nedjelja, 6. ožujka 2016.

upišana nedelja

Odem jutros da trčim "lagano pa što duže". 
Nešto kasnije počne kiša, rekoh da skratim malko, biće još dana...
Još malo kasnije, pojača se kiša, ja iz Trčkaranja pređem u lagani Tempo i stutnjim s brda u grad kao lavina.
Ajd rekoh da iskoristim vikend, da me ošiša Tašta.
Nego nešto razmišljam...

Mrzi me da guglam sad, jer nisam toliko istoričar koliko sam pesnik, pa ću neku rupicu u podacima radije da popunim izmišljenim događajima nego što ću da se bavim naučnim istraživanjima o svemu i svačemu. Danas sam na treningu razmišljao o manastiru Ćelije i o ovim novokomponovanim krstonošama koji ga pohode svakog vikenda. To su tolike kolone automobila da ne može pošten čovek na trčanju pošteno da se ispiša pored puta. Kako se po moderno kaže hodočašće, DŽIPOČAŠĆE možda? Ne znam ni šta će im onoliki džipovi, kad je sve asfalt. I naravno krstače na retrovizoru, što veće to bolje, otprilike da možeš baš onako lepu vatricu u šporetu od svake da založiš. Naravno nađe se pokoji i oko vrata.



Pretpostavljam da se manastir zvao Ćelije zbog onih isposničkih odaja, stručno nazvanih ćelije. Pretpostavljam da je brdo iza kojeg je bio zaklonjen nazvano po njemu, pa se zove ćelijsko brdo. Bar je tako na kartama, sada je neki android-opismenjeni retard stavio putokaz -> ĆELIJANSKO Brdo. Sledeće je da izumemo izraz ćelijaklija, a to je kad ti se svo to džipočašće popne na kurac pa dobiješ na njega alergiju, kao što je celijaklija nepodnošljivost spram glutena. Uglavnom pazi sad te perverzije. Nekad su neki monasi napravili manastir u nekoj vukojebini, u klancu koji je od grada odmaknut nekoliko kilometara vijuganja klisurom reke Gradac. Malo su ga uzdigli iznad vode, odabrali lepu padinu okrenutu jugu da imaju šta da sade i šta da jedu, pa ga smestili među šumama, da bi imali čime da se greju. (njih je sve više, šuma je sve manje, pretpostavljam da će za 30 godina toplana i dotle da provuče cevi inače na tom brdu više drveća neće ostati). Elem pre 50 godina je tuda prošla pruga Beograd-Bar, pa sada kroz prozor voza možeš da vidiš manastir kao na dlanu. Od sve one nekadašnje usamljenosti i tišine ne ostade ništa, dobili su kloparanje voza kao muzičku podlogu za meditacije i molitvu. Pa kad su se navikli na civilizaciju, ako se kloparanje tako može nazvati, oni su rešili da se skroz urbanizuju, po principu kad je crkla krava daj da pobijemo i telad. Pa su asfaltirali put kojim može sa glavnog puta da se do njih spusti. Sad se tamo nalazi čitav kompleks zgrada, crkvi, nema čega nema, gotovo jedan mali grad. I shodno tome, parking od hektar površine, kao da si došao u onaj Metro na Vidikovcu, na ibarskoj magistrali. Sve da bi imalo gde da se parkira to silno džipovlje koje stigne sa svih strana sveta, ponajviše iz Beograda naravno. Od manastira nastao hipermarket, od par ćelija nastao alkatraz. Zaškripe gume, uleti se 245mm širokim niskoprofilnim pneumaticima klizeći među planine, izađu deca sva u roze okićena ajfonima i slušalicama, izađe mama okićena noktima dužim od sokola, kao na dvoboj s njim da je došla, u klisuru sirote reke Gradac. Izađe tata, ispuši jednu cigaretu na brzaka, ugasi je na ono hektar asfalta, potegne mobilni, opali selfi, napiše "pozdrav sa čistog vazduha, bog čuva srbe!" i dok izađe sa liturgije već dobije 666 lajkova od poslovnih prijatelja. Šta taj silni svet misli da radi, zašto rade to što rade, koliko im je besmislen život kad nađu ovakav način da ga ispune, ostaće tema za nekog stručnijeg. A vi ćete shvatiti, kad me iz nekog džipa pitaju "kuda se ide za manastire", zašto im pokažem put za Oglađenovac. Ako neko ne zna, to vam je ono selo gde se svakog uskrsa održava tradicionalna jajčana "Tucijada". Sve krivina do krivine i rupa do rupe, dok shvate da su promašili pravac, već je pao mrak. Al ne brinem se ja, imaju džip, već će se izvući. A i bog čuva srbe.

Nema komentara:

Objavi komentar