šestica

Ovaj blog ću pisati u nastavcima koje ću jasno razdvojiti, 
pa će svakome biti lako da preskrola i proveri ima li nešto novo

1) Ideja

Kao glavni i odgovorni urednik Sekcije za sumanute ideje, i ovo je nešto što mi je odavno palo na pamet. Još iz vremena kada smo vozili bicikle i sporadično potrčkavali samo par puta u toku zime, imali smo te "šeme" da odemo na neku dužu vožnju pa se vratimo autom. Nagovorimo Loline mamu i tatu da krenu na izlet, nađemo se negde na toj, zapadnoj strani jer je Lolin tata iz Kosjerića, i tako ga namamimo na foru "moraš da obiđeš Zavičaj". Pravili smo tako polukrugove i preko Sjenice kroz Prijepolje, i preko Tare kojekuda, a jednom smo ih za promenu poterali na drugu stranu, sve do Srebrnog jezera.

Još tada sam krenuo da fantaziram "a da odemo mi jedne zime na pešačenje, popnemo se na Mravinjce, pa preko Taora ili kroz Makovište da krenemo nizbrdo ka Kosjeriću, tu negde se čujemo telefonima pa da nas oni presretnu sa nekim vrućim pecivom?"

U međuvremenu je Lolin tata umro, i svi neostvareni planovi koji su uključivali staru Škodu Favorit su negde otišli zajedno s njim. Teoretski je moglo da mi padne na pamet isto ovo što sam uradio, da odemo peške pa se vratimo vozom, no 59km je duplo duže od našeg najdužeg pešačenja, i moram priznati da mi 12 sati netto hodanja, to jest verovatno 15 sati sa zastajanjima slikanjima pišanjima i užinama, nije zvučalo nimalo privlačno.

Pre nekoliko dana sam u nekoj aplikaciji, MapMyRun ili Strava, kao nacrtao putanju da vidim koliko je to tačno dugačko uopšte, i mislim da mi je ispalo 46km preko Taora i 56km preko Makovišta. Pih to je 6 sati trčkaranja, bez da se zaduvam. Dakle ako krenem 7 sati pre dolaska voza u Kosjerić, provod na izletu bi bio zagarantovan. To je bio prvi crv.

2) Polazak

Juče sam u nekom trenutku primetio u nekom ćošku glave tu ideju, naročito jer je svanuo dreč sunčan dan. Hmmm, šetamo se s kučićima a meni misli u brdima, ka zapadu. Bar da smo skratili šetnju, nego produžismo na 4km uz Kolubaru po travi. Kad smo se vratili kući, bacio sam se za kompjuter i proverio red vožnje. Zapisao na spoljnjem delu šake 15:05K 15:20R što su polasci voza iz Kosjerića odnosno Ražane. Mislio sam, ako postoji neka dijagonala da preprečim jednu stanicu bliže, da dobijem na vremenu. Nažalost tu svi putevi idu drugim pravcima i takva varijanta uopšte ne postoji, osim ako na spustu iz Makovišta želiš da izgubiš dodatnih par sati po planinama.

Sa kompjutera sam se bacio na kuhinjski sto da dokrajčim muesli tj onaj deo koji je ostao nakon doručka. Bilo je 9 i nešto, rekoh to je to, 6 sati fore. Dok sam se spakovao, obukao, spremio sve što mi treba od stvari, pet puta oblačio preko majice tanak dres dugih rukava pa biciklistički malo puniji dres pa opet onaj tanji za trčanje jer ću nositi torbicu oko struka, pa ipak biciklistički jer on ima džepove i onda ne moram da nosim torbicu, i na kraju nisam poneo skoro ništa. U desnom džepu telefon, u srednjem džepu vlažne maramice, u levom džepu najlonska kesa ako počne kiša da ubacim telefon, u njoj nešto novca jer pretpostavljam  da u Makovištu ima neka prodavničica, i jedan Twix.

Naime odavno sam zaključio da mi od svih tih bonžita i čokoladica odgovara jedino Snickers, dok mi se od Marsa sveže stomak MALKICE, a od običnih žitnih pločica mi se sveže MNOGO. Valjda jer je ono sve sâm šećer, on povuče iz želuca/creva i ono malo vode što cirkuliše tokom dugog trčanja, i umesto da dođeš do energije odjednom se nađeš u nekom stanju pred kolaps. Bar je kod mene tako, pretpostavljam da svako ima neka svoja iskustva. Ovo mi je tek treće zaista dugačko trčanje, eto nijednom NISAM STIGAO ni da probam neki slani sendvič, nešto sa kikiriki puterom, niti išta slično.

