sada u martu imam samo 17! ali mi je zato prosečno trčanje dugačko nešto malo iznad 26km. gledajući dalje u statistike poslednjih 12 godina, već sam premašio naj-mart po kilometraži, jer sam uvek bitno smanjivao trčanje i oduševljeno skakao na biciklu kad god je vreme to dozvoljavalo. bicikla nije imala nikakav "anti-trening" efekt, jer sam na taj način uvek podizao formu i "ulazio" u prolećne polumaratone sve odmorniji. sada pak nemam nikakvih ambicija po pitanju brzine na 21km, i skroz sam zadovoljan ako to mogu da preživim za sat i po, kao jedno obično tempo-trčanje. ipak, na treningu se pomučim za 1h34, a na trci uvek ispadne malo lakše. jbg bar usput nemam raskrsnice i semafore :-)

što se tiče Kruševca, zamišljao sam da se "prošetam" za sat i po, to jest par sekundi ispod. naravno da mi se kao ljubitelju prirode puno više sviđala trka pre tri godine kada se trčalo iz Kruševca negde u daljinu 10.5 km pa se vraćalo istim putem nazad, jer tako bar upoznam neki novi kraj. ovako, 4 puta u krug, ipak je isto kao i kod kuće da sam nacrtao 5.25 km kroz predgrađe pa se vrteo jovo nanovo. što se tiče toga "šta si video, gde si bio", osećaj je - NIGDE. jbg ne može baš svaka trka da bude ujedno i izlet, šta ćeš.

s druge strane, upravo ta 4 kruga su olakšavala da se plan stavi na papir, crno na belo. 90 minuta podeljeno na 4 je 22.5, pa sam odmah znao na šta treba da gledam. po raskrsnicama i na U-okretu je svaki gps sat morao malo da preseče i skrati pa nisam obraćao pažnju na detalje tipa metar ovamo ili onamo, nego samo na vreme. ako ti trebaju 4 kruga po 22.5 minuta, to su UVEK 4 kruga po 22.5 minuta, bez obzira da li ti sat greši u plus ili u minus, pokazuje li 5.0 ili 5.5 kilometara, jedino je važna štoperica a ovo drugo će samo da te zbunjuje i remeti koncentraciju.

prvi krug sam išao na osećaj, da mi bude komforno, i prošao ga za 22'25''. onda se ta mikro grupica od nas 3.5 raspala pa sam drugi krug išao na lastišu sa isailovićem, malo on ispred malo ja, nemam pojma da li je neko tu radio fartlek, ili obojica. tada je još uvek jako duvalo na onom suprotnom pravcu, a u ciljnom je bilo u leđa. prema kraju trke se vetar okrenuo kontra. taj krug je bio 22'13'', mada mi se učinilo da sam ga išao brže nego za samo 12 sekundi u odnosu na prvi. tu na kraju kruga je on usporio zbog povrede a možda i odustao, ne znam, pa sam krenuo da jurim ove ispred. pohvatao sam par ljudi i stigao keti, pa sam nastavio pored nje da ne bi pala u tempu jer sam video da ganja rezultat. zbog toga sam opet za nijansicu usporio pa je treći krug ispao najveći fartlek do tada, mada mi je to usporavanje, kolicno god bilo, veoma prijalo. nisam stisnuo lap tačno u ciljnoj kapiji nego malo iza pa nisam znao koliko da oduzmem od tih 22'27'' koliko mi je pokazao sat. tako smo nastavili još pola kruga i tu je počela da me hvata nervoza, da ne ostavim sebi previše posla za sâm kraj pa da moram da sprintam kao budala. mada ne mogu da kažem da mi taj rezultat išta znači. ali eto. tako sam nekako zamislio da "moram" da to skrljam za 1:29:40, recimo. onda sam opet pojačao, i do kraja držao taj malo ubrzaniji ritam. odmah me uhvatio bodac ispod desnih rebara i počeo sam od muke da se smejem samom sebi. da vidiš sad kad zastanem na minut pored staze, pa se presavijam kao tepih na onoj šipki za trešenje. diši plitko diši duboko, boli li više boli li manje, tek razmišljajući o stomaku ja već prođoh kroz cilj, a zadnji krug mi ispade ispod 22 minuta. dakle što veće promene brzine pravim, to brže trčim. svašta.

prosečan puls u prvih 19 km mi je bio 153 (!) da bih ga u zadnjih 8 minuta grunuo prema 160-ak i tim ubrzanjem podigao prosek na čitavih svemirskih monstruoznih 154 :-) šta da se lažemo, premoren sam bio, jer i pored dva litra kafe trčati sa pulsem 153, to je otprilike kako trčim prvu polovinu maratona. mislim da su me više od dve dužine 36 + 35 km (utorak i četvrtak) ubile dve stvari neposrednije pred trku, a to je 1) pomeranje sata jer sam se jedva probudio i ceo dan trepĆao kao zombi, i naravno 2) ono pešačenje/planinarenje u subotu od pet i po sati.

jutros sam se probudio još teže i ceo dan jedva gledao koliko su me pekle oči, nadam se da ću noćas početi da se vraćam u neku normalu. kažu da se opet vraća toplo vreme, to će mi baš prijati, a ionako više nema nikakvog smisla trenirati na +9°, ako će sve sledeće trke biti na +22°. danas sam pretežno po kamenjarima lupio 21km sa 700-750m uspona, ne znam tačno, ove aplikacije se posvađaše na krv i nož po pitanju te procene. prvih pola sata sam mislio da ću da se sapletem o sopstveno dupe, ali su mi se kasnije noge razvezale i da mi je neko ponudio opkladu/nagradu otrčao bih još jednom isti krug i navršio dnevnu kilometražu do maratona. sad razumem zašto neki kažu da je sve u glavi - to je sve sâm ludak do ludaka.

šućmurasto

ja već ispomerao pola satova po kući.
kao, "da se navikavamo" na novo vreme :-)
samo na spratu 31 komada kojekakvih rikordera plejera satova štoperica ciklomastera i čega sve ne.



sutra najavljeno šućmurasto vreme.
daj bože da se ne predomislim za trku.
poneću jedno 4 para patika:
za suv vlažan mokar premokar i mešovit asfalt :-)
danas smo išli na odmarajuće pešačenje/planinarenje od samo 18km, i sad me nešto zateže ispod levog kolena.
pa normalno, ako za mesec dana otrčiš deset dužina između 40 i 60 kilometara, neće te sigurno od trčanja zaboleti nešto, nego od ovako neke egzibicije za koju nisi utreniran :-)

trijespešes (30 5-6)

ja lepo kažem ne puštajte me bez lanca izvan dvorišta ali niko da me shvati ozbiljno i malo pripazi, pa često napravim neko sranje. kako jednom pametno reče moj dvanaest godina mlađi brat blizanac antiša zjec, 5 kratkih laganih trčanja nastavljenih jedno na drugo postepeno prestanu da deluju kao zaista lagano trčanje. plus mi danas nije bilo ništa lakše nego prekjuče! a ja očekivao da između 36 i 35 kilometara primetim razliku otprilike kao između marije šarapove i antonije orlić.

detalji

Evo u svesci piše da mi je poslednji dan "odmora" bio prvi mart. to je uključivalo samo sat i po šetnje i ništa više. Obzirom da sam dan ranije otrčao na divčibare i strčao okomitom planinarskom stazom, nije nikakvo čudo što sam tog prvog marta bio nepokretan. Pogledah sve to skroz slučajno, jer mi je kroz glavu proletelo "ako ću uopšte da razmišljam o tom polumaratonu sad u nedelju, ček da vidim kad sam se zadnji put pošteno odmorio". No sad kapiram da je prerano za razmišljanje o nedelji, tek je četvrtak pa mogu danas i na Mars ako hoću. Nisam čak ni pogledao koliko je daleko Kruševac, a tog jutra će nam spavanja ionako faliti jer se satovi pomeraju pa ću u 06 morati da ustanem u terminu onoga što će se do subote zvati 05. Pride mi je delimično antipatična ideja da idem tako daleko da bih otrčao neki malodušan tempo-trening koji mogu da obavim i kod kuće, a za neka mazanja nisam raspoložen jer imam skroz druge ideje po tom pitanju, o kojima za sada nećete saznati previše detalja. Ne zato što sam od onih koji glume tajanstvenost da bi sebi podigli cenu, nego jer te detalje ne znam ni sâm :-)

pesma o mašti

Postoji ta neka istraživačka i samo-otkrivajuća crta u mom karakteru,

koja mi prosto ne dozvoljava da prekopavam po tuđim iskustvima.

Bacim pogled na Plan Treninga za nešto, i odmah sve zaboravim.

Nema od tog posla ništa, dok ja ne izmislim nešto svoje. 

Svake godine treniram za neku trku na koju neću otići.

To planiranje i treniranje postane zasebna sportska disciplina.

Recimo dva meseca treniram za Beogradski, pa odem na Plitvice.

Ili treniram za Sljemenski, pa odem u Podgoricu.

Ili treniram za neki izazov na bicikli, pa odem na Sljemenski.

(otprilike je jedino važno da li treniraš, a onda možeš na svaku trku)

Tako me je ove godine obuzelo razmišljanje o toj 100-tki Il Passatore.

Naravno da mi je lakše da odem na Plitvice, to mi je ispred nosa.

No to me ne sprečava da razmišljam, fantaziram, i planiram.

Firenca - Faenca, glupavo zvuči, kao Mala Krsna - Velika Krsna.

Ali kad sam pogledao profil, shvatio sam da je to "moja" staza.

Do pola uzbrdo, od pola nizbrdo. Ne bukvalno, ali manje-više.

Naravno da je najgadniji sâm kraj, tih 30km koji se trče po mraku.

To jeste sve niz jednu rečicu, ali je pad mali pa je na mestima ravno.

Ove moje staze, prema Loznici i Bajinoj Bašti, obe su takve, uz rečicu.

I kad god se tuda vraćam, imam taj kraj treninga "nizvodno".

Bogme, znači ti kad nije baš ravno, nego makar i neprimetno nizbrdo.

Sad ja kontam, ako bih ovih 60km svoje najveće Dužine uspeo u skorije vreme da povećam na 80km, voleo bih da vidim kako to izgleda u nogama kada pomeraš konkretno tu granicu. Sećam se kad smo prvi put trčali 20km, pa 25km, nekako kad prođe 21-22 onda počneš da "gubiš" noge. Nestane ti kontrola, osećaj koordinacije, jednostavno se oduzmu i čini ti se da ćeš se saplesti, pasti, uopšte nije prijatno. Pa je nakon 25km isto tako izgledao kraj treninga od 31km, itd. NE BIH VOLEO da mi se tako nešto dogodi na prvoj trci! E sad, pak, isto tako nisam nikada u cugu trčao više od 3.5 sata, pa sam na Tari pre par godina ladno otrčao nepunih 6 sati, i još sam zadnjih pola sata finiširao kao u transu. Možda zato što sam puno puta na bicikli proveo 10 ili 12 sati, pa se neka izdržljivost zapatila, valjda, pustila korenje. 

