utorak, 1. ožujka 2016.

EKV - ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio


prvi korak, otići biciklom pony (što je Milijana gony) 3.5km od kuće i tako uštedeti na trčanju. u povratku bih išao onim žutim spustom desno (užička ulica) pa bi ušteda bila samo 1km ali obzirom da se radi o gradu i preskakanju/naskakanju na trotoare, taj poslednji me uvek najviše umori.




plavo je prethodna varijanta hvatanja prečica po makadamima, a crveno je kuda sam juče išao. nisam tačno ni izmerio a i svejedno mi je, neka je i kilometar duže (mada čisto sumnjam) puno se manje umoriš kad se umesto lomatanja po kamenju popneš po asfaltu tih prvih nekoliko uspona iznad grada.




nakon prvih 6.3 km prosekom od 5'53'', sledi ova Prâva Prečica (žabari - bukovac) iste dužine, koja nakon prvog kilometra više nema ni metar asfalta. otkrio sam je na MTB-u pre nekoliko godina. jasno se vidi da je ovo apsolutno najkraći put "od tačke A do tačke B". tu sam imao prosek od 6'10'', za 185m uspona i 70m spusta.




desno plavo je put kojim sam pre 7 dana prošao u tu rupu/selo zvanu Krčmar, kada me je put vodio dalje desno. sada sam pak trebao da siđem nešto levlje, i da odaberem odgovarajuću mogućnost preskoka preko brda koje se isprečilo između. očima sam svo vreme merkao neku srednju varijantu (na slici "?") jer mi se činilo da treba da prođem "tamo negde" no nakon što sam uključio navigaciju na telefonu, mogao sam bez zebnje da nastavim pravim putem, i došao tačno u željenu tačku. ovaj deo je od kraćih, samo 3.5km, a prosek mi je ispao 6'15'' za 100m uspona i 60m spusta. verovatno bih otrčao malo brže da nisam toliko zagledao teren i oklevao, no imao sam ceo dan pred sobom pa nisam bio u fazonu da je štoperica nešto bogzna važna.




sad sam okrenuo kartu za 180° kao da sam po desnoj strani došao iz daljine prema "ovamo". pogled je sa neke tačke nad planinama, a u prvom planu levo je najviša tačka treninga, oko 1050m. za tih 9.5km i 635m uspona (plus 50-ak metara spusta u prvom delu gde put skakuće gore-dole) mi je trebalo nešto preko sat vremena, ali moram priznati da mi je to bila jedna od najlakših deonica. kad se penješ 15kg teškim MTB-om, brzine su iste a napor puno veći. tako sam svo vreme imao osećaj da mi proleću kilometri, bez previše napora. bio sam svestan da će mi tog dana "treći i peti sat trčanja" biti najteži, pa sam shodno tome držao noge na pola gasa. pred vrh sam se napio ledene vode sa česme JNA i narednih sat vremena su me hvatali grčevi u želucu a imao sam i par trenutaka sveopšte malaksalosti.




ovo nije deo trase, ovo je dodatak o jednoj mogućoj varijanti koju sam razmatrao: kilometar pre te najviše tačke i dolazak u Divčibare, imao sam mogućnost da skrenem desno, i makadamom (plavo) preprečim na isti onaj put od pre nekoliko dana. no kako ne volim da ponavljam staze tako često, odlučio sam se da se držim plana. a ionako mi je taj Davni San da se jednog dana popnem na Divčibare sa te teže strane, jer sam se sa užičkog puta jednom već popeo...




na ovoj slici je par mogućnosti koje ne menjaju bitno stvar ali nisu ni nevažne. kad sam planirao taj neki "najkraći krug preko Divčibara", nametnula mi se crvena varijanta kojom sam i prošao. mogao sam da odem levo kroz centar, za slučaj da mi je trebalo nešto u prodavnici. ovako sam uštedeo još možda kilometar, ili dva ako bih išao skroz u krug asfaltom, no ovde kuda sam prošao, nisam bio desetak godina otkako smo sa klincima iz kluba bili na pripremama u Odmaralištu... pa sam bio malo nesiguran. rekoh, neću valjda negde omašiti, jer na ovako dugačkom krugu čak i "500m, pa nazad" zvuči kao prevelika greška. srećom brzo sam se setio svega, i lako stigao do antene na Golupcu.