Uglavnom, kad sam zamahnuo rukom da razgrnem Loline Marsove i da dograbim poslednji Snickers, primetio sam da to na dnu nije snikers nego tviks, e do mojega! Ajd nema veze, preživeću. To su one dve napolitankice spakovane u oblik jedne čokoladice. Trt. I neraspoložen time što tu jedinu stvar koju sam hteo ustvari neću imati, izručim iz jedne činije neki ostatak suvog voća koji sam ugledao u toj brzini, to su bile dve suve smokve i dve sušene kajsije ali neke smešno sitne, kao dva novčića. Rekoh kad to pojedem uz onaj Twix, dobiće se neki čokoladno-voćni kolač, jebemliga...

3) Prvi utisci

Od prve ulice sam shvatio da sam se zeznuo i da sam trebao da uzmem torbicu, koju sam par puta nosio stegnutu oko struka i niti mi je smetala niti skakala, ništa. Imam lepu novu kupljenu u Samoborskom Intersportu, od neoprena, ne prolazi znoj, milina. Skaču smokve skače Twiks skače telefon kao neke štrumfove da sam poveo na trčanje u zadnjim džepovima. Bože kako me nerviraju kreteni kad tako trče maraton, uvek pomislim uzmi zihernadlu majmune, zakači taj džep na vrhu, kad ti se prijede gel ti je otkači i baci u stranu pa ga izvadi, ali ne vidim smisao u tome da na trećem kilometru trčiš deset koraka nazad jer ti je nešto ispalo iz džepa. A vidi mene sad, kopija kopije.

Nakon prva 3-4 kilometra sam bio gola voda, upržilo sunce, iz Valjeva izlaziš dupke uzbrdo, da sam uzeo torbicu mogao sam dres da vežem oko struka, a ovako gde da ga vežem pa da mi ovi džepovi i sve u njima pride udara po dupetu i da odskače i iskače na sve strane. Nije baš neki osećaj kad već u prvih pola sata misliš da ti je sve krenulo naopačke. Računam da će tek da otopli, a ja imam dva i po sata da se penjem uzbrdo, verovatno ću gore morati da iscedim dres od znoja pa da ga obučem nazad.

Tu negde šaltam ona razna polja na satu, i nekoliko puta pokušavam da izračunam krajnje prostu stvar. Oduzimam vreme na trčanju od vremena na satu, i izgleda da sam krenuo u 9:35. Ček ček, nismo se tako dogovorili. Trebao sam da imam ŠEST SATI fore, jer imam 56km, usput stani na česmu, pišaj, stani da slikaš, da se javiš telefonom, pa opet na česmu, pa opet pišaj, ne daj bože još i da mi se prisere, znam da ta izlet-trčanja znaju da budu i po sat duža od onoga što pokaže vreme na štoperici ako pauziraš sva zastajanja.

Dakle imam 5.5 sati, za 56km, treba mi veći prosek od 10 km/h, bez zaustavljanja štoperice! Svaki minut pišanja moram da nadoknadim sa minut bržim trčanjem u narednih par km. Preko sve one vrućine počinjem da se mrštim i na taj detalj. Od 7-8-og do 15-og kilometra svo vreme pogledom švrljam po okolnim brdima i tražim neki B plan. Da skrenem u Sušicu, pa za Brezovice, pa krug preko Poćute, ispalo bi isto nekih 50 i par kilometara, s tim da bih se vratio kući a ne u neki grad u kojem tek treba da čekam voz.

4) Drugi utisci

Tu dolazi do malog preokreta u raspoloženju. Navuklo se nešto malo oblačića, nije mi toliko vrućina, u Leliću sam se napio vode nakon sat trčanja, i pride vidim da držim prosek ispod 6'/km a svo vreme se penjem uzbrdo. Nadmorska visina ne prikazuje pravo penjanje jer svaki čas imam neki spust, pa se iste metre penjem ispočetka. Ali nije loše kada nakon 15km dolaziš do raskrsnice za Leskovice, i tih 15km sa sve stajanjem na česmi još uvek prelaziš za manje od sat i po. Super, rekoh. Ja ladno stižem na Mravinjce za 2.5 sata, i nakon tih prvih 25km ako mi za preostalih 30-ak ostane tri sata, ja sam na konju.