Jednu veliku stvar sam shvatio, a to je da ti je lakše otrčati 55km kad si odmoran, nego 35km kad si mrtav umoran. Sad ja ovde, očigledno, otkrivam ameriku i toplu vodu istovremeno. I shvatio sam tokom svih ovih protraćenih godina da je bitna i specifičnost. Za kamenje treniraš po kamenju. Za mrak bi trebao po mraku. Da sam trener i da me neko pita kako da otrči tih 80km, ja bih mu rekao, pa sinko, ako si baš zapeo, a ti ih otrči, ostavi sebi 9 sati fore, jer nikad ne znaš šta će da krene po zlu, i gađaj otprilike tako da završiš trening oko ponoći. Jerbo ako će ti na trci tako biti, ne vidim poentu da zapucaš na Dužinu sabajle i da si do podne već gotov.

E sad opšte je poznato da ja zaspim u 22h bez obzira da li u tom trenutku sedim zavaljen u fotelji ili trčim noćni maraton u novom sadu. Zzzzzzzzzzz, tu nema diskusije. Onomad sam se u tom novom sadu saplitao kao da si mi ubrizgao kilo nekih tableta za spavanje. Ljudi oko mene trče a mene peku oči i samo merkam onu travu pored staze, da malo prilegnem. Možeš misliti tek kako bi mi bilo u Italiji, sa startom u 3 popodne, dakle u 9 uveče kad padne mrak ja bih u najboljem slučaju bio negde oko 60-og kilometra I TEK BI ME ČEKAO JOŠ CEO JEDAN MARATON (guta pljuvačku) (pa još jednom).

Dakle možeš da pucaš na dve mogućnosti. Spremaj se specifično, i mršti se na tu ideju koliko god hoćeš, ili se spremaj onako kako ti godi, i nadaj se da će ambijent Trke da zakrpi ono što ti baš nije najjača tačka. Verovatno mnogi od tih ljudi trenira upravo uveče, kad padne mrak, zahladni, najedu se posle posla i malo se odmore. Ako svako veče trčiš od 9-10 ili i duže, normalno je da ćeš biti "na svom terenu" kad ti se trka završava oko ponoći, bez obzira kada je počela.

Možda bi najbolje bilo podeliti taj plan na dva dela? Prvo jednom otrčati tih famoznih 80-ak km na treningu, u bilo koje doba dana, najsporije i najopuštenije moguće, i probiti te granice od 5-6 sati, odgurati ih kao buldožerom prema 10-ak sati. A nakon par nedelja uhvatiti nekog ludaka koji voli da trči noću, pa s njim iskombinovati taj kasni završetak. Drukčije je kad nisi sâm, bla-bla uvek nekako preživiš lakše svaku krizu, a ako već imaš jednu ultra dužinu u nogama, onda će ti na toj noćnoj JEDINA novost biti taj fazni pomak u toku dana. Eto dotle sam stigao u svojim razmišljanjima.

Sad će neko reći da u većini planova treninga za stotku ne piše da moraš da otrčiš više od 50km u cugu, i da ti je od toga bolje da otrčiš 3-4 sata u podne plus 3-4 sata predveče. Što mogu i ja da pročitam ako hoću, imam gugl, nisam nepismen. Na kraju krajeva, nakon onih 1100km u januaru verovatno mogu bez problema da otrčim sve što mi padne na pamet. I vala sam sve kombinacije probao, od dva do četiri treninga u jednom danu, a podosta puta me je i mrak uhvatio. Ali zašto da ubijem svu ovu maštu, ako ne moram? Zašto da sedim u klupi i slušam suvoparno predavanje, ako mogu isto to da naučim kroz igru?

4-16-20-1.5

Danas penzionerski.
Kroz kišu baruštine i potoke
lagano kroz grad do podnožja brda,
onda 4 kilometra jako (ali ne prejako) uz 5-6% uspon,
i odatle tupa-tapa nizbrdo kući kroz susnežicu.
S brda prođe par auta sa snegom na krovu.
Da me pitaš koliko sam trčao, rekao bih 16km.
a da me pitaš koliko mi je trajao trening,
ne bih znao da li da kažem dvadesetak minuta, ili sat i po.

krijumčarenje

Čim sedim za kompjuterom umesto da sam odmah izleteo na trčanje, to već dovoljno govori o tome da su mi se noge preko noći pretvorile u pihtije i da se celo jutro udaram šakom u čelo i pitam se kako sam uopšte mogao da se ponadam da će mi jučerašnjih 36km po kiši doći kao dan odmora. Sumnjam da su mokre helanke zeznule stvar, jer sam praktično 3 sata trčao sa hladnim oblogama na butinama. Naravoučenije, jedu govna ovi što kažu da je "sve u glavi" jer ako i odlučiš da će ti 36km biti isto što i normalnim ljudima 6km, ipak nije isto. Nešto je i u nogama.

Kao kec na desetku, došlo mi nešto elektronskom poštom. Citat koji je danas istaknut na naslovnici vikipedije govori o tome kako je nemoguće druge ljude naučiti bilo šta zaista važno. Da bi nešto naučili, to moraju da shvate iz sopstvenog iskustva, a iskustvo je stvar koja se ne može preneti. Otud verovatno i ona opaska, kad za nekog kažemo da je iskusan, da će se snaći. Mislim, zašto svi oko njega nisu isto toliko iskusni, nego samo on? To ja dalje razvijam ovu misao, naravno da nije citat išao sve do planinskog ultraMaratona.

Kad smo evo već dva pasusa završili temom ultraMaratona, sad ću da vas častim i treću priču. Jeste da smo ušli u ovna (Aries) i da će naredne 4 nedelje svakom vatrenom znaku prva jutarnja misao biti "koga bih danas mogao da prcnem, uzduž ili popreko, ili uzduž pa popreko?" ali eto, tako sam raspoložen u ovo kišno jutro, možda sam se i razboleo.

Treća Priča

Ima ta trka u Italiji, čuvena ultra od 100km preko planina između Firence i Faence. U stvarnosti i na asfaltu je dugačka 101km pa garmin u cilju nikom neće pokazati dužinu ispod 100-tke, koliko god bezdušno sekao krivine usput. Trka se zove po istorijskoj ličnosti čiji je nadimak "Il Passatore". Ono IL vam dođe isto što i The, pa ne obraćajte pažnju, kao kod Verdija što imate Il Trovatore i slično. Radi se o odmetniku krsnog imena Stefano Pelloni iliti po srpski Stevan Kosić. (uprkos pomenutom Ariesu, NEĆU sad promeniti temu i krenuti da klevetam srpsko dupe koje se okreće ka zapadu i u naletima skorojevićkog transa menja domaća imena u ista takva ali strana/prevedena, pa su svetlane postale lucije a jadranke adrijane, kao da će ih to na nekom svetskom buvljaku prodati za 20% veću cenu).

Elem, taj Steva je rođen 1824-te, i već kao momčić je prepoznao svoj najveći talenat i započeo karijeru po zatvorima. Tačan rođendan mu je 4. avgusta, dakle horoskopski Lav, eto objašnjenja za pitom karakter, a gle podudarnosti, poginuo je upravo na današnji dan u oružanom sukobu sa žandarmima, dakle čim je kročio u prokletog Ariesa, nakon par dana su ga crvi u dupetu i vatra u srcu poterali pravo u obračun pa u smrt. Nadimak je dobio po ocu koji je bio Skeledžija, odnosno Krijumčar (to mu obično dođe na isto, šta ima da vam pričam) preko reke Lamone, duž koje "teče" završetak trke Firenca - Faenca.

Iako u istoriji postoje dokumentovana sećanja na njegove brojne pljačke, svirepa ubistva, silovanja, otmice i ostalo, mic po mic se legenda o njemu pretvorila u nešto poput narodnog heroja, iz prostog razloga što je bio običan čovek iz siromašne niže klase, dok su na vlasti naravno uvek bili oni odozgo. Nešto slično popularnom vođi navijačke grupe, koji baca baklje na mrsku policiju, zbog koje omladina ne može normalno da živi i kupuje ekstazi na trafikama.

Tako je u sećanje na njega snimljeno par filmova, tv serija u nastavcima, muzička komedija, par pesama, postoji istoimeno vino, kao evo i ultramaraton. NEVEROVATNOM IRONIJOM SUDBINE, ta trka je nažalost poznata po mnogim Passatorčićima, skeledžijama u automobilima ili na biciklama, krijumčarima u kombijima i slično. Naime staza je zatvorena za saobraćaj u prvih 30-ak planinskih kilometara a kasnije prati magistralu sve do cilja, a obzirom da je start u 15h, gore na vrhu planine negde oko 50-og kilometra mrak prekrije i sakrije sve (osim baš baš najbržih) maratonce i one koji ih prate. Iskušenja su prevelika, kurčenje cenu nema, pa brojni pribegnu opciji da se koji metar ovde koji metar onde malo šlepnu tj uskoče u auto. Otud napomena organizatora da će biti diskvalifikovani svi kojima određeno prolazno vreme bude "previše sumnjivo". Tipa određenih 15km između dva očitavanja čipa si prešao za deset minuta i odjednom se probio 470 pozicija u plasmanu :-)

Ovo naravno ne važi za vodećih par stotina koji su uvek jedni drugima "na nišanu" pa iako pored mnogih putuje i neka pratnja na bicikli nemoguće je varati jer je trka zaista masovna i u cilj se (u tih par sati oko ponoći) ulazi maltene u koloni, i takmičari su uglavnom na par desetina metara jedan za drugim. Kad sam prvi put sve ovo čitao, prva ideja mi je bila da je ta trka totalna lakrdija, no kad sam sve malo bolje proanalizirao došao sam do zaključka da top atletičari nemaju takvih briga. A onaj što na 35-ti kilometar stigne posle 7 sati, pa se sakrije u šumu kao bajagi da sere, pa utrči u gepek od auta kad ga niko ne vidi, pa izađe tri kilometra kasnije, mislim, šta ja imam s njim? Ako mu je to smisao života, neka mu je laka crna zemlja i nek mu je težak sivi asfalt, idi leči se.

Obzirom da je u zadnjih par godina nekoliko boljih maratonaca iz Hrvatske bilo na toj ultri i probilo led, počelo je i mene da kopka ono čuveno "šta bi bilo kad bi bilo". Možda jedne godine, ko zna. Kad skupim još malo iskustva iz onog drugog pasusa gore, kad mi normalna dužina postane i 80km a ne samo 56km, i kad mi dosade Plitvice jer se ta dva termina otprilike poklapaju, ili su vikend za vikendom što mu praktično izađe na isto kao da se poklapaju.

pita od jabuka

Prvo me prepala prognoza sa tri dana kiše, a onda me obradovalo jutro u kojem je padala ali ne nešto strašno. Pa rekoh, da ja nešto otreniram dok ne krene Potop. Najeo se pite od jabuka i izjurio iz kuće. Plan je bio da trčkaram što lakše i što duže, da bih malo uporedio osećaj i pulseve sa onim iz januara.

Nisam imao pojma koliko sam umoran/odmoran, ni šta da očekujem od nogu. Trka je bila prekjuče, a juče sam onih 20 brdskih km otrčao duplo jače od uobičajenog. No zato (gledano unazad) u subotu "nisam ništa radio" (tri i po sata vozikanja na bicikli se računa kao ništa), u petak sam otrčao "samo" 21km (makar tu bilo 800m uspona), a u četvrtak sam imao opet "samo" 20 minuta žestine na trkačkoj, dok je ostalo bio lagani tempo.

