puši ga, Poglavice

Sad ću da vam ispričam jednu priču, o meni i jednoj mojoj poznanici. Priču koja se nesrećno završila na maratonu u Trevizu. Pričica ide ovako.

"Puši ga, Poglavice"

Bio jednom jedan Poglavica. Svi u plemenu su ga uvažavali jer je imao iskustvo u lovu, i borbama sa Bledolikima. Imao je dobar i dobronameran savet za svakog. Mnogi su poboljšali svoju tehniku lova slušajući njegove priče, uz logorsku vatru. Jednog dana, jedan mladi i neiskusan sijuks je trebao da krene na prvi zadatak. Trebalo je otići u izvidnicu, sa nekoliko iskusnije polubraće, sakriti se u zasedu, videti kojim putem prolaze Bledoliki i koliko ih ima, da li su im konji umorni, koliko kočija vuku, da li su kočije pune ili prazne... Slušao je mali sijuks sve savete velikog Poglavice, svo vreme se zahvaljivao, a poglavica je već unapred bio ponosan na štićenika jer nije svaki novi ratnik bio toliko zainteresovan za detalje. Kako namazati obraze, kako se natrljati blatom da konji ne osete nepoznat miris, kako se sakriti u šipražje a da si što bliže putu, kako se ne zabrojati dok prolaze konji i kočije, kojim putem se vratiti da ne bi nabasali na neki drugi karavan Bledolikih, imalo je tu trista saveta. Poglavica je spokojno pušio svoju lulu celu noć, čak bez neke uobičajene zebnje za prilike kada novi mladi sijuksi krenu na prvi zadatak. Zora je donela lošu vest. Izvidnica se vratila kompletna, s tim da je mladi sijuks ležao prebačen preko svog konja, kojeg su vukli drugi, a na prvim zracima sunca mu se presijavao ogroman krvav povez preko kolena.
- Šta se dogodilo? Kako je pogođen? Kako je to moguće? Pa sve sam mu rekao, i baš sve je odlično shvatio? - zavapio je očajni Poglavica
- Sve je išlo po planu, stigli smo pre Bledolikih, zauzeli odličan položaj, sakrili se, maskirali, ostavili konje na sigurnoj udaljenosti, zamaskirali smo svoje tragove, ma sve je bilo prosto savršeno...
- I šta onda? Šta? Kako se desilo? - uvek miran poglavica ovog puta nije mogao da dočeka odgovor
- Pa eto, pojavila se kolona na horizontu... Mi smo čekali... Ispred je išla prethodnica, dva Bledolika na svežim odmornim konjima. Kad su nam prišli na stotinak metara, mladi sijuks je izleteo iz šipražja, raširio ruke kao da želi da zagrli ceo svet, i goloruk potrčao prema njima vrišteći - ZA KRALJA I OTADŽBINUUU!! SRBIJAAAAA!!! IDEMO NOLEEEEE!!!!
- Ne mogu da verujem! - poglavica je u neverici spustio pogled
- Bledoliki je jahao sa vinčesterkom u krilu, odmah je ispalio metak, mladi sijuks je pao na zemlju kao pokošen, a prethodnica se odmah okrenula i galopom odjahala nazad, znajući da nesretnik sigurno nije sâm. Mi smo ga pokupili sa zemlje i brže-bolje se svi vratili nazad u logor. Eto to je cela priča...
Poglavica je pušio svoju lulu i razmišljao. Bilo mu je teško da se pomiri sa činjenicom da je neko tako olako bacio sav njegov trud i sve njegove savete. Mnogi su ga do sada saslušali sa poštovanjem, a dokaz tog poštovanja je bio to što su njegova iskustva odmah pokušali da primene u praksi, po pravilu uspešno. Nema pak većeg poniženja za učitelja, od onog kad shvati da je učeniku sve što je ušlo na jedno uvo, odmah iscurilo na ono drugo. To znači da ga nikada nije ni doživeo kao Učitelja. Poglavica se osećao poražen, jer nije prepoznao mentalne i psihološke (ne)mogućnosti svog učenika. Nisu svi sposobni, ili spremni, da saslušaju iskusnijeg. Neke je jednostavno bolje pustiti u borbu da sami uče, i da prihvate svoju lakomislenu prirodu kao sudbinu. Pustiti ih da pitaju, ali ne trošiti previše vremena na odgovore koje u stvari ni ne traže. Oni pitaju samo da bi ublažili svoj strah, a u odgovorima čuju samo utešan ton, ne i suštinu.
- Izgleda da ja još puno toga imam da naučim, od svojih učenika. Više nego što će ikada oni od mene naučiti - prošaputao je poglavica dok je iz lule istresao pepeo, a neki ga zbunjeno pogledaše.