Dolazim na "lovačku česmu", pre nego što joj pritrčim da se napijem vode tražim gde da se odmaknem skroz preko puta da pišam, i primetim da će mi se prisrati. Bolje sad nego kasnije, pretrčim do česme, popijem par gutljaja vode, izvadim jednu suvu smokvu i jednu suvu kajsiju, rekoh rano mi je za čokoladu sad, daj nešto da ubacim u kljun. Dok sam to ubrzano žvakao prelazim opet preko puta i silazim malo nizbrdo u šumu da istovarim cenjeni teret. Hvata me grč negde usred butine pa sa unutrašnje strane, niti imam pojma koji je to mišić ni šta hoće. Kad sam obavio šta sam imao trčim nazad na česmu, već ovo dok napišem čini mi se da je prošlo puno vremena, a tek tada mi je sve delovalo kao večnost. Još par gutljaja vode, pa druga smokva i druga sušena mikro-kajsijica, i već sam potrčao dalje gutajući vodu a ostavljajući puna usta da žvaću narednih 300 metara. A sledeća dva kilometra sam pokušavao da između zuba povadim zagitovane komade smokve no nisam imao čime jer su mi zbog prirode posla nokti uvek isečeni na nulu.

E tu mi postaje hladno! Sve je više oblaka, Povlen je pod snegom, duva sa svih strana, šake mi se mrznu i odjednom shvatam da ne da mi je mnogo ovaj debeli dres, nego bi mi narednih sat vremena baš dobro došao i neki kačket i neke tanke rukavice. Dok ne prehladim stomak sve je u redu, a ovo drugo ću preživeti, ipak još nikome nisu amputirali prst zato što je pretrčao preko vrha brda dok je duvao hladan vetar. Primećujem da je onaj izvor na Povlenskoj Kosi izbetoniran i napravljen neki vodovod, dakle treća česma koju sam planirao ne postoji. Nema veze, nisam realno ni žedan, više sam hteo da probućkam usta i konačno završim sa ostacima smokve.

Tu negde pada konačna odluka da ne idem dalje uzbrdo na Taor pa da se KAO prečicom spuštam u Kosjerić, jer em nisam 100% siguran kuda treba da prođem, em još uvek idem cakum-pakum po satnici. Nekako mi svo vreme deluje da mi je dovoljno 10 km/h prosek a ostatak staze mi je skoro sve nizbrdo (tada sam mislio, ali mućak!). Strčavam makadamom u ono selo dole u rupi, Crveni Breg piše na karti ali kao da sam tamo pročitao nešto drugo, i vidim da svo vreme idem ispod 5'/km, ispostaviće se da ću nakon uspona u Makovište na 6 km dole-pa-gore makadama napraviti 5'28'' prosek, dakle stalno idem ispred plana.

5) Brzina i gubitak vremena

Iz sata u sat se pitam jednu istu stvar, na koju pak utiče više komponenti. Da li sam se možda zaleteo, žureći na voz, jer nikada nisam pošao na dugo trčanje ovako "pod pritiskom"? Osećaj u nogama mi NIJE kao obično, kada trčkaram lagane dužine, nego sam svo vreme na granici ili unutar nekog Tempo Trčanja. Da li mi se samo čini da trčim prejako, ili zaista malo dodajem gas preko mere, da li će ovo biti pomak u odnosu na prethodne slične treninge ili ću se negde pred kraj jednostavno raspasti na najmanje delove? S druge strane pak, noge same trče koliko im se trči, i na neki način mi govore da nemam šta da brinem, sve je podešeno na autopilot varijantu, tako kako idem to je pravi intenzitet i tako ću stići do kraja. Voleo bih da verujem u to ali hmmmm...