Dakle, ona famozna sreda se sa svojih 60km brdskog trčanja već preselila u daleku prošlost i ne bih trebao da je osećam. Ako se pojavi ikakav zamor u butinama ili listovima/petama, on će biti od jučerašnjeg brdskog tempa po kamenjarima, a eventualni bolovi u ložama i dupetu će najpre biti od prekjučerašnje trke. A ako se na pola trčanja srušim u kanal, onda je od svega pobrojanog zajedno :-)

Sad ne znam da li da mislim da se ovaj bedan, jedan ko nijedan, kilogram, ovoliko primećuje, ili je do toga što mi se popravilo gvožđe (nadam se), ali pre mesec dana sam bio zadovoljan kad na treningu ovom brzinom pretrčim približno isto kilometara, s tim da sam trčao neke lagane Tempe (?), a danas sam doslovno trčkarao prvih 9+9+9km, da bih samo u zadnjih 9km malčice ubrzao, čisto da se više ne smrzavam na vetru i kiši onako mokar do gole kože. JEBOTE CEO PASUS JEDNA REČENICA, DOBRO, EVO SAD SU DVE.

Garmina je opet tresao PMS pa se kao od zidova nervozno odbijao između pulseva 75 i 175, prelazeći preko bukvalno svake brojke između, no kad god je nakratko dolazio sebi pokazivao je istih 115-118-121, što je na kraju i ispao konačan prosek. Uglavnom ovaj trening jedino ima smisla ako ga ekstrapoliraš (poliraš? uglancaš "do jaja"?) na neku veću dužinu. Pazi, ovakav prosek na ovakvom profilu za 100km donosi vreme od 9h20, i to za ne baš ravnu stotku naravno. Dakle trik je u tri puta većem doručku :-)

No sleep 'til Hammersmith

Na Stravi sam toliko virtuozno sročio opis današnjeg trčanja "recikliranje ostataka adrenalina nakon jučerašnje trke" da na svakih sat vremena moram da kliknem na sopstveni profil da bih se još malo divio toj umotvorini :-)

Nego bez zezanja, meni se ujutru nakon trke skoro uvek negde žuri, pa sam tako i danas bio raspoložen da malo iskočim iz onih laganih intenziteta, dužina i dužinica. Tresnuo sam najklasičnije brdsko tempo trčanje, STROGO zaobilazeći asfaltne puteve.

Naime juče sam u prestonici fenseraja za samo sat vremena projurio pored par hiljada ljudi, i pored još toliko automobila tokom kratkog puta do tamo i nazad, pa mi je veoma prijalo da danas u ovih par sati ne sretnem ama baš nikog.

Neka neko kaže da mu moja današnja staza na slici izgleda ravna, pa ću odmah da ga blokiram sa stranice :-)

Ništa neobično što mi je svaki pasus počeo sa "N".

kozijim... stazama

Evo upravo čujem da je bila neka trka "vertikalni kilometar" u Kotoru, pa ću da vas častim jednom anegdoticom. Baš me zanima da li je takmičenje imalo neki "umetnički naziv"? Znate ono, stazama ovim ili stazama onim... A sad ću da vam kažem zašto. Samo da se prvo prisetim one zime kad smo bili 3 meseca na pripremama na moru, i kad smo svakog jutra imali neki bolestan futing na grebene iznad grada. Sledećih (minimum) 10 godina sam osećao smrad kozijih govana iz đonova, čak i kad sam kupovao/nosio novu obuću :-)

Ada 30'

Ideja da između zagrevanja i trke stisnem LAP (umesto da snimim samo trku) jeste bila jednostavnija za izvesti ali mi se netto trka malo raščupala, što zbog starta koji niko nije čuo, što zbog cilja u kojem sam zaboravio da što pre stisnem bilo koje dugme. Tako da "od dugmeta do dugmeta" imam 30'06'' što je više manje ono što sam priželjkivao. Praktično isti tempo kao na Ušću pre 3 meseca, iako sam se u međuvremenu ubio od kilometara, a maltene ni metra pretrčao brzinama iole približnim ovoj trci. 

Kao što se vidi iz strelica, prvih 4-5km sam držao neki "nemam pojma šta da radim" intenzitet a onda sam malo pojačao. Puls je rastao kako je rasla frekvencija trčanja (zelena linija) a jedini mali pad zelene linije pred kraj je zbog blagog spusta na 600m od cilja gde sam strčao krupnijim koracima i opuštenijim stilom. Mogao sam da finiširam i jače, i duže, ali pravo da vam kažem nije mi se dalo. Rekoh, da ja lepo otaljam pola sata tempo trčanja, nije olimpijada. Kad budem bolje pripremljen, biće mi užitak da puno više "zagrizem", ali prva trka mi nije bila pravi trenutak za to.

Ne znam koliko je TAČNO dugačak ovaj krug, neki kažu 7700 neki kažu 7650, meni na Polaru piše dužina drugog lap-a 7.59km, e sad koliko je GPS presekao po ćoškovima nemam pojma ali sigurno bih na stazi bez onoliko šetača išao kraćom putanjom. Svi smo imali po bar dvadesetak situacija levo-desno-uspori-ubrzaj, negde čak i skroz okolo po travi. Što bitno ne menja stvar. Bilo mi je zabavno, nije mi žao što smo išli, Lola je nakon nepuna tri meseca opet malo potrčala i preživela, znači bingo.

Naši dragi neprijatelji, Fensposličari

Ovaj blog moram da napišem tako kao da se obraćam prvenstveno svima koji me znaju a NISU iz Srbije. Ovim "domaćim" ne treba previše objašnjenja šta je to septička jama, kad su prinuđeni da pored iste prolaze svakog dana.

Elem, zamislite da se u određenu nedelju, prvog sunčanog prolećnog dana, održava neka od tradicionalnih trka u vašem gradu. I zamislite da na tu trku dođu, naravno, trkači iz vašeg grada, i naravno, dođu i neki gosti. Kao što sam evo i ja danas došao u Beograd na trku oko Savskog jezera ("beogradski Jarun").

I sad kad ste to sve lepo zamislili, zamislite sebe, kao trkača, (polu-)maratonca, rekreativca, elitnog trkača, svejedno, kako ste naravno, na tu trku došli. Dovde nije bilo teško. E sada pokušajte da zamislite, i izvinite što vas prisiljavam da takvu glupost, dakle pokušajte da zamislite da ste se presvukli u opremu, došli na tu tačno određenu stazu, da NISTE uzeli startni broj koji je uzgred budi rečeno bio besplatan, i da ste tokom cele trke/lige/čegagod TRČALI ISTI KRUG U KONTRA SMERU.

Pa nisam kreten, reći ćete. Gde si video na Jarunu ljude koji trče kontra mozga? Nisam, nisam video ni na Plitvicama, ni u Osijeku kad su isto bila 3 kruga od 7km kao ni na Jarunu jesenas, baš me zanima kada se trči liga na Maksimiru ili u Tupljaku ili krug na Nasipu da li 10% ljudi dođe BAŠ U TO VREME samo da bi trčali KONTRA? Kad je brdska liga na Ivančicu, koliko ima trkača koji iz Varaždina odu na vrh, pa strče nizbrdo baš dok trka ide uzbrdo, pa ustrče još jednom uzbrdo dok se učesnici lagano spuštaju peške? Jebiga veći je gušt kad je kontra?

Ako smo mi koji smo došli na trku, još i morali da se probijamo kroz gužvu šetača sa decom, psima, kolicima, rolerima, koliko vakuuma u mozgu mora imati neko da bi došao na trening u kontra smeru, U ISTO VREME? Ni u 6 ujutru, ni u 8 ujutru kad je još uvek pusto i hladovina, nego baš u podne? Kojim stiroporom li je napunjen mozak takvog "trkača", baš bih voleo da uzmem sekiru pa da proverim.

Da stvar postane totalni cirkus, pobrinuli su se neki koji uopšte nisu ni trčali! Kad sam bio na kilometar od cilja, kod velikog parkinga, na pešačkoj stazi je stajala grupica od nekih 6-7-oro, i privukao mi je pažnju momak građen kao tulumba koja stoji na dva kisela krastavčića, u BEL HOSPICE dresu. Stajao je u mestu, ćaskao (pardon, to je Beograd, dakle "četovao") sa drugaricama, i vrteo dupetom u krug.

Nakon što sam stigao u cilj, uzeo diplomu i neku simboličnu nagradu, dotrčkarao sam nazad da sačekam Lolu. Onaj je i dalje vrteo dupetom. Prošao sam dalje, i nakon još par stotina metara okrenuo s Lolom opet prema cilju, onaj je i dalje stajao onako na rubu te raštrkane grupe preko cele širine pešačke staze, nešto žučno objašnjavao, i još uvek uporno radio svoje vežbe za razgibavanje hemoroida.

Pa jebem te u to dupe od tulumbe, jesi li dobio Bel Hospice dres na trci, ili u školi plesanja uz šipku? Da li si dobio DRES, ili si dobio šareno barjače kojim treba da mašuckaš na vetru dok te hiljade pešaka zaobilazi? Okači taj dres na banderu i ostavi ga da vijori ceo dan, i završio si posao umesto da glumiš pokretnu reklamu za nešto.

Nego da se vratim na ove mozgove od stiropora. Kad bi imali pravi mozak, kao ljudska bića, oni bi se setili da trčeći u krug moraju da zaobiđu 1000 ljudi na stazi, PLUS NAS 150 KOJI TRČIMO TRKU, ALI NAS MORAJU DA ZAOBIĐU DVA PUTA. Jer se sretnemo na obe strane jezera, tako u mimohodu, dok oni pretrče pola kruga pretrčimo i mi drugu polovinu. Tako umesto zaobilaženja 1000 ljudi po krugu, mi koji smo na trci moramo da zaobiđemo 1020, a tih 20 fićfirića moraju da zaobiđu 1000+150+150=1300.

DA LI JE MOZAK OD STIROPORA UOPŠTE SPOSOBAN DA TO SHVATI? Koliko njima znači to što rade, kad su spremni da zarad tog svog cilja vijugaju između 30% više ljudi??? Razumem vojnu paradu da se pokaže naoružanje, gej paradu da se pokažu muda od labuda, i eto sad videh i paradu tih Neprijatelja Trkačkog Pokreta.

Da li je mozak od stiropora sposoban da shvati da bi njih par desetina koji iz nekih kretenskih razloga nisu hteli da trče u trci, sa trkom, uz trku, MOGLO DA NAM POMOGNE DA STVORIMO KRITIČNU MASU? Jer kad se trka malo razvukla, pojavile su se pukotine između trkača i šetači su se polako širili nazad po stazi, da bi sledeći koji nailazimo opet morali da vičemo ČUVAJ! ili PROLAZ! ili nešto treće? I baš bi fino došlo da pokoju od tih rupa popune ovi FENSPOSLIČARI.