nakon prolaska ispod repetitora sam gledao gde treba da skrenem levo na stazu Crna Reka i u najmanje tri navrata sam se zamalo pogrešno zaleteo, pa se predomislio. nekako sam zapamtio da je to malo bliže naselju. jednom kad sam pogodio, mogao sam da odahnem. ali samo zakratko. nakon prvog ravnijeg dela došao je deo koji se jako strmo spušta kroz šumu. nedavna oluja je polomila silne sasušene boriće i isprečila ih po stazi, koja je i bez toga preteška za trening Dužine jer doslovno izgleda kao stepenište koje krivuda po kamenju i busenju. sva ta zastajanja da prekoračim ili slomim ili odbacim slomljeno drvo nisam ni štopao, pa je ovo ispala ubedljivo najsporija deonica, čak sporija od 10-kilometarskog uspona! ako je garmin sve lepo izmerio, u jednom kilometru se staza spusti 260m.




(sebe sam počastio i dodatnim problemom, pogrešnim izborom patika, jer sam ove strogo asfaltne oplemenio triatlonskim rastegljivim pertlama. to predstavlja veliku udobnost na ravnim podlogama jer su uvek blago stegnute, i nikada previše, no na divljim stazama je potrebno patike krvnički svezati da stopalo u njima što manje šeta. tako mi se spust pretvorio u 20 minuta pocupkavanja kao po jajima)




nakon tog lomatanja sam imao još kilometar i po po makadamu i isto toliko asfaltom, sve blago nizbrdo, do druge česme na putovanju. tu sam trčkarao prosekom od 5'40'' a pulsevi su mi "otišli ispod nule". već sam bio malo gladan, malo žedan, malo umoran, i znao sam da će odavde do kraja Glava biti ta koja će odlučiti da li će poslednja trećina trčanja biti moguća, ili nemoguća. kad se jednom rasplačeš i krikneš "ne mogu više" to je kraj, a noge uvek mogu još korak ili dva. pojeo sam poslednju bonžitu, napio se mlake vode ispod kamenoloma i krenuo lagano. nije bitna dužina koraka, jedino je važno da se trčkara dalje, i svake sekunde ću biti tri metra bliži kući.




mogućnost da od kamenoloma preprečim po brdu je ostala samo mogućnost, jer tako sebe častim 100m većom nadmorskom i puno većim promenama tempa/intenziteta. odabrao sam malo dužu ali sigurniju varijantu, asfaltom koji se penje puno blaže, i postepeno. prvih nežno valovitih 3.8km sam prešao brzinom od 5'47'', a blagi uspon od 5km sam završio prosekom 6'19''. tu sam već bio opet žedan, i opet gladan, plus još malo umorniji, no tešio sam se - kad se jednom dokopam prevoja ostatak će jednostavno morati da bude lakši...




poslednjih 10km do bicikle sam trčao prvo po rosulji a onda po pravoj kiši. srećom nije puno zahladnelo, a na 6km od kraja me je dočekala Lola na bicikli sa flašom izotonika. nije čak ni morala toliko da se trudi oko izbora tečnosti, u tom stanju bih popio i šolju supe od proliva. a ionako sam znao da će stomak opet da mi se skvrči šta god da popijem, tako da je razlog za grč bio samo akademsko pitanje. razlog svemu tome je što sam, iako mi je ovo drugo trčanje od 56km, danas bitno pomerio trajanje, jer sam nakon prethodnih puno lakših asfaltnih 5h20' sada ostao na nogama 5h45' što je preračunato u dužinu ekvivalent od nekih dodatnih 4-5km. ovo je bio dosta zahtevniji trening, teža podloga nego "solo asfalt", znatno teži profil, i užasno raspoređeni nagibi. plus sam umesto "na sigurno" ceo dan bio u raspoloženju "ko zna šta me čeka". mislim da bi kontra krug bio puno lakši - uspešačiti par kilometara kroz šumu bi za noge došlo kao lepa pauza od trčanja, a zauzvrat dobiješ beskrajne pitke asfaltne spustove na kojima možeš fino da predahneš. jbg, ostaće za neki drugi put da to i dokažem u praksi :-)

Nema komentara:

Objavi komentar