Nađem na nekom sajtu jednu skriptu
(jel se tako kaže? je l' se tako kaže? da li se tako kaže?)
koju ubaciš na blog u neko malo prozorče,
i ostaviš je da odatle posmatra svet.
U podešavanjima ukucaš datum koji (onako ofrlje)
odrediš kao KRAJ svog kvalitetnog života.
Lupiš na primer 60-ti rođendan.
Šta da se lažemo, posle toga će ti već trebati
dva para naočara "za blizinu" i "za daljinu",
već ćeš početi ponešto da zaboravljaš,
već će ti biti teže da se otkočiš u ledeno jutro,
koliko god se mackao kremama i lepo izgledao*
nećeš moći da prikriješ pege od sunca i bore oko usana,
farbao se ili šišao do glave znaćeš da si skroz sed,
i sve manje ćeš razumeti "mlado i ludo".
(*ključna reč je IZGLEDAO - ovde se radi o onome što jeste,
a ne o onome što "izgleda")
Piljim evo u tu brojku, 2592 dana.
Podeliš to na 7, ne dobiješ ni 400-tinak ajd da kažem, ciklusa.
400 vikenda.
Da, to je zgodno, lakše je prebrojati, orijentisati se.
Pa da vidimo ove godine na primer, kako su vikendi izgledali:
Vikend prvi, čistili sneg od jutra do mraka.
Vikend drugi (listam svesku), red trčanja red gostiju (Slava).
Vikend treći, opet sneg, pešačenje, trčanje...
Vikend četvrti i peti, trčao kao blesav.
Zbog onog izazova.
Zaludni popovi...
Da, ta dva vikenda su na primer bila onako, neuobičajena.
Ali eto, da ne pogledah u svesku, čak sam i njih već zaboravio.
Verovatno se nešto događalo i između.
Kolotečina.
Prekinuću nabrajanje, evo prošlo je 10 vikenda (n)ove Godine.
Još par puta po tolioko, i biće ih 30-40.
Dok se okrenem već ću skrckati prvih 10% svog Ostatka.
Nekome od vas će to biti samo 5%, nekome 25%
... do kraja onog što zovem "picikato", onog što ide kao podmazano.
Kao i uvek, sve se svede na statistiku, pa i život.
No da se zadržim na sledećih 30 vikenda.
Desetak puta kiša, desetak puta uobičajeno trčanje,
par puta neka trka, nekoliko puta izlet s kučićima,
par puta umoran, par puta ništa.
Valjda ću zapamtiti PAR njih? Po nečemu.
Ali ljudi, ako ja imam fore UKUPNO 400??
Ovim ritmom kao sada, konačni skor će izaći na "desetak puta po par".
Kad prođe par nedelja, to je isto kao i kad prođe par puta po par meseci,
i još par puta po par puta toliko, za par po par godina (čitaj 20)
ćete se možda setiti da ste ovo pročitali.
I reći ćete, auf bre, gledam ovu maminu ili tatinu sliku,
na njoj deluje totalno matoro pored mene, a gle sad,
sada imam čak i više godina nego on(a) na toj slici!?
Razmišljaš, ipak, bolje sam se hranio, manje sam zebao,
valjda svaka generacija malo duže živi, nije to baš tako kako IZGLEDA.
Jok brate i sestro. Ništa ne izgleda.
Dok merkaš maminu ili tatinu sliku, i zavaravaš se
da si, sa isto godina, na neku foru ipak dosta mlađi,
babina i dedina slika ti se već smeju sa zida.
I par po par dana, pardon, godina, ma ne, dana...
eto i tebe kod babe i dede,
kao što i oni leže pored njihovih baba i deda.
Tada se nećeš sećati ničega, ali u međuvremenu...
Nije bitan broj recki, nego kvalitet dana u kojem juriš te recke.
Bio jedan čovek koji je u 70-oj godini svakog dana pretrčao po maraton, iako su ga svake noći budili grčevi, protiv kojih nije znao da pronađe lek. Trebao je naime samo par puta mesečno da odmori, da napravi pauzu.
I bio jedan čovek koji je te iste godine samo jednom izašao iz bolnice, proveo ceo dan u igri sa unukom, i narednih sedam dana ga hvatali grčevi u obrazima koliko se smejao od sreće.
I neverovatnom igrom slučaja, istog dana u istom trenutku usred treninga sa oznojenom majicom zalepljenom za leđa umro onaj prvi, namršten, i u onoj istoj bolničkoj sobi u oznojenoj pidžami na leđima zalepljenim za krevet umro ovaj drugi, nasmejan.
Nema komentara:
Objavi komentar