Ne, nisu morali da pomognu nama "lično". Mogli su da pomognu TRKAČKOM POKRETU, IDEJI TRČANJA uopšte, SVOJIM KOLEGAMA (ako nas kao takve doživljavaju), drugarima, sapatnicima, saborcima, nepoznatim istomišljenicima. Ne moraš brate da cepaš ako je ovo neka nevažna trkica bez startnine, možeš da trčkaraš, da ćaskaš s nekim, trči kako god hoćeš ali se priključi "svojima". Trkačima, a ne Smetačima.

Reče Blogoje naivčina.
Ali neeeeeee! Nismo mi zaslužili da se oni svrstaju s nama.
Ta sebična govna moraju da se kotrljaju u drugom smeru.
Ali na istoj stazi, da.
I baš istog dana, u isto vreme, naravno.

I tako umesto da nam pomognu da stvorimo KRITIČNU MASU, oni nas praktično SABOTIRAJU, jer umesto da zajedno vaspitavamo šetače, da nas ima što više, da zauzimamo svoju putanju, oni odmažu tako što zbunjuju sve te šetače sa psima decom rolerima i kolicima, koji zbog tih rikverc-govanaca verovatno postaju još nadrkaniji "kakav kurac trka, malo mi je ovih s brojevima, nego ih ima koji trče i kontra, sad ne znam gde da gledam i na koga sve da pazim, gaze mi dete sa svih strana, jebeni maratonci, marš na stadion pa trenirajte!!!".

Napominjem da ovde uopšte ne pričam o anonimnim rekreativcima - danas su skoro sve bile devojke - koji sa slušalicama u ušima trčkaraju u bilo kojem od dva moguća smera, i umešani u masu šetača u nekim svojim svetovima broje korake i taktove muzike. Oni možda nisu ni primetili da je danas bilo nešto više ljudi koji trče naokolo.
Ja ovde govorim o ljudima koji redovno posećuju trke, koji znaju nas i koje mi poznajemo (ja puno manje doduše, ali čuh da ovi oko mene malo malo pa nekog pozdrave u prolazu), i koji su danas oko podne učestvovali u nekom sektaškom obredu zbog kojeg su morali da trče na istom mestu/krugu i tačno u vreme održavanja atletske trke, U KONTRA SMERU.

idoli

1) Oduvek sam maštao o tome da pratim nekog na treningu.

1a) Ma šta oduvek, od rođenja. to jest, ako se sećam da mi je to bila opsesija još od prvog trena kad sam se rodio, verovatno sam to poželeo čak i PRE ROĐENJA.

2) Dakle, još od pre nastanka Univerzuma, sanjao sam da vozim biciklu pored nekog ko trči, a ja da mu dodajem vodu. Ti koji trče, dok ih treneri navijači ili kamermani prate na biciklama, to su za mene oduvek bili najveći i nedostižni šampioni.


3) Odvajkada (valjda je jedna reč, ko će sad guglati) sam priželjkivao da takvog junaka hrabrim, da mu govorim "aj sad zapni" ili "možeš ti to", a na samom kraju "bravo majstore" i ono obavezno "jessssssss" sa bacanjem koske.

3a) ... mada njemu takva pomoć, naravno, nije potrebna. Ali je sve to potrebno MENI, da bih se osećao važnije (prim. prev. važnije = "kul"). Jer dok to jednom ne uradiš, niko si i ništa u životu. Ma džabe si se i rodio.

4) Prešao bih bez razmišljanja biciklom i 20 kilometara, preko Blizonjskog Visa, i isto toliko nazad, kroz severni vetar, samo da se sa jednim od takvih Idola nađem na benzinskoj pumpi u Slatini, da drhtavim ručicama uzmem od njega flašicu vode, i ubacim je u nosač na bicikli.

4a) Oduvek sam sanjario o tome kako bih tu flašicu na kraju treninga ladno maznuo, i kako bih tih par nepopijenih gutljaja čuvao u podrumu, na nekoj polici među viskijima koji su odležali 24 godine.

4b) To bih zauvek zvao "sveta voda".

5) I posle 14 milijardi godina maštanja, mene umesto tog Olimpijca iz Snova snađe neki bilmez iz Šapca, gore u šuškavcu kao da smo na Triglavu, dole u gaćama kao da smo u Metkoviću, i još na kraju umesto da ja njemu ukradem pola prazne flaše, ukrao on meni!

5a) Lepo su to objasnili Piloti u onoj pesmi - Ne veruj u idole! Tek sad sam shvatio suštinu tog teksta. Inače to je sve tako lepo napisano i objašnjeno, da evo još uvek niko ne zna nijednu reč te pesme, osim naslova.

+800 -800

Mnogo volim ovaj off-road polumaraton, i svake godine ga otrčim po par puta. Ostavim bicikl Pony (što ga Milijana gony) na reci Gradac, popnem se 192m nadmorske na jednu raskrsnicu, i do gore imam 2.1km (a kad se na kraju istim putem spustim, to je 4.2km). Gore imam krug od takođe 4.2km koji ima 152m uspona i isto toliko spusta, pa dakle 4 takva kruga + početni uspon/spust do/od kruga izađe na 21km.

GPS to uvek malo skrati, ali sve sam više puta premerio MTB-om tako da mi je savest čista :-)

Još uvek nisam smislio kako da na toj stazi otrčim maraton, to bi bilo gore+dole, + 9 krugova (!?), a imao bi 192 + 9x152 = 1560m uspona. Ovako, polumaraton ima "samo" 800 okruglih metara uspona, i naravno isto toliko spusta.

Današnje vreme 1h58'.
Prosečan puls 136.
Do gore i prva 3 kruga onako "na ritam", a četvrti krug "žiška".
Mora malo... :-)

PS
pošto sam trčao u smeru obrnutom od kazaljke na satu (tzv levi krug) onda nisam trebao da nosim sat na unutrašnjoj, levoj ruci, nego na desnoj. pokazao bi dužu putanju :-)

šestica

Ovaj blog ću pisati u nastavcima koje ću jasno razdvojiti, 
pa će svakome biti lako da preskrola i proveri ima li nešto novo

1) Ideja

Kao glavni i odgovorni urednik Sekcije za sumanute ideje, i ovo je nešto što mi je odavno palo na pamet. Još iz vremena kada smo vozili bicikle i sporadično potrčkavali samo par puta u toku zime, imali smo te "šeme" da odemo na neku dužu vožnju pa se vratimo autom. Nagovorimo Loline mamu i tatu da krenu na izlet, nađemo se negde na toj, zapadnoj strani jer je Lolin tata iz Kosjerića, i tako ga namamimo na foru "moraš da obiđeš Zavičaj". Pravili smo tako polukrugove i preko Sjenice kroz Prijepolje, i preko Tare kojekuda, a jednom smo ih za promenu poterali na drugu stranu, sve do Srebrnog jezera.

Još tada sam krenuo da fantaziram "a da odemo mi jedne zime na pešačenje, popnemo se na Mravinjce, pa preko Taora ili kroz Makovište da krenemo nizbrdo ka Kosjeriću, tu negde se čujemo telefonima pa da nas oni presretnu sa nekim vrućim pecivom?"

U međuvremenu je Lolin tata umro, i svi neostvareni planovi koji su uključivali staru Škodu Favorit su negde otišli zajedno s njim. Teoretski je moglo da mi padne na pamet isto ovo što sam uradio, da odemo peške pa se vratimo vozom, no 59km je duplo duže od našeg najdužeg pešačenja, i moram priznati da mi 12 sati netto hodanja, to jest verovatno 15 sati sa zastajanjima slikanjima pišanjima i užinama, nije zvučalo nimalo privlačno.

Pre nekoliko dana sam u nekoj aplikaciji, MapMyRun ili Strava, kao nacrtao putanju da vidim koliko je to tačno dugačko uopšte, i mislim da mi je ispalo 46km preko Taora i 56km preko Makovišta. Pih to je 6 sati trčkaranja, bez da se zaduvam. Dakle ako krenem 7 sati pre dolaska voza u Kosjerić, provod na izletu bi bio zagarantovan. To je bio prvi crv.

2) Polazak

Juče sam u nekom trenutku primetio u nekom ćošku glave tu ideju, naročito jer je svanuo dreč sunčan dan. Hmmm, šetamo se s kučićima a meni misli u brdima, ka zapadu. Bar da smo skratili šetnju, nego produžismo na 4km uz Kolubaru po travi. Kad smo se vratili kući, bacio sam se za kompjuter i proverio red vožnje. Zapisao na spoljnjem delu šake 15:05K 15:20R što su polasci voza iz Kosjerića odnosno Ražane. Mislio sam, ako postoji neka dijagonala da preprečim jednu stanicu bliže, da dobijem na vremenu. Nažalost tu svi putevi idu drugim pravcima i takva varijanta uopšte ne postoji, osim ako na spustu iz Makovišta želiš da izgubiš dodatnih par sati po planinama.

Sa kompjutera sam se bacio na kuhinjski sto da dokrajčim muesli tj onaj deo koji je ostao nakon doručka. Bilo je 9 i nešto, rekoh to je to, 6 sati fore. Dok sam se spakovao, obukao, spremio sve što mi treba od stvari, pet puta oblačio preko majice tanak dres dugih rukava pa biciklistički malo puniji dres pa opet onaj tanji za trčanje jer ću nositi torbicu oko struka, pa ipak biciklistički jer on ima džepove i onda ne moram da nosim torbicu, i na kraju nisam poneo skoro ništa. U desnom džepu telefon, u srednjem džepu vlažne maramice, u levom džepu najlonska kesa ako počne kiša da ubacim telefon, u njoj nešto novca jer pretpostavljam  da u Makovištu ima neka prodavničica, i jedan Twix.

Naime odavno sam zaključio da mi od svih tih bonžita i čokoladica odgovara jedino Snickers, dok mi se od Marsa sveže stomak MALKICE, a od običnih žitnih pločica mi se sveže MNOGO. Valjda jer je ono sve sâm šećer, on povuče iz želuca/creva i ono malo vode što cirkuliše tokom dugog trčanja, i umesto da dođeš do energije odjednom se nađeš u nekom stanju pred kolaps. Bar je kod mene tako, pretpostavljam da svako ima neka svoja iskustva. Ovo mi je tek treće zaista dugačko trčanje, eto nijednom NISAM STIGAO ni da probam neki slani sendvič, nešto sa kikiriki puterom, niti išta slično.

Uglavnom, kad sam zamahnuo rukom da razgrnem Loline Marsove i da dograbim poslednji Snickers, primetio sam da to na dnu nije snikers nego tviks, e do mojega! Ajd nema veze, preživeću. To su one dve napolitankice spakovane u oblik jedne čokoladice. Trt. I neraspoložen time što tu jedinu stvar koju sam hteo ustvari neću imati, izručim iz jedne činije neki ostatak suvog voća koji sam ugledao u toj brzini, to su bile dve suve smokve i dve sušene kajsije ali neke smešno sitne, kao dva novčića. Rekoh kad to pojedem uz onaj Twix, dobiće se neki čokoladno-voćni kolač, jebemliga...