Na izlasku iz te rupčage/kamenjara primećujem da mi se opet sere. Sad je vama smešno ali meni uopšte nije bilo. To je par minuta dragocenog vremena baj baj. Ja sam pošao da trčim svo vreme, da stanem samo par puta na neku česmu, i eventualno ako ogladnim da kupim nešto i da ne čekam kusur, a nisam pošao da čučim pored puta pa još dvaput! Gledam na sat, nemam pojma kao da imam tih par minuta rezerve ali brateeeeee ovo je skrivena kamera. Ovaj put prvo otvaram Twix, pritrčavam česmi već ubrzano žvaćući prvu tanku štanglicu od dve, planiram da drugu ostavim u džepu za kasnije, pijem malo vode da to razredim u ustima da mi žvakanje brže ide, ma ko će da se zeza s ovim više puta, trpam i drugi u usta, još vode, tako s punim ustima i naduvenim obrazima trčim levo-desno i ne nalazim nikakav zaklon ali ovo je tolika vukojebina da nema šanse da iko naiđe autom do aprila tako da na čistini međ sitnim kamenjem čučim i sa divljenjem posmatram šta sam israo, čoveče ovo je lični!

Donekle zaboravljam na par izgubljenih minuta i euforičan što ću za pola kile lakši trčati ostatak treninga vraćam se na česmu, ovaj put sam se malo bolje napio i odmah pojurio dalje uzbrdo. Brzina je i dalje odlična, noge "drže" kao na početku, vremena imam nešto manje nego što sam ranije računao i otprilike mi preostaje nekih 2h za 21-22km, bar tako kaže najnovije poređenje podataka kojima raspolažem. Dolazak u Makovište mi u startu dodaje nekih neplaniranih desetak minuta, jer se iz krivine u krivinu prisećam svega toga sa bicikle, kojom tuda nisam prošao barem 5 godina. Pa gore, pa dole. Pa bih da ugledam onu neku sušaru za voće, a nikako. Pa gore, pa dole. U jednom času ucvikam da nisam omašio skretanje jer znam da je nekako neugledno, plus stalno mešam skretanje iz Makovišta sa skretanjem iz Varde, kada ideš onaj puno duži krug pa u Kosjerić dolaziš većim i glavnim putem preko Seče Reke.

Evo ga, ubadam skretanje, uzan asfaltić kao da se svake godine skupio za 10%, kao da su ga otkuvavali u vreloj vodi. Trčim kilometar-dva i sve sam nesigurniji da li je to taj put. Palim telefon, podatke, gps, Stravu, karta se fala bogu odmah učitava, da, to je pravi put. Neki žestok uspončić na kojem mi se skroz oduzimaju butine, jesi li mislio da je sve nizbrdo, e pa nije, kunem svoje pamćenje odnosno nedostatak istog. Sledi deo spusta koji je toliko strm da više kočim nego što trčim, pretrčao sam već nekoliko kilometara, i ako od Makovišta imam 18km do Kosjerića, tako nekako pamtim oduvek, sad sam dakle negde na 15-ak km od cilja, a imam sat i po fore do polaska voza. Super! Jea! Sve će proteći kao podmazano.

Srećem nekog čiču, dobar dan, dobar dan, i ne znam ni šta mi bi, povikah – kolko ima do Kosjerića? A čiča kao da je svo vreme kao zapeta puška čekao da ga baš to pitam, istog časa – odavde, TAČNO OSAMNES KILOMETARA! Ja na sat, boktemazo, ovo menja stvar, sad mi treba 18km za sat i po, ovo OPAKO menja stvar. Tek čujem iza sebe isti glas – sa'će i onaj autobus da naiđe, u dva i deset.

6) Hoću-neću. Hoću. Neću. Ma hoću. Ma neću bre.

E sad mi se otvaraju nove mogućnosti koje mi nikad ne bi pale na pamet. Lepo mahnem čoveku, uđem u bus, imam dovoljno para, nije uopšte važno koliko sam pretrčao, nije važan ni prosek, sada jedino postaje važno dokopati se železničke stanice što pre. Gledam na štopericu, prvi put kad sam na to pomislio imao sam 41.5km i 3h53', dakle imaću pretrčan maraton za 3h56' a nalaziću se na 800m nadmorske! Ipak ne dozvoljavam sebi da se skroz pokolebam i odustanem od trčanja, sednem pored puta i čekam autobus! Naravno! Trčim dalje i po prvi put počinjem da osećam ono blago "mantanje" u glavi. Kad li sam pojeo ono što sam pojeo, negde možda oko 34-og km, to je... pa to je bilo pre samo 40-ak minuta? Prodavnicu nikakvu video nisam, ako je ima verovatno je bila negde iza one raskrsnice gde sam skrenuo nizbrdo.

