Blue Steel 44

Često mi dođe glupo kad treba da napišem nešto o treningu. Bude mi prosto lakše kad mi loše ide, pa onda od toga napravim neku anegdotsku zajebanciju i svi se lepo nasmejemo. A kad mi nešto prođe dobro, po planu ili preko plana, onda zazirem pred svakom rečenicom, da ne ispadne kako se nešto hvališem. Da li sam skroman tip, nemam pojma. Ako sam lažno skroman, pretpostavljam da bih to primetio tj znao. Nakon bespotrebnog uvoda mogu da pređem na stvar :-)

Nemam pojma da li mi se i za koliko promenio hemoglobin, broj crvenih zrnaca, hematokrit, a 14 dana je (verovatno) ionako prekratko da se zaletim opet da vadim krv. Malo sam šarao, bicikla/trčanje, malo sam skratio trčanja, počeo da eksperimentišem ubacujući kratke tempo deonice u lagana trčanja, da pravim neke kombinacije koje će zadovoljiti i noge i glavu i opšte zdravlje.

E sad, naravno da nakon dva dana polutempo trčanja danas nije bio idealan trenutak za dužinu, ali najavili su dva dana jače kiše, a jutros je svanulo suvo. Oblačno i +9 stepeni, verovatno idealno za dugačko trčanje. Dovoljno je da se samo mestimično probije sunce kroz sivilo od oblaka, da podigne temperaturu na +12, i odjednom više ne možeš da trčiš satima bez vode. Posle 2.5, 3 sata, već si gotov.

Ponadao sam se da ću nekako izdržati i 4 sata, i tako je ispalo da sam izdržao, ali sam završio doslovno na samom kraju tog lastiša. Nisam znao koliki je tačno ovaj krug, ali sam bio siguran da je u okvirima 42-44-46km. E sad dal beše manje ili više, da li smo biciklama išli najkraćim putem ili smo vijugali kroz grad, kako sam zapamtio te brojke, ne sećam se. Nekako sam u startu odbacio mogućnost da se radi o 48km jer mi je delovalo nemoguće da se u onom najudaljenijem segmentu može sabiti tolika dužina. Relativno mi je sveže sećanje poslednjih trčanja na tu stranu, načinjao sam taj krug i s jedne i s druge strane pa se vraćao nazad nekim trećim putevima. A čak i da je 48km, kud krava tu i tele, računam da ove godine u nogama već imam dve planinske dužine od po 56km, od kojih jednu po znatno težem terenu.

Znate li u čemu je štos? Štos je u tome da sam o ovome razmišljao samo u prvih par kilometara trčanja, i evo sada. A celim ostatkom treninga uopšte nisam mislio na ukupnu dužinu. Nekako mi je glava odabrala "geografski pristup" tom krugu, i svo vreme sam razmišljao u tim okvirima. "Idem levom stranom skroz do gore, onda skrećem desno ka goloj glavi (čudno ime sela, znam), posle dugačkog spusta se penjem na šabački put (magistralni) i odatle valjda imam 22km do kuće..."

Pazi sad: kad sam se popeo na magistralu, nisam ni pogledao koliko imam pređenih kilometara na satu! Jer to zaista nije ništa značilo. Imao 18 ili 24, morao sam (po onom geografskom pristupu) da se spustim nazad na reku, odatle da se popnem 3-4km na blizonjski vis, i tek odatle sam znao dužine "u metar", tačnije odozgo imam okruglih 13.5km do kuće.

Tako sam svo vreme pratio onu "lap distance/lap pace" varijantu ekrana, i zabavljao se brojkama koje mi prikazuju tu neku, ne baš trenutnu ali "proširenu trenutnu" situaciju. "Gle idem uzbrdo već dva kilometra a prosek mi je i dalje 5'40''/km, ovako sam pre mesec dana trčao po ravnom!", taj neki fazon, pa kombinovan sa vizuelnim orijentisanjem, kad pogledom tražim kuda će se put prevaliti ili provući kroz brdašca. Kao na pešačenju, planinarenju, običnoj šetnji, kad nekom objašnjavaš "idemo vidiš do one visoke zgrade, i od nje još otprilike dve autobuske stanice, i tu je to mesto". E tako i ja.

I sve je to išlo lepo do poslednjeg spusta u grad, e tu sam se udrvenio načisto. Da li u startu nisam bio dovoljno odmoran, da li sam za doručak malo preterao sa hranom a potcenio tečnosti, da li mi je brzina u prva sata bila samo za nijansu bliža tempo-trčanju nego laganim dužinama, ili od svega toga po malo, plus ona upakovanost i utegnutost u dugi dres i tesne helanke koja te nekako uvek sputava na trčanju. Obuzela me neka malaksalost u kolenima kao da ću svakog časa klecnuti, ali nekako je prošao taj spust i 41-vi kilometar, a onda su mi se noge opet razvezale i štaviše sam do kraja pojačavao jer je zaboga najvažnija stvar na svetu postala to da moram da završim trening (44km) za 4 sata. Zamisli 4h i 02 minuta, pupupu, sačuvaj bože! Razmlatarao se ja rukama, finiširam na prednjem delu stopala, pretrčavam preko pešačkih, naskačem na trotoare, kao da iza ugla dele papaju za džabe. Ludog čoveka!

Tako je skroz neplanirano ponovila situacija od pre desetak dana, kada sam nekoliko dana seckao neke stidljive kilometraže a onda rešio da u jednom danu nadoknadim što više propuštenog pa odvalio neku Dužinu kao da mi je božemioprosti poslednja. Plan naravno ne postoji ali ideja je da opet malo usitnim, promešam biciklu i trčanje, da kljucam ovo gvožđe i u moru trka pokušam da prepoznam one zaista važne.

Kad kažem da je maraton za 5 nedelja mislim naravno na Rijeku a ne na Beograd, makar u Rijeci bila za 10 minuta sporija staza, u ovom ćošku sezone mi se ne razmišlja o rezultatima. Od tog prvog maratona pa do Plitvica ima narednih SEDAM NEDELJA, što je više nego dovoljno da se pripremi čak i onaj ko bi tek sutra počeo da trči. U međuvremenu pregršt polumaratona, Osijek, Hendrix, Slavonski Brod, Jaska, Tuhelj, samo da se sačuvaš od povreda i prste da poližeš :-)

Za kraj, jedna pesma gde se pominje moja današnja brojka 44 ;-)

https://www.youtube.com/watch?v=gHm_8EZ1rJE