3) Prvi utisci

Od prve ulice sam shvatio da sam se zeznuo i da sam trebao da uzmem torbicu, koju sam par puta nosio stegnutu oko struka i niti mi je smetala niti skakala, ništa. Imam lepu novu kupljenu u Samoborskom Intersportu, od neoprena, ne prolazi znoj, milina. Skaču smokve skače Twiks skače telefon kao neke štrumfove da sam poveo na trčanje u zadnjim džepovima. Bože kako me nerviraju kreteni kad tako trče maraton, uvek pomislim uzmi zihernadlu majmune, zakači taj džep na vrhu, kad ti se prijede gel ti je otkači i baci u stranu pa ga izvadi, ali ne vidim smisao u tome da na trećem kilometru trčiš deset koraka nazad jer ti je nešto ispalo iz džepa. A vidi mene sad, kopija kopije.

Nakon prva 3-4 kilometra sam bio gola voda, upržilo sunce, iz Valjeva izlaziš dupke uzbrdo, da sam uzeo torbicu mogao sam dres da vežem oko struka, a ovako gde da ga vežem pa da mi ovi džepovi i sve u njima pride udara po dupetu i da odskače i iskače na sve strane. Nije baš neki osećaj kad već u prvih pola sata misliš da ti je sve krenulo naopačke. Računam da će tek da otopli, a ja imam dva i po sata da se penjem uzbrdo, verovatno ću gore morati da iscedim dres od znoja pa da ga obučem nazad.

Tu negde šaltam ona razna polja na satu, i nekoliko puta pokušavam da izračunam krajnje prostu stvar. Oduzimam vreme na trčanju od vremena na satu, i izgleda da sam krenuo u 9:35. Ček ček, nismo se tako dogovorili. Trebao sam da imam ŠEST SATI fore, jer imam 56km, usput stani na česmu, pišaj, stani da slikaš, da se javiš telefonom, pa opet na česmu, pa opet pišaj, ne daj bože još i da mi se prisere, znam da ta izlet-trčanja znaju da budu i po sat duža od onoga što pokaže vreme na štoperici ako pauziraš sva zastajanja.

Dakle imam 5.5 sati, za 56km, treba mi veći prosek od 10 km/h, bez zaustavljanja štoperice! Svaki minut pišanja moram da nadoknadim sa minut bržim trčanjem u narednih par km. Preko sve one vrućine počinjem da se mrštim i na taj detalj. Od 7-8-og do 15-og kilometra svo vreme pogledom švrljam po okolnim brdima i tražim neki B plan. Da skrenem u Sušicu, pa za Brezovice, pa krug preko Poćute, ispalo bi isto nekih 50 i par kilometara, s tim da bih se vratio kući a ne u neki grad u kojem tek treba da čekam voz.

4) Drugi utisci

Tu dolazi do malog preokreta u raspoloženju. Navuklo se nešto malo oblačića, nije mi toliko vrućina, u Leliću sam se napio vode nakon sat trčanja, i pride vidim da držim prosek ispod 6'/km a svo vreme se penjem uzbrdo. Nadmorska visina ne prikazuje pravo penjanje jer svaki čas imam neki spust, pa se iste metre penjem ispočetka. Ali nije loše kada nakon 15km dolaziš do raskrsnice za Leskovice, i tih 15km sa sve stajanjem na česmi još uvek prelaziš za manje od sat i po. Super, rekoh. Ja ladno stižem na Mravinjce za 2.5 sata, i nakon tih prvih 25km ako mi za preostalih 30-ak ostane tri sata, ja sam na konju.

Dolazim na "lovačku česmu", pre nego što joj pritrčim da se napijem vode tražim gde da se odmaknem skroz preko puta da pišam, i primetim da će mi se prisrati. Bolje sad nego kasnije, pretrčim do česme, popijem par gutljaja vode, izvadim jednu suvu smokvu i jednu suvu kajsiju, rekoh rano mi je za čokoladu sad, daj nešto da ubacim u kljun. Dok sam to ubrzano žvakao prelazim opet preko puta i silazim malo nizbrdo u šumu da istovarim cenjeni teret. Hvata me grč negde usred butine pa sa unutrašnje strane, niti imam pojma koji je to mišić ni šta hoće. Kad sam obavio šta sam imao trčim nazad na česmu, već ovo dok napišem čini mi se da je prošlo puno vremena, a tek tada mi je sve delovalo kao večnost. Još par gutljaja vode, pa druga smokva i druga sušena mikro-kajsijica, i već sam potrčao dalje gutajući vodu a ostavljajući puna usta da žvaću narednih 300 metara. A sledeća dva kilometra sam pokušavao da između zuba povadim zagitovane komade smokve no nisam imao čime jer su mi zbog prirode posla nokti uvek isečeni na nulu.

E tu mi postaje hladno! Sve je više oblaka, Povlen je pod snegom, duva sa svih strana, šake mi se mrznu i odjednom shvatam da ne da mi je mnogo ovaj debeli dres, nego bi mi narednih sat vremena baš dobro došao i neki kačket i neke tanke rukavice. Dok ne prehladim stomak sve je u redu, a ovo drugo ću preživeti, ipak još nikome nisu amputirali prst zato što je pretrčao preko vrha brda dok je duvao hladan vetar. Primećujem da je onaj izvor na Povlenskoj Kosi izbetoniran i napravljen neki vodovod, dakle treća česma koju sam planirao ne postoji. Nema veze, nisam realno ni žedan, više sam hteo da probućkam usta i konačno završim sa ostacima smokve.

Tu negde pada konačna odluka da ne idem dalje uzbrdo na Taor pa da se KAO prečicom spuštam u Kosjerić, jer em nisam 100% siguran kuda treba da prođem, em još uvek idem cakum-pakum po satnici. Nekako mi svo vreme deluje da mi je dovoljno 10 km/h prosek a ostatak staze mi je skoro sve nizbrdo (tada sam mislio, ali mućak!). Strčavam makadamom u ono selo dole u rupi, Crveni Breg piše na karti ali kao da sam tamo pročitao nešto drugo, i vidim da svo vreme idem ispod 5'/km, ispostaviće se da ću nakon uspona u Makovište na 6 km dole-pa-gore makadama napraviti 5'28'' prosek, dakle stalno idem ispred plana.

5) Brzina i gubitak vremena

Iz sata u sat se pitam jednu istu stvar, na koju pak utiče više komponenti. Da li sam se možda zaleteo, žureći na voz, jer nikada nisam pošao na dugo trčanje ovako "pod pritiskom"? Osećaj u nogama mi NIJE kao obično, kada trčkaram lagane dužine, nego sam svo vreme na granici ili unutar nekog Tempo Trčanja. Da li mi se samo čini da trčim prejako, ili zaista malo dodajem gas preko mere, da li će ovo biti pomak u odnosu na prethodne slične treninge ili ću se negde pred kraj jednostavno raspasti na najmanje delove? S druge strane pak, noge same trče koliko im se trči, i na neki način mi govore da nemam šta da brinem, sve je podešeno na autopilot varijantu, tako kako idem to je pravi intenzitet i tako ću stići do kraja. Voleo bih da verujem u to ali hmmmm...

Na izlasku iz te rupčage/kamenjara primećujem da mi se opet sere. Sad je vama smešno ali meni uopšte nije bilo. To je par minuta dragocenog vremena baj baj. Ja sam pošao da trčim svo vreme, da stanem samo par puta na neku česmu, i eventualno ako ogladnim da kupim nešto i da ne čekam kusur, a nisam pošao da čučim pored puta pa još dvaput! Gledam na sat, nemam pojma kao da imam tih par minuta rezerve ali brateeeeee ovo je skrivena kamera. Ovaj put prvo otvaram Twix, pritrčavam česmi već ubrzano žvaćući prvu tanku štanglicu od dve, planiram da drugu ostavim u džepu za kasnije, pijem malo vode da to razredim u ustima da mi žvakanje brže ide, ma ko će da se zeza s ovim više puta, trpam i drugi u usta, još vode, tako s punim ustima i naduvenim obrazima trčim levo-desno i ne nalazim nikakav zaklon ali ovo je tolika vukojebina da nema šanse da iko naiđe autom do aprila tako da na čistini međ sitnim kamenjem čučim i sa divljenjem posmatram šta sam israo, čoveče ovo je lični!

Donekle zaboravljam na par izgubljenih minuta i euforičan što ću za pola kile lakši trčati ostatak treninga vraćam se na česmu, ovaj put sam se malo bolje napio i odmah pojurio dalje uzbrdo. Brzina je i dalje odlična, noge "drže" kao na početku, vremena imam nešto manje nego što sam ranije računao i otprilike mi preostaje nekih 2h za 21-22km, bar tako kaže najnovije poređenje podataka kojima raspolažem. Dolazak u Makovište mi u startu dodaje nekih neplaniranih desetak minuta, jer se iz krivine u krivinu prisećam svega toga sa bicikle, kojom tuda nisam prošao barem 5 godina. Pa gore, pa dole. Pa bih da ugledam onu neku sušaru za voće, a nikako. Pa gore, pa dole. U jednom času ucvikam da nisam omašio skretanje jer znam da je nekako neugledno, plus stalno mešam skretanje iz Makovišta sa skretanjem iz Varde, kada ideš onaj puno duži krug pa u Kosjerić dolaziš većim i glavnim putem preko Seče Reke.

Evo ga, ubadam skretanje, uzan asfaltić kao da se svake godine skupio za 10%, kao da su ga otkuvavali u vreloj vodi. Trčim kilometar-dva i sve sam nesigurniji da li je to taj put. Palim telefon, podatke, gps, Stravu, karta se fala bogu odmah učitava, da, to je pravi put. Neki žestok uspončić na kojem mi se skroz oduzimaju butine, jesi li mislio da je sve nizbrdo, e pa nije, kunem svoje pamćenje odnosno nedostatak istog. Sledi deo spusta koji je toliko strm da više kočim nego što trčim, pretrčao sam već nekoliko kilometara, i ako od Makovišta imam 18km do Kosjerića, tako nekako pamtim oduvek, sad sam dakle negde na 15-ak km od cilja, a imam sat i po fore do polaska voza. Super! Jea! Sve će proteći kao podmazano.

Srećem nekog čiču, dobar dan, dobar dan, i ne znam ni šta mi bi, povikah – kolko ima do Kosjerića? A čiča kao da je svo vreme kao zapeta puška čekao da ga baš to pitam, istog časa – odavde, TAČNO OSAMNES KILOMETARA! Ja na sat, boktemazo, ovo menja stvar, sad mi treba 18km za sat i po, ovo OPAKO menja stvar. Tek čujem iza sebe isti glas – sa'će i onaj autobus da naiđe, u dva i deset.

6) Hoću-neću. Hoću. Neću. Ma hoću. Ma neću bre.

E sad mi se otvaraju nove mogućnosti koje mi nikad ne bi pale na pamet. Lepo mahnem čoveku, uđem u bus, imam dovoljno para, nije uopšte važno koliko sam pretrčao, nije važan ni prosek, sada jedino postaje važno dokopati se železničke stanice što pre. Gledam na štopericu, prvi put kad sam na to pomislio imao sam 41.5km i 3h53', dakle imaću pretrčan maraton za 3h56' a nalaziću se na 800m nadmorske! Ipak ne dozvoljavam sebi da se skroz pokolebam i odustanem od trčanja, sednem pored puta i čekam autobus! Naravno! Trčim dalje i po prvi put počinjem da osećam ono blago "mantanje" u glavi. Kad li sam pojeo ono što sam pojeo, negde možda oko 34-og km, to je... pa to je bilo pre samo 40-ak minuta? Prodavnicu nikakvu video nisam, ako je ima verovatno je bila negde iza one raskrsnice gde sam skrenuo nizbrdo.