Nakon još par kilometara, opet stomak. Ako je ono bila vukoj... ovo nije ni V od vukojebine, niti gledam ima li koga, niti bitno osluškujem da li ide neki auto, tolika je tišina i pustoš da iste sekunde preskačem neke bare i bacam se u čučeći položaj u travi pored samog puteljka. Još jedan lični! Koliko god sam malopre bio oduševljen, sada sam zbunjen. Da me neko vidi, rekao bi - ovom su mučeniku mesec dana kući zabranjivali da sere, gle šta radi ceo dan. Kad sam krenuo pomislio sam šta će mi celo pakovanje vlažnih maramica kao da sam poveo ceo vrtić na trčanje, a sad primećujem da je ostala samo jedna. Nadam se da mi i ta poslednja neće zatrebati, već počinjem od muke da se smejem.

Česme nigde, utrčao bih i u neko dvorište da moram ali nit dvorišta nit ičega, sve neke tarabe neke ovce neki traktori u raspadu, neke strugare, nemam sad vremena da mašem čoveku Alo prika zaustavi bansek imaš li negde vode, pa da me šalje iza kuće, pa da mi prolaze minuti, ovo ne miriše na dobro. U međuvremenu Lola na svakih 10 minuta zove železničku stanicu i javlja mi da voz kasni 5 minuta, možda 10 minuta, a ja vidim da će i tako biti foto finiš. U jednoj lakat krivini vidim čoveka kako popravlja ogradu na njivi, pitam ga koliko ima kilometara do Kosjerića, a on iz topa kao onaj čiča - DESET KILOMETARA OKRUGLO.

Miša mu, postaje previše tesno. Nikako da se spustim negde na neki blagi spust, smenjuju se kratki uspončići koji me totalno pokidaju koliko god usporavao, i oštre nizbrdice, svaka sa po par serpentina, a sve to na toliko propalom i grbavom asfaltu da moram da pazim da se ne sapletem duplo više nego na dobrom tucaniku. Mal-malo pa pogledam iza sebe, sve bih radije ušao u taj autobus ali od njega ni traga. U zadnjih 50 minuta prošao me samo jedan pik-ap, i u njemu sedeli dvojica, nisam ni mogao da mahnem čak i da sam hteo.

7) Katastrofa

Konačno dolazim na kraj tih lomatanja, butine bride od oštrih nizbrdica, i prvi put mi pada na pamet to da uopšte nisam razmišljao o patikama. Mahinalno sam dograbio asics zaraca u kojima sam otrčao poslednju dužinu na Divčibare, međutim posle skoro 700km one su se dosta "stabale" i osećaj mi je kao da trčim u nekim japankama s pola đona. Da sam bio pametan da uzmem neke novije patike, puno bi mi značilo u ova poslednja dva sata trčanja. Ali uz onakav polazak na-vrat-na-nos, dobro je da i bos nisam krenuo. I u svoj toj žurbi koja polako već prerasta u paniku, sad već znate šta ću napisati. A šta ću, srećom tu odmah je uzan puteljak koji vodi u neku njivu nizbrdo, silazim 20m i skrećem malo u stranu, i kako sam čučnuo i pomislio OVO JE ZA GINISA LADNO, ČET'RI PUTA PREBAČAJ, čuo sam brrrrrrr i video autobus kako mi prolazi iza leđa.

Da čudo bude veće, to je bio pravi veliki autobus, i ja nisam pametan, evo zaista nemam pojma kuda se on provuče jer gore na vrhu je put širok jedva tri metra, mislim kako uopšte skrene kroz one krivine nije mi jasno. Fatamorgana možda, ko će ga znati. Uglavnom prođe i ode. Potrošio ja i zadnju maramicu, istrčao nazad na put i krenuo da mažem koliko me noge nose. Znam da imam nekoliko kilometara od nekog kamenoloma do Kosjerića, taj kamenolom sam video gore s brda i uopšte nije bio blizu, voz navodno "kasni 15 minuta ali ne računaj na to previše", a ja i sa tih 15 minuta zakašnjenja voza imam pola sata fore za barem 6 kilometara.

