srijeda, 23. ožujka 2016.

pesma o mašti

Postoji ta neka istraživačka i samo-otkrivajuća crta u mom karakteru,
koja mi prosto ne dozvoljava da prekopavam po tuđim iskustvima.
Bacim pogled na Plan Treninga za nešto, i odmah sve zaboravim.
Nema od tog posla ništa, dok ja ne izmislim nešto svoje. 

Svake godine treniram za neku trku na koju neću otići.
To planiranje i treniranje postane zasebna sportska disciplina.
Recimo dva meseca treniram za Beogradski, pa odem na Plitvice.
Ili treniram za Sljemenski, pa odem u Podgoricu.
Ili treniram za neki izazov na bicikli, pa odem na Sljemenski.
(otprilike je jedino važno da li treniraš, a onda možeš na svaku trku)

Tako me je ove godine obuzelo razmišljanje o toj 100-tki Il Passatore.
Naravno da mi je lakše da odem na Plitvice, to mi je ispred nosa.
No to me ne sprečava da razmišljam, fantaziram, i planiram.

Firenca - Faenca, glupavo zvuči, kao Mala Krsna - Velika Krsna.
Ali kad sam pogledao profil, shvatio sam da je to "moja" staza.
Do pola uzbrdo, od pola nizbrdo. Ne bukvalno, ali manje-više.
Naravno da je najgadniji sâm kraj, tih 30km koji se trče po mraku.
To jeste sve niz jednu rečicu, ali je pad mali pa je na mestima ravno.
Ove moje staze, prema Loznici i Bajinoj Bašti, obe su takve, uz rečicu.
I kad god se tuda vraćam, imam taj kraj treninga "nizvodno".
Bogme, znači ti kad nije baš ravno, nego makar i neprimetno nizbrdo.

Sad ja kontam, ako bih ovih 60km svoje najveće Dužine uspeo u skorije vreme da povećam na 80km, voleo bih da vidim kako to izgleda u nogama kada pomeraš konkretno tu granicu. Sećam se kad smo prvi put trčali 20km, pa 25km, nekako kad prođe 21-22 onda počneš da "gubiš" noge. Nestane ti kontrola, osećaj koordinacije, jednostavno se oduzmu i čini ti se da ćeš se saplesti, pasti, uopšte nije prijatno. Pa je nakon 25km isto tako izgledao kraj treninga od 31km, itd. NE BIH VOLEO da mi se tako nešto dogodi na prvoj trci! E sad, pak, isto tako nisam nikada u cugu trčao više od 3.5 sata, pa sam na Tari pre par godina ladno otrčao nepunih 6 sati, i još sam zadnjih pola sata finiširao kao u transu. Možda zato što sam puno puta na bicikