celo jutro sam se osećao kilav. nisam znao da li sam zaista toliko kilav, ili sam samo polu-kilav pa mozak to malo preuveličava (kad kažem malo, očigledno mislim duplo). kad sam trebao da krenem na trčanje, doslovno sam u sebi rekao - boktemazo, ja nisam siguran da imam snage da potrčim makar i korak. kao da mi se sve raštimovalo, kao gitara bez žica, eto to sam video kad sam pogledao u noge. rekoh, daj da odem biciklom negde, da se usput malo razdrmam, osvestim, pa da vidim šta će biti. mada mi se događalo da tako odem biciklom, posedim negde na 10km od kuće nekoliko minuta, sednem opet na biciklu i vratim se nazad :-)
ovaj put nije bilo tako. nekako sam "počeo da osećam" da će mi se noge razvezati. stigao sam do Brane, i napravio neki okviran plan koji je glasio - dosadilo mi lagano trčanje, idem malo da zveknem Tempo neki, pa da vidim kako će to izgledati. nešto računam napamet, da odem u polukrug do Poćute obilaznicom oko jezera, pa da se vratim kroz Brezovice ovamo na drugu stranu Brane, valjda ima dosta kilometara za polumaraton? ali nije baš lagan teren, pa ako mi noge ne budu baš baš razularene, opet bih morao to da uknapim u dva sata trčanja.
na kraju je ispalo 2 sata, ali je bilo 25km a ne 21km. to jest bilo je 24.5 pa sam u ciljnom pravcu napravio dva ubrzanja za publiku, "tamo i nazad". ništa aplauz, kokoške kljucaju, jedna ovca me pogledala i okrenula glavu, e doduše jedan ker je zalajao. ali nije baš zvučao kao podrška.
celo trčanje u onoj rupičastoj podmajici, sa vezanim duksom oko struka kao starleta neka što bi prebacila trenerku preko dupeta da izgleda kao suknjica. s tim da ja urolam duks kao palačinku pa ga onda vežem, dakle ipak nije bila suknjica.
malo me iznenadilo to hoću-neću hirovito raspoloženje nogu:
nakon srede i četvrtka na bicikli, i to dve tempo vožnje, ne znam ni zašto sam se odlučio da u petak odem na polumaraton prugom.
krenuo sam trom kao balvan, do okreta sam već uhvatio neki ritam, a u zadnjih pola sata sam napržio tempo kao da trčim po običnom makadamu a ne po onom užasu.
dan kasnije sam otišao da POKUŠAM da otrčim polumaraton sa najviše moguće uspona, no ispraznila mi se baterija na satu pa sam se vratio nakon 15km. što je ispalo super, jer sam već bio dobio neku plihčinu/žuljčinu veličine trešnje. a sudeći po brzinama kojima sam trčao uz one 20% nagnute kamenjare, taj polumaraton bi brat bratu izašao na tri sata :-)
zanimljivo je da mi je prvi uspon išao tako-tako, drugi jedva-jedva, a treći i četvrti sam skakutao kao leptirić. poslednji je bio najkraći i najlakši, i svo vreme sam trčao zbunjen činjenicom da nisam spor i trom jer bih već trebao da sam se umorio, nego mi je bilo uraaaaa nakon onih oštrijih ovaj blaži deluje skoro ravan, noge se same penju! s tim da to ravno uopšte nije ni blizu ravnog, par puta mi se događalo da kad sam premoren tu čak ubacim i par desetina metara pešačenja, čisto da preživim.
e sve to je izgleda došlo na naplatu u nedelju kada sam malo neoprezno krenuo na trčanje neposredno nakon šetnje s kučićima, u kojoj smo ostali okruglo dva sata. baš su mi bile teške noge. no opet, nakon sat vremena sam se popeo na brdo, nešto mi je dunulo da malo brže sletim u grad i završio sam trčanje sa pola sata Tempić do Tempo Gaženja. fino.
i na kraju ovo danas. doduše svo hoću-neću je prošlo pre prvog koraka, a kako sam počeo da trčim više nije bilo menjanja raspoloženja. svesno sam pravio fartlek situacije i pojačavao gotovo "do kraja" na usponima, da bih na nizbrdicama malo popuštao u euforiji, ali NE do granice rastrčavanja, naprotiv. svo vreme sam držao dobar ritam, iz kojeg sam tako, povremeno, "iskakao".
u kilometrima je ovaj blog izgledao 101 - 100 (ovo je naravno bila bicikla a ne trčanje!) - 21 - 15 - 15 - 25, a trčanja su imala uspona 150m + 1100m + 330m + 800m, otprilike. ne znam koliko tačno da oduzmem od ovih garminovih računica, a mrzi me da ginem pola sata na digitronu samo zbog toga.
Nema komentara:
Objavi komentar