Odjednom me više ne žuljaju ni tvrde patike, niti sam žedan, ni gladan, postoji samo štoperica, i asfalt, i ja, i maži burazeru koliko te noge nose. Prođe taksi, ali u suprotnom pravcu. Neka Lada 40 godina stara, sva trula, ovaj bi trebao da plaća ljudima da mu uđu u ovu putujuću septičku jamu sa tablom taksi na krovu, ali sledećih par kilometara ja više gledam unazad nego prema napred, samo da ga ugledam i da me sunce ogreje. Samo da ne zaboravim da zaustavim štopericu kad uđem u taksi, to mi je jedina misao, da ne zabrljam ovaj fajl s trčanja.

8) Jabuke

Druga misao koja mi čuči u nekom ćošku glave od sredina trčanja pa skroz do sad, to je da ću u Kosjeriću da nakupujem nekog voća i da žvaćem sve do kuće. Znam da je ceo gradić bukvalno načičkan onim malim dućančićima ispred kojih stoje gajbe pune voća, paketi kisele vode, gajbe piva, kao da se odatle kreće na himalajske ekspedicije pa da svaki putnik može da se obezbedi za dugačak put i kampovanje. Doduše kad pomisliš gde su ona sela po planinama iznad, ovaj opis i nije bio daleko od stvarnosti. A ja žurim i dalje, i sve više se plašim da možda neću imati vremena da zastanem u nekoj prodavnici. Stalno gledanje na sat mi govori da stižem tačno u tih nekih 15:20 koji su planiranih najdaljih 15:05 "po redu vožnje", plus 15' kašnjenja, a više ne moram ni da gledam na sat da bih video da sam uveliko pretrčao 56-ti kilometar.

Donekle sam i razočaran sobom, jer sebe vidim kao nekog ko uvek sve savršeno izračuna i isplanira, nekog ko uvek može i malo brže, ko uvek ima bar malo rezerve, a gle sad, očajnički se nadam da će voz u međuvremenu zakasniti još par minuta, tek koliko da ga ne poljubim u dupe u trenutku kad napušta stanicu. Ono dobro u zlu je da sam kod kuće, crtajući tu rutu u nekoj aplikaciji, saznao gde se tačno nalazi železnička stanica. Još bi mi falilo da i to moram onako u trku da pitam prolaznike, a ko zna i da li bi mi se posrećilo pa da mi pravi čovek pokaže pravi najkraći put. Gledam na kartu, zumiram, i već na nekoliko km od grada proveravam kuda ću trebati da izvijugam da bih ubo taj najkraći put.

Kilometri prolaze, ja ubrzavam sve više, zadnjih desetak gutljaja voda sam popio pre 23 kilometra no ne osećam ni žeđ, ni glad, SREĆOM MI SE NI NE SERE inače bih se ubio tu negde nasred puta ili ulice. Utrčavam u samo mestašce, vidim da se moj dolazak na stanicu poklapa sa tih 15h20 u sekundu, protrčavam u cik cak uličicama pogledom milujući jabuke, banane, limune, mislim ne bih ni u ludilu kupio limun, šta da radiš u vozu s limunom, ali eto tako mi je milo da gledam sve to što NEĆU kupiti jer jurim od raskrsnice do raskrsnice kao da ne trčim evo već 58-mi 59-ti kilometar, nego uličnu trku uličicama Kosjerića. Ako nisam pored deset radnjica prošao u samo sto metara, secite me. Ima valjda negde blizu žel. stanice neka prodavnica, pa ako vidim da voz još nije došao, eto tu ću se zadržati minut-dva.

Pretposlednja pa poslednja krivina, ulazim na duuuuugačak pravac pored neke male fabrike koja svo vreme huči i tutnji i nemam pojma da li se čuje voz ili samo taj pogon. Gledam u daljinu, ne mogu da ugledam ni prugu ni one vodove za struju koji idu iznad tračnica, nemam pojma koliko je Stanica daleko preko glavnog puta, više ne trčim nego finiširam. Srećom nema neke velike gužve u saobraćaju iako presecam put iz vojvodine ka moru, tu je par nekih zgradica, šta li je od ovog železnička stanica, srećom ne vidim nikakav voz, čuj mene srećom, možda je i otišao, optrčavam u krug oko nekog šimšira i odjednom vidim dve klupe i par ljudi koji tu sede.

9) Kraj

- Voz, ovaj iz Užica? Za Beograd? Nije prošao?

- Nije, nije...

Gledaju me belo, vetar duva, naoblačilo se iznad Subjela kao da će govna da padaju, a ja u nekim tankim helankama, verovatno misle da sam neki baletan u hulahopkama. Zovem Lolu telefonom da može da odahne, rekoh stigao sam u zadnji čas. Tada nisam imao pojma da sam mogao da odem da trčkaram još 1300m napred-nazad da bih zaokružio na 60km, niti sam imao pojma da sam mogao da otrčkaram skroz u grad, kupim kilo jabuka i vratim se laganim korakom nazad. Dobro ovih 1300m sam pretrčao u Valjevu od železničke stanice do kuće, ali jabuke kupio nisam. Čekao sam voz. DVADESET TRI MINUTA.

Uvukao sam se u taj šimšir i zavalio, da se sklonim od vetra, i čekao. Mogao sam zadnjih 10km da trčim za nijansu sporije, umesto jurnjave sam mogao bezbrižno da trčkaram i da mirno potrošim 2-3 minuta. Pa sam mogao da stanem u nekoj prodavnici, kupim par crvenih par žutih jabuka, jednu kiselu vodu, mogao sam sve to da pojedem i voz još uvek ne bi došao.

A opet, onda ne bih imao pojma da je posle pretrčanih 50-ak km preko 1500m uspona moguće tako lepo trčati još desetak km? Ne bih ni samom sebi verovao, ako bih to uopšte pomislio. I ne bih saznao da onaj intenzitet s početka trčanja NIJE bio preteran. Da sam zadnjih 10km rastrčao, ko zna, možda bi mi bilo i teže. Možda bi mi otežale noge, pala volja, motivacija, možda bih se sav udrvenio, "ko će sad da trčkara još sat vremena", jer uglavnom podlegneš tome kako ti nešto IZGLEDA, pa to uzmeš zdravo za gotovo. Ako ti zdrav razum kaže da si uzeo pogrešne patike, da si se malo zaleteo, da ti ni sa stomakom nije sve u redu, da si premalo jeo a još manje pio, da NEMA ŠANSE da tako možeš još dugo da trčiš, ti u tom raspoloženju lepo prohodaš i kažeš sebi to je to, što sam se mučio mučio sam se, ovo više nema nikakvog smisla. Što bi trčao zadnja 3km ako ti je neko javio da voz kasni 40 minuta i da ćeš laganice šetkajući stići na vreme? Imaš lepih 55km, stigao si gde si hteo, kad jednom kreneš na dužinu a da dan ranije nisi (kao ja) bio na pešačenju 10km i na bicikli 75km, kad ujutru pred trening umesto da odeš u šetnju dodatnih 4km lepo uradiš malo gimnastike, razmrdaš se i istegneš, odmoriš, naklopaš, e tada će ti biti puno lakše pa ćeš sa manje napora pretrčati i 60km. Sve to ti kaže zdrav razum. I onda shvatiš da kasniš na voz i sve to zaboraviš i otrčiš te iste poslednje kilometre kao da si upravo iz kuće izjurio na kratko tempo trčanje. Što ti je život.

10) Total time vs. Chip time

Na kraju je ispalo (srećom ove aplikacije sve izračunaju umesto mene) da sam od pokretanja do gašenja štoperice proveo na nogama, što trčeći što da izvinete čučeći, 5h37', od čega na trčanju 5h25'. Dakle da nisam nigde stao ni zastao, stigao bih pre voza čak i da živim u japanu ili švajcarskoj. Ali, ipak ni 12 minuta dodatka nije previše. Da sam sa sobom nosio praznu flašicu za vodu, što mi nije palo na pamet, mogao sam dosta vremena da uštedim jer bih se na česmama minimalno zadržao tek koliko da natočim, i mogao bih kasnije da pijuckam usput, dok polako žvaćkam ono par mrvica hrane što sam poneo. Recimo, nijednom nisam zastao da bih nešto slikao iako sam prošao kroz puno predivnih predela. Samo u par navrata sam izvadio telefon i onako u trku stisnuo par fotki, pa kakve ispadnu.