petak, 4. ožujka 2016.

andrenalin

Neću da vas plašim dugim mračnim tunelima, blatom na nekim mestima, uskim mostovima sa šupljim ogradama iznad provalije od 50m, bukom vodopada koja podseća na tutanj voza, i slično. Dovoljna je samo ova jedna slika, koja predstavlja jedan od najlakših delova za trčanje prugom, jer nema gorepomenutih prepreka.


Rupe između pragova su preduboke. Pragovi su razmaknuti 70cm, taman za kratak korak kada se šetkaš, a dva razmaka (140cm) je predugačko za trčanje. Kad potera oluja u leđa može da se trči tako, ali zahteva neverovatnu koncentraciju koja ti bukvalno pojede mozak za par minuta. Sa strane je džombasto kamenje, i strm pad. Ako naiđe voz, uvek moraš da imaš plan b da li je bolje da si na levoj ili desnoj strani. Negde je trnje, negde je podzida i ponor, ne možeš uvek brzo i bezbedno da se skloniš. Opet da ne pominjem tunele gde je to 100x gore. Ovaj deo koji je posut novim belim kamenjem, na mnogo mesta je puno razrovaniji, negde je obrastao niskim rastinjem sa trnjem ili čičkovima. Ovaj polumaraton sam otrčao nekoliko puta, i na oba para patika koje sam nosio, više krampona je otišlo nego što je ostalo. Usput treba misliti o lampi, zbog tunela, ja nosim u ruci onu biciklističku jer nemam nikakvu profi trkačku čeonu lampu. Oba puta kada je naišao voz zaboravio sam da stisnem STOP i kasnije REC, pa sam jednom samo stajao i čekao, a drugi put sam u žurbi greškom stisnuo LAP. Sve to nakon što sam nekoliko puta u sebi ponovio redosled, i mislio da sam savršeno pripremljen. Ipak, kad na svakih kilometar-dva preskočiš neku životinju koju je voz prepolovio ili joj otfikario glavu, skakanje u kanal pored pruge nije jednako ležerno kao kad se zaustavljaš na pešačkom. Preko svega treba imati u vidu i to da je ovo planinska pruga, pa mi je okret na 120m iznad kuće. To se oseća na trčanju, i u povratku su kilometri po 10-15 sekundi brži. Naravno ako se ne umoriš, a nećeš se umoriti ako si za ovo dobrano utreniran (značajno se nakašljava). Sve je to bilo malo lakše dok su išli samo oni stari vozovi koje si čuo na kilometar, a sad su uvezli ovo moderno govno koje zuji kao tramvaj i ne čuješ ga dok ti se ne prišunja na 50 metara. Posle kaže onaj što je stavio na jutjub snimak sa maratona u rudniku, kaže trčali smo tunelima tresao nas adrenalin. Čekaj da vam pošaljem ja jedan vozić u taj tunel, pa da shvatiš da ti ustvari babin cokić od maline zoveš "ljuta rakija".



Eh, da. Vetar. Odeš u jednom pravcu i sve ti je podnošljivo, onda okreneš i shvatiš da si imao jak vetar u leđa. Ovaj put taj vetar u prsa se pretvara u neverovatno hučanje u ušima koje preterano podseća na nailazak voza. Onda moraš da trčiš sa glavom zakrenutom ustranu, jer tako manje huči, pa izgledaš kao konj koji proviruje kroz one amove. Da je po asfaltu, bilo bi lako, ali u mračnom tunelu, po raskopanom kamenju, na pedalj uskom prostoru između tračnica i zida, dok istovremeno prebrojavaš 24 dvokoraka od jednog do sledećeg ispusta u koji ćeš da utrčiš ako naiđe voz, i dok lampom osvetljavaš kamenje i đubre ispred sebe, razbijene flaše i komade metala od nekakvih radova, i dok iz tog kamenjara mal-malo izviri neka žica od uzemljenja pedalj visoka propeta ka plafonu kao kobra, e u svemu tome hajde trči kroz 300m dugačak tunel koji je u "S" i ne vidi mu se kraj, pa još sa iskrenutom glavom jer ti u ušima huči kao da si pored nijagarinih vodopada, paaaaa, šta da vam kažem...
Vredi probati ;-)

Nema komentara:

Objavi komentar