Nakon još par kilometara, opet stomak. Ako je ono bila vukoj... ovo nije ni V od vukojebine, niti gledam ima li koga, niti bitno osluškujem da li ide neki auto, tolika je tišina i pustoš da iste sekunde preskačem neke bare i bacam se u čučeći položaj u travi pored samog puteljka. Još jedan lični! Koliko god sam malopre bio oduševljen, sada sam zbunjen. Da me neko vidi, rekao bi - ovom su mučeniku mesec dana kući zabranjivali da sere, gle šta radi ceo dan. Kad sam krenuo pomislio sam šta će mi celo pakovanje vlažnih maramica kao da sam poveo ceo vrtić na trčanje, a sad primećujem da je ostala samo jedna. Nadam se da mi i ta poslednja neće zatrebati, već počinjem od muke da se smejem.

Česme nigde, utrčao bih i u neko dvorište da moram ali nit dvorišta nit ičega, sve neke tarabe neke ovce neki traktori u raspadu, neke strugare, nemam sad vremena da mašem čoveku Alo prika zaustavi bansek imaš li negde vode, pa da me šalje iza kuće, pa da mi prolaze minuti, ovo ne miriše na dobro. U međuvremenu Lola na svakih 10 minuta zove železničku stanicu i javlja mi da voz kasni 5 minuta, možda 10 minuta, a ja vidim da će i tako biti foto finiš. U jednoj lakat krivini vidim čoveka kako popravlja ogradu na njivi, pitam ga koliko ima kilometara do Kosjerića, a on iz topa kao onaj čiča - DESET KILOMETARA OKRUGLO.

Miša mu, postaje previše tesno. Nikako da se spustim negde na neki blagi spust, smenjuju se kratki uspončići koji me totalno pokidaju koliko god usporavao, i oštre nizbrdice, svaka sa po par serpentina, a sve to na toliko propalom i grbavom asfaltu da moram da pazim da se ne sapletem duplo više nego na dobrom tucaniku. Mal-malo pa pogledam iza sebe, sve bih radije ušao u taj autobus ali od njega ni traga. U zadnjih 50 minuta prošao me samo jedan pik-ap, i u njemu sedeli dvojica, nisam ni mogao da mahnem čak i da sam hteo.

7) Katastrofa

Konačno dolazim na kraj tih lomatanja, butine bride od oštrih nizbrdica, i prvi put mi pada na pamet to da uopšte nisam razmišljao o patikama. Mahinalno sam dograbio asics zaraca u kojima sam otrčao poslednju dužinu na Divčibare, međutim posle skoro 700km one su se dosta "stabale" i osećaj mi je kao da trčim u nekim japankama s pola đona. Da sam bio pametan da uzmem neke novije patike, puno bi mi značilo u ova poslednja dva sata trčanja. Ali uz onakav polazak na-vrat-na-nos, dobro je da i bos nisam krenuo. I u svoj toj žurbi koja polako već prerasta u paniku, sad već znate šta ću napisati. A šta ću, srećom tu odmah je uzan puteljak koji vodi u neku njivu nizbrdo, silazim 20m i skrećem malo u stranu, i kako sam čučnuo i pomislio OVO JE ZA GINISA LADNO, ČET'RI PUTA PREBAČAJ, čuo sam brrrrrrr i video autobus kako mi prolazi iza leđa.

Da čudo bude veće, to je bio pravi veliki autobus, i ja nisam pametan, evo zaista nemam pojma kuda se on provuče jer gore na vrhu je put širok jedva tri metra, mislim kako uopšte skrene kroz one krivine nije mi jasno. Fatamorgana možda, ko će ga znati. Uglavnom prođe i ode. Potrošio ja i zadnju maramicu, istrčao nazad na put i krenuo da mažem koliko me noge nose. Znam da imam nekoliko kilometara od nekog kamenoloma do Kosjerića, taj kamenolom sam video gore s brda i uopšte nije bio blizu, voz navodno "kasni 15 minuta ali ne računaj na to previše", a ja i sa tih 15 minuta zakašnjenja voza imam pola sata fore za barem 6 kilometara.

Odjednom me više ne žuljaju ni tvrde patike, niti sam žedan, ni gladan, postoji samo štoperica, i asfalt, i ja, i maži burazeru koliko te noge nose. Prođe taksi, ali u suprotnom pravcu. Neka Lada 40 godina stara, sva trula, ovaj bi trebao da plaća ljudima da mu uđu u ovu putujuću septičku jamu sa tablom taksi na krovu, ali sledećih par kilometara ja više gledam unazad nego prema napred, samo da ga ugledam i da me sunce ogreje. Samo da ne zaboravim da zaustavim štopericu kad uđem u taksi, to mi je jedina misao, da ne zabrljam ovaj fajl s trčanja.

8) Jabuke

Druga misao koja mi čuči u nekom ćošku glave od sredina trčanja pa skroz do sad, to je da ću u Kosjeriću da nakupujem nekog voća i da žvaćem sve do kuće. Znam da je ceo gradić bukvalno načičkan onim malim dućančićima ispred kojih stoje gajbe pune voća, paketi kisele vode, gajbe piva, kao da se odatle kreće na himalajske ekspedicije pa da svaki putnik može da se obezbedi za dugačak put i kampovanje. Doduše kad pomisliš gde su ona sela po planinama iznad, ovaj opis i nije bio daleko od stvarnosti. A ja žurim i dalje, i sve više se plašim da možda neću imati vremena da zastanem u nekoj prodavnici. Stalno gledanje na sat mi govori da stižem tačno u tih nekih 15:20 koji su planiranih najdaljih 15:05 "po redu vožnje", plus 15' kašnjenja, a više ne moram ni da gledam na sat da bih video da sam uveliko pretrčao 56-ti kilometar.

Donekle sam i razočaran sobom, jer sebe vidim kao nekog ko uvek sve savršeno izračuna i isplanira, nekog ko uvek može i malo brže, ko uvek ima bar malo rezerve, a gle sad, očajnički se nadam da će voz u međuvremenu zakasniti još par minuta, tek koliko da ga ne poljubim u dupe u trenutku kad napušta stanicu. Ono dobro u zlu je da sam kod kuće, crtajući tu rutu u nekoj aplikaciji, saznao gde se tačno nalazi železnička stanica. Još bi mi falilo da i to moram onako u trku da pitam prolaznike, a ko zna i da li bi mi se posrećilo pa da mi pravi čovek pokaže pravi najkraći put. Gledam na kartu, zumiram, i već na nekoliko km od grada proveravam kuda ću trebati da izvijugam da bih ubo taj najkraći put.

Kilometri prolaze, ja ubrzavam sve više, zadnjih desetak gutljaja voda sam popio pre 23 kilometra no ne osećam ni žeđ, ni glad, SREĆOM MI SE NI NE SERE inače bih se ubio tu negde nasred puta ili ulice. Utrčavam u samo mestašce, vidim da se moj dolazak na stanicu poklapa sa tih 15h20 u sekundu, protrčavam u cik cak uličicama pogledom milujući jabuke, banane, limune, mislim ne bih ni u ludilu kupio limun, šta da radiš u vozu s limunom, ali eto tako mi je milo da gledam sve to što NEĆU kupiti jer jurim od raskrsnice do raskrsnice kao da ne trčim evo već 58-mi 59-ti kilometar, nego uličnu trku uličicama Kosjerića. Ako nisam pored deset radnjica prošao u samo sto metara, secite me. Ima valjda negde blizu žel. stanice neka prodavnica, pa ako vidim da voz još nije došao, eto tu ću se zadržati minut-dva.

Pretposlednja pa poslednja krivina, ulazim na duuuuugačak pravac pored neke male fabrike koja svo vreme huči i tutnji i nemam pojma da li se čuje voz ili samo taj pogon. Gledam u daljinu, ne mogu da ugledam ni prugu ni one vodove za struju koji idu iznad tračnica, nemam pojma koliko je Stanica daleko preko glavnog puta, više ne trčim nego finiširam. Srećom nema neke velike gužve u saobraćaju iako presecam put iz vojvodine ka moru, tu je par nekih zgradica, šta li je od ovog železnička stanica, srećom ne vidim nikakav voz, čuj mene srećom, možda je i otišao, optrčavam u krug oko nekog šimšira i odjednom vidim dve klupe i par ljudi koji tu sede.

9) Kraj

- Voz, ovaj iz Užica? Za Beograd? Nije prošao?

- Nije, nije...

Gledaju me belo, vetar duva, naoblačilo se iznad Subjela kao da će govna da padaju, a ja u nekim tankim helankama, verovatno misle da sam neki baletan u hulahopkama. Zovem Lolu telefonom da može da odahne, rekoh stigao sam u zadnji čas. Tada nisam imao pojma da sam mogao da odem da trčkaram još 1300m napred-nazad da bih zaokružio na 60km, niti sam imao pojma da sam mogao da otrčkaram skroz u grad, kupim kilo jabuka i vratim se laganim korakom nazad. Dobro ovih 1300m sam pretrčao u Valjevu od železničke stanice do kuće, ali jabuke kupio nisam. Čekao sam voz. DVADESET TRI MINUTA.

Uvukao sam se u taj šimšir i zavalio, da se sklonim od vetra, i čekao. Mogao sam zadnjih 10km da trčim za nijansu sporije, umesto jurnjave sam mogao bezbrižno da trčkaram i da mirno potrošim 2-3 minuta. Pa sam mogao da stanem u nekoj prodavnici, kupim par crvenih par žutih jabuka, jednu kiselu vodu, mogao sam sve to da pojedem i voz još uvek ne bi došao.

A opet, onda ne bih imao pojma da je posle pretrčanih 50-ak km preko 1500m uspona moguće tako lepo trčati još desetak km? Ne bih ni samom sebi verovao, ako bih to uopšte pomislio. I ne bih saznao da onaj intenzitet s početka trčanja NIJE bio preteran. Da sam zadnjih 10km rastrčao, ko zna, možda bi mi bilo i teže. Možda bi mi otežale noge, pala volja, motivacija, možda bih se sav udrvenio, "ko će sad da trčkara još sat vremena", jer uglavnom podlegneš tome kako ti nešto IZGLEDA, pa to uzmeš zdravo za gotovo. Ako ti zdrav razum kaže da si uzeo pogrešne patike, da si se malo zaleteo, da ti ni sa stomakom nije sve u redu, da si premalo jeo a još manje pio, da NEMA ŠANSE da tako možeš još dugo da trčiš, ti u tom raspoloženju lepo prohodaš i kažeš sebi to je to, što sam se mučio mučio sam se, ovo više nema nikakvog smisla. Što bi trčao zadnja 3km ako ti je neko javio da voz kasni 40 minuta i da ćeš laganice šetkajući stići na vreme? Imaš lepih 55km, stigao si gde si hteo, kad jednom kreneš na dužinu a da dan ranije nisi (kao ja) bio na pešačenju 10km i na bicikli 75km, kad ujutru pred trening umesto da odeš u šetnju dodatnih 4km lepo uradiš malo gimnastike, razmrdaš se i istegneš, odmoriš, naklopaš, e tada će ti biti puno lakše pa ćeš sa manje napora pretrčati i 60km. Sve to ti kaže zdrav razum. I onda shvatiš da kasniš na voz i sve to zaboraviš i otrčiš te iste poslednje kilometre kao da si upravo iz kuće izjurio na kratko tempo trčanje. Što ti je život.

