četvrtak, 10. ožujka 2016.

kao rumeni kamenčići, dječaci hodaju po ulici

Mi bi svi voleli da je šteta koju napravimo na zdravlju neka rupa koju smo dugo i polako čeprkali i kopuckali pa je postala preduboka, i kad nam dune, da možemo da je zatrpamo za par dana. Suprotno toj slici pak, život je radije jedna preduboka reka, u koju šutneš kamenčić zdravlja danas, kamenčić sutra. E kad ti ponestane kamenčića, onda bi sve to što je kroz godine potonulo hteo da izvadiš odjednom, a nemaš pojma ni kako da zaroniš do dna ni čime da zagrabiš i izvadiš nazad na površinu. Tako bih i ja, da popijem 10 tableta gvožđa, i da za 10 dana posrkućem po dve šolje čaja od koprive i pojedem po činiju nekog skuvanog zelenog korova, pa da sve "bude kao pre". Mućak :-)
Nije da je lako u šuškavcu preskakati baruštine kao što je usred leta lako razgaćen skakutati po bilo kojoj čistoj podlozi.
Nije ni da sam odmoran, jer da sam se juče samo vozikao ne bih oborio zvaničan rekord staze na jednom od najvoženijih lokalnih biciklističkih pravaca.
Nije ni da jutros nisam mogao jače, prosečan puls od 136 je bar za 10 niži od ritma prve polovine maratona.
Ali nije ni da mi se sviđa osećaj u nogama dok trčim. Nije došlo do toga da napravim grimasu, ali sam u dubini duše svo vreme malkice zabrinut. Kad ti je u telu sve podmazano, smešak zadovoljstva ti sâm dođe na lice. Tu nema nikakve veze da li trčiš lagano ili jurcaš koliko te noge nose. Kad si zdrav, možeš sve, i sve ti prija.
Preko svega su i oblaci rešili da me zezaju pa se popodne skoro razvedrilo :-) Da li da odem na još jedno trčanje, većao sam u sebi neko vreme, i na kraju ipak odustao. Da ne bih bez potrebe šutnuo nazad u vodu neki od ovih kamenčića koje sam zadnjih dana pažljivo skupio. Kad mi je najteže, setim se one izreke: kamen po kamen - kamenjar :-)

Nema komentara:

Objavi komentar