10) Total time vs. Chip time

Na kraju je ispalo (srećom ove aplikacije sve izračunaju umesto mene) da sam od pokretanja do gašenja štoperice proveo na nogama, što trčeći što da izvinete čučeći, 5h37', od čega na trčanju 5h25'. Dakle da nisam nigde stao ni zastao, stigao bih pre voza čak i da živim u japanu ili švajcarskoj. Ali, ipak ni 12 minuta dodatka nije previše. Da sam sa sobom nosio praznu flašicu za vodu, što mi nije palo na pamet, mogao sam dosta vremena da uštedim jer bih se na česmama minimalno zadržao tek koliko da natočim, i mogao bih kasnije da pijuckam usput, dok polako žvaćkam ono par mrvica hrane što sam poneo. Recimo, nijednom nisam zastao da bih nešto slikao iako sam prošao kroz puno predivnih predela. Samo u par navrata sam izvadio telefon i onako u trku stisnuo par fotki, pa kakve ispadnu. 

jer ja sam skitnica, Dužine me vukuuuuu

Rang lista Dužinâ koje sam otrčao od 01. februara do danas. Morao sam da prelomim od koje brojke se dužina računa kao "long run", pa sam eto odabrao ovih okruglih 30 km. Mislim da ovde nema nijednog ravnjikavog treninga, sve je krcato usponima :-)

Dakle po zvanično usvojenoj definiciji da je "ultra trčanje sve preko dužine maratona", na spisku imamo 2 Ultre, 4 Ultrice, i 3 Maratona.

Za sve ovo sam dobio NULA MEDALJA, i iskreno da vam kažem, veoma sam ponosan zbog toga. Jer ko ume ovim da se igra, on to radi iz nekih skroz drugih razloga.
Cmok.

56 km
56 km
47 km
44 km
44 km
43 km
42 km
42 km
42 km
38 km
36 km
35 km
33 km
32 km
30 km

43

rekao mi Trener da ako hoću da podignem formu, moram da skratim treninge... pa sam otrčao kilometar kraće nego u subotu. i bogme odmah se primetilo na proseku!!





evo kako su mi se kretali pulsevi, kad otfikariš ovo plavo (greške). ona zastajanja u sredini su 2x na česmi + na okretu da opalim par fotki, i još sam morao da stanem kod nekog kamenoloma/gradilišta da me bager ne bi pregazio.
fora sa tim izvorom pored puta je što se nalazi na 20-ak km od kuće, i kad sam već tamo, uvek volim da iskoristim priliku da se bolje napijem vode, pa često produžim kilometar dalje, da bih u povratku mogao da se napijem još malo. tih desetak minuta je taman dovoljno da želudac već propusti dalje nešto popijene vode, pa mogu da mu uvalim novu turu :-)
mislim zabole vas za PULSEVE, nego više kao ilustracija napora. trening je izgledao otprilike: dva sata onoga što zovem Tempić (na uzbrdicama) i Tempo-Dužina (nizbrdo i ravno), plus nepuna dva sata (povratak) nekog okvirno nazvanog Tempo Trčanja.
jer maraton, kao dužina trke, ako si sposoban za rezultat od 3h, on je praktično Tempo intenzitet, a ako si sposoban za 4.5h-5h on ti je puno bliži doživljaju trčanja Dužine, nego Tempa.
ovo danas je bila najprosečnija brdska asfaltna staza za ovaj moj kraj, sa standardnom količinom uspona, istom ili vrlo sličnom Plitvičkom Maratonu. to kažem da bi moj današnji učinak mogao da se uporedi s nečim što je poznato još nekome osim meni. kad odbijem prvi kaskajući kilometar ostane mi maraton za 3h43', šta god to moglo da znači.
verovatno sam mogao i brže, ali, mogao sam i sporije :-D

recke

Kako je slatka i istovremeno jeziva ova fora.
Nađem na nekom sajtu jednu skriptu
(jel se tako kaže? je l' se tako kaže? da li se tako kaže?)
koju ubaciš na blog u neko malo prozorče,
i ostaviš je da odatle posmatra svet.
U podešavanjima ukucaš datum koji (onako ofrlje)
odrediš kao KRAJ svog kvalitetnog života.
Lupiš na primer 60-ti rođendan.
Šta da se lažemo, posle toga će ti već trebati
dva para naočara "za blizinu" i "za daljinu",
već ćeš početi ponešto da zaboravljaš,
već će ti biti teže da se otkočiš u ledeno jutro,
koliko god se mackao kremama i lepo izgledao*
nećeš moći da prikriješ pege od sunca i bore oko usana,
farbao se ili šišao do glave znaćeš da si skroz sed,
i sve manje ćeš razumeti "mlado i ludo".
(*ključna reč je IZGLEDAO - ovde se radi o onome što jeste,
a ne o onome što "izgleda")
Piljim evo u tu brojku, 2592 dana.
Podeliš to na 7, ne dobiješ ni 400-tinak ajd da kažem, ciklusa.
400 vikenda.
Da, to je zgodno, lakše je prebrojati, orijentisati se.
Pa da vidimo ove godine na primer, kako su vikendi izgledali:
Vikend prvi, čistili sneg od jutra do mraka.
Vikend drugi (listam svesku), red trčanja red gostiju (Slava).
Vikend treći, opet sneg, pešačenje, trčanje...
Vikend četvrti i peti, trčao kao blesav.
Zbog onog izazova.
Zaludni popovi...
Da, ta dva vikenda su na primer bila onako, neuobičajena.
Ali eto, da ne pogledah u svesku, čak sam i njih već zaboravio.
Verovatno se nešto događalo i između.
Kolotečina.
Prekinuću nabrajanje, evo prošlo je 10 vikenda (n)ove Godine.
Još par puta po tolioko, i biće ih 30-40.
Dok se okrenem već ću skrckati prvih 10% svog Ostatka.
Nekome od vas će to biti samo 5%, nekome 25%
... do kraja onog što zovem "picikato", onog što ide kao podmazano.
Kao i uvek, sve se svede na statistiku, pa i život.
No da se zadržim na sledećih 30 vikenda.
Desetak puta kiša, desetak puta uobičajeno trčanje,
par puta neka trka, nekoliko puta izlet s kučićima,
par puta umoran, par puta ništa.
Valjda ću zapamtiti PAR njih? Po nečemu.
Ali ljudi, ako ja imam fore UKUPNO 400??
Ovim ritmom kao sada, konačni skor će izaći na "desetak puta po par".
Kad prođe par nedelja, to je isto kao i kad prođe par puta po par meseci,
i još par puta po par puta toliko, za par po par godina (čitaj 20)
ćete se možda setiti da ste ovo pročitali.
I reći ćete, auf bre, gledam ovu maminu ili tatinu sliku,
na njoj deluje totalno matoro pored mene, a gle sad,
sada imam čak i više godina nego on(a) na toj slici!?
Razmišljaš, ipak, bolje sam se hranio, manje sam zebao,
valjda svaka generacija malo duže živi, nije to baš tako kako IZGLEDA.
Jok brate i sestro. Ništa ne izgleda.
Dok merkaš maminu ili tatinu sliku, i zavaravaš se
da si, sa isto godina, na neku foru ipak dosta mlađi,
babina i dedina slika ti se već smeju sa zida.
I par po par dana, pardon, godina, ma ne, dana...
eto i tebe kod babe i dede,
kao što i oni leže pored njihovih baba i deda.
Tada se nećeš sećati ničega, ali u međuvremenu...
Nije bitan broj recki, nego kvalitet dana u kojem juriš te recke.



Bio jedan čovek koji je u 70-oj godini svakog dana pretrčao po maraton, iako su ga svake noći budili grčevi, protiv kojih nije znao da pronađe lek. Trebao je naime samo par puta mesečno da odmori, da napravi pauzu.
I bio jedan čovek koji je te iste godine samo jednom izašao iz bolnice, proveo ceo dan u igri sa unukom, i narednih sedam dana ga hvatali grčevi u obrazima koliko se smejao od sreće.
I neverovatnom igrom slučaja, istog dana u istom trenutku usred treninga sa oznojenom majicom zalepljenom za leđa umro onaj prvi, namršten, i u onoj istoj bolničkoj sobi u oznojenoj pidžami na leđima zalepljenim za krevet umro ovaj drugi, nasmejan.

Blue Steel 44

Često mi dođe glupo kad treba da napišem nešto o treningu. Bude mi prosto lakše kad mi loše ide, pa onda od toga napravim neku anegdotsku zajebanciju i svi se lepo nasmejemo. A kad mi nešto prođe dobro, po planu ili preko plana, onda zazirem pred svakom rečenicom, da ne ispadne kako se nešto hvališem. Da li sam skroman tip, nemam pojma. Ako sam lažno skroman, pretpostavljam da bih to primetio tj znao. Nakon bespotrebnog uvoda mogu da pređem na stvar :-)

Nemam pojma da li mi se i za koliko promenio hemoglobin, broj crvenih zrnaca, hematokrit, a 14 dana je (verovatno) ionako prekratko da se zaletim opet da vadim krv. Malo sam šarao, bicikla/trčanje, malo sam skratio trčanja, počeo da eksperimentišem ubacujući kratke tempo deonice u lagana trčanja, da pravim neke kombinacije koje će zadovoljiti i noge i glavu i opšte zdravlje.

E sad, naravno da nakon dva dana polutempo trčanja danas nije bio idealan trenutak za dužinu, ali najavili su dva dana jače kiše, a jutros je svanulo suvo. Oblačno i +9 stepeni, verovatno idealno za dugačko trčanje. Dovoljno je da se samo mestimično probije sunce kroz sivilo od oblaka, da podigne temperaturu na +12, i odjednom više ne možeš da trčiš satima bez vode. Posle 2.5, 3 sata, već si gotov.

Ponadao sam se da ću nekako izdržati i 4 sata, i tako je ispalo da sam izdržao, ali sam završio doslovno na samom kraju tog lastiša. Nisam znao koliki je tačno ovaj krug, ali sam bio siguran da je u okvirima 42-44-46km. E sad dal beše manje ili više, da li smo biciklama išli najkraćim putem ili smo vijugali kroz grad, kako sam zapamtio te brojke, ne sećam se. Nekako sam u startu odbacio mogućnost da se radi o 48km jer mi je delovalo nemoguće da se u onom najudaljenijem segmentu može sabiti tolika dužina. Relativno mi je sveže sećanje poslednjih trčanja na tu stranu, načinjao sam taj krug i s jedne i s druge strane pa se vraćao nazad nekim trećim putevima. A čak i da je 48km, kud krava tu i tele, računam da ove godine u nogama već imam dve planinske dužine od po 56km, od kojih jednu po znatno težem terenu.

Znate li u čemu je štos? Štos je u tome da sam o ovome razmišljao samo u prvih par kilometara trčanja, i evo sada. A celim ostatkom treninga uopšte nisam mislio na ukupnu dužinu. Nekako mi je glava odabrala "geografski pristup" tom krugu, i svo vreme sam razmišljao u tim okvirima. "Idem levom stranom skroz do gore, onda skrećem desno ka goloj glavi (čudno ime sela, znam), posle dugačkog spusta se penjem na šabački put (magistralni) i odatle valjda imam 22km do kuće..."

Pazi sad: kad sam se popeo na magistralu, nisam ni pogledao koliko imam pređenih kilometara na satu! Jer to zaista nije ništa značilo. Imao 18 ili 24, morao sam (po onom geografskom pristupu) da se spustim nazad na reku, odatle da se popnem 3-4km na blizonjski vis, i tek odatle sam znao dužine "u metar", tačnije odozgo imam okruglih 13.5km do kuće.

Tako sam svo vreme pratio onu "lap distance/lap pace" varijantu ekrana, i zabavljao se brojkama koje mi prikazuju tu neku, ne baš trenutnu ali "proširenu trenutnu" situaciju. "Gle idem uzbrdo već dva kilometra a prosek mi je i dalje 5'40''/km, ovako sam pre mesec dana trčao po ravnom!", taj neki fazon, pa kombinovan sa vizuelnim orijentisanjem, kad pogledom tražim kuda će se put prevaliti ili provući kroz brdašca. Kao na pešačenju, planinarenju, običnoj šetnji, kad nekom objašnjavaš "idemo vidiš do one visoke zgrade, i od nje još otprilike dve autobuske stanice, i tu je to mesto". E tako i ja.

I sve je to išlo lepo do poslednjeg spusta u grad, e tu sam se udrvenio načisto. Da li u startu nisam bio dovoljno odmoran, da li sam za doručak malo preterao sa hranom a potcenio tečnosti, da li mi je brzina u prva sata bila samo za nijansu bliža tempo-trčanju nego laganim dužinama, ili od svega toga po malo, plus ona upakovanost i utegnutost u dugi dres i tesne helanke koja te nekako uvek sputava na trčanju. Obuzela me neka malaksalost u kolenima kao da ću svakog časa klecnuti, ali nekako je prošao taj spust i 41-vi kilometar, a onda su mi se noge opet razvezale i štaviše sam do kraja pojačavao jer je zaboga najvažnija stvar na svetu postala to da moram da završim trening (44km) za 4 sata. Zamisli 4h i 02 minuta, pupupu, sačuvaj bože! Razmlatarao se ja rukama, finiširam na prednjem delu stopala, pretrčavam preko pešačkih, naskačem na trotoare, kao da iza ugla dele papaju za džabe. Ludog čoveka!

Tako je skroz neplanirano ponovila situacija od pre desetak dana, kada sam nekoliko dana seckao neke stidljive kilometraže a onda rešio da u jednom danu nadoknadim što više propuštenog pa odvalio neku Dužinu kao da mi je božemioprosti poslednja. Plan naravno ne postoji ali ideja je da opet malo usitnim, promešam biciklu i trčanje, da kljucam ovo gvožđe i u moru trka pokušam da prepoznam one zaista važne.

Kad kažem da je maraton za 5 nedelja mislim naravno na Rijeku a ne na Beograd, makar u Rijeci bila za 10 minuta sporija staza, u ovom ćošku sezone mi se ne razmišlja o rezultatima. Od tog prvog maratona pa do Plitvica ima narednih SEDAM NEDELJA, što je više nego dovoljno da se pripremi čak i onaj ko bi tek sutra počeo da trči. U međuvremenu pregršt polumaratona, Osijek, Hendrix, Slavonski Brod, Jaska, Tuhelj, samo da se sačuvaš od povreda i prste da poližeš :-)

Za kraj, jedna pesma gde se pominje moja današnja brojka 44 ;-)

https://www.youtube.com/watch?v=gHm_8EZ1rJE

kišica i sladoled

ovako je to bilo.

kroz sipulju, "do oblaka i nazad".
bilo mi je nekako poluteško da trčim ali sam se dovukao do podnožja uspona tj prva 4+ kilometra.

onda sam sasvim normalno otrčao izbrdicu od 5.2km, a kad sam okrenuo nazad nizbrdo opet su mi se udrvenile noge i jedva sam se vratio kući.

e sad, ako si planirao da otrčiš jedan uspon od 5km, i otrčao si ga, i ako si se vratio kući živ i čitav, nemaš razloga nešto puno da kukaš i gunđaš.

odoh sad da proverim da li mi se sladoled skroz istopio, jer sam pročitao da posle treninga treba unositi što više tečnosti...

kao rumeni kamenčići, dječaci hodaju po ulici

Mi bi svi voleli da je šteta koju napravimo na zdravlju neka rupa koju smo dugo i polako čeprkali i kopuckali pa je postala preduboka, i kad nam dune, da možemo da je zatrpamo za par dana. Suprotno toj slici pak, život je radije jedna preduboka reka, u koju šutneš kamenčić zdravlja danas, kamenčić sutra. E kad ti ponestane kamenčića, onda bi sve to što je kroz godine potonulo hteo da izvadiš odjednom, a nemaš pojma ni kako da zaroniš do dna ni čime da zagrabiš i izvadiš nazad na površinu. Tako bih i ja, da popijem 10 tableta gvožđa, i da za 10 dana posrkućem po dve šolje čaja od koprive i pojedem po činiju nekog skuvanog zelenog korova, pa da sve "bude kao pre". Mućak :-)
Nije da je lako u šuškavcu preskakati baruštine kao što je usred leta lako razgaćen skakutati po bilo kojoj čistoj podlozi.
Nije ni da sam odmoran, jer da sam se juče samo vozikao ne bih oborio zvaničan rekord staze na jednom od najvoženijih lokalnih biciklističkih pravaca.
Nije ni da jutros nisam mogao jače, prosečan puls od 136 je bar za 10 niži od ritma prve polovine maratona.
Ali nije ni da mi se sviđa osećaj u nogama dok trčim. Nije došlo do toga da napravim grimasu, ali sam u dubini duše svo vreme malkice zabrinut. Kad ti je u telu sve podmazano, smešak zadovoljstva ti sâm dođe na lice. Tu nema nikakve veze da li trčiš lagano ili jurcaš koliko te noge nose. Kad si zdrav, možeš sve, i sve ti prija.
Preko svega su i oblaci rešili da me zezaju pa se popodne skoro razvedrilo :-) Da li da odem na još jedno trčanje, većao sam u sebi neko vreme, i na kraju ipak odustao. Da ne bih bez potrebe šutnuo nazad u vodu neki od ovih kamenčića koje sam zadnjih dana pažljivo skupio. Kad mi je najteže, setim se one izreke: kamen po kamen - kamenjar :-)

puši ga, Poglavice

Sad ću da vam ispričam jednu priču, o meni i jednoj mojoj poznanici. Priču koja se nesrećno završila na maratonu u Trevizu. Pričica ide ovako.

"Puši ga, Poglavice"

Bio jednom jedan Poglavica. Svi u plemenu su ga uvažavali jer je imao iskustvo u lovu, i borbama sa Bledolikima. Imao je dobar i dobronameran savet za svakog. Mnogi su poboljšali svoju tehniku lova slušajući njegove priče, uz logorsku vatru. Jednog dana, jedan mladi i neiskusan sijuks je trebao da krene na prvi zadatak. Trebalo je otići u izvidnicu, sa nekoliko iskusnije polubraće, sakriti se u zasedu, videti kojim putem prolaze Bledoliki i koliko ih ima, da li su im konji umorni, koliko kočija vuku, da li su kočije pune ili prazne... Slušao je mali sijuks sve savete velikog Poglavice, svo vreme se zahvaljivao, a poglavica je već unapred bio ponosan na štićenika jer nije svaki novi ratnik bio toliko zainteresovan za detalje. Kako namazati obraze, kako se natrljati blatom da konji ne osete nepoznat miris, kako se sakriti u šipražje a da si što bliže putu, kako se ne zabrojati dok prolaze konji i kočije, kojim putem se vratiti da ne bi nabasali na neki drugi karavan Bledolikih, imalo je tu trista saveta. Poglavica je spokojno pušio svoju lulu celu noć, čak bez neke uobičajene zebnje za prilike kada novi mladi sijuksi krenu na prvi zadatak. Zora je donela lošu vest. Izvidnica se vratila kompletna, s tim da je mladi sijuks ležao prebačen preko svog konja, kojeg su vukli drugi, a na prvim zracima sunca mu se presijavao ogroman krvav povez preko kolena.
- Šta se dogodilo? Kako je pogođen? Kako je to moguće? Pa sve sam mu rekao, i baš sve je odlično shvatio? - zavapio je očajni Poglavica
- Sve je išlo po planu, stigli smo pre Bledolikih, zauzeli odličan položaj, sakrili se, maskirali, ostavili konje na sigurnoj udaljenosti, zamaskirali smo svoje tragove, ma sve je bilo prosto savršeno...
- I šta onda? Šta? Kako se desilo? - uvek miran poglavica ovog puta nije mogao da dočeka odgovor
- Pa eto, pojavila se kolona na horizontu... Mi smo čekali... Ispred je išla prethodnica, dva Bledolika na svežim odmornim konjima. Kad su nam prišli na stotinak metara, mladi sijuks je izleteo iz šipražja, raširio ruke kao da želi da zagrli ceo svet, i goloruk potrčao prema njima vrišteći - ZA KRALJA I OTADŽBINUUU!! SRBIJAAAAA!!! IDEMO NOLEEEEE!!!!
- Ne mogu da verujem! - poglavica je u neverici spustio pogled
- Bledoliki je jahao sa vinčesterkom u krilu, odmah je ispalio metak, mladi sijuks je pao na zemlju kao pokošen, a prethodnica se odmah okrenula i galopom odjahala nazad, znajući da nesretnik sigurno nije sâm. Mi smo ga pokupili sa zemlje i brže-bolje se svi vratili nazad u logor. Eto to je cela priča...
Poglavica je pušio svoju lulu i razmišljao. Bilo mu je teško da se pomiri sa činjenicom da je neko tako olako bacio sav njegov trud i sve njegove savete. Mnogi su ga do sada saslušali sa poštovanjem, a dokaz tog poštovanja je bio to što su njegova iskustva odmah pokušali da primene u praksi, po pravilu uspešno. Nema pak većeg poniženja za učitelja, od onog kad shvati da je učeniku sve što je ušlo na jedno uvo, odmah iscurilo na ono drugo. To znači da ga nikada nije ni doživeo kao Učitelja. Poglavica se osećao poražen, jer nije prepoznao mentalne i psihološke (ne)mogućnosti svog učenika. Nisu svi sposobni, ili spremni, da saslušaju iskusnijeg. Neke je jednostavno bolje pustiti u borbu da sami uče, i da prihvate svoju lakomislenu prirodu kao sudbinu. Pustiti ih da pitaju, ali ne trošiti previše vremena na odgovore koje u stvari ni ne traže. Oni pitaju samo da bi ublažili svoj strah, a u odgovorima čuju samo utešan ton, ne i suštinu.
- Izgleda da ja još puno toga imam da naučim, od svojih učenika. Više nego što će ikada oni od mene naučiti - prošaputao je poglavica dok je iz lule istresao pepeo, a neki ga zbunjeno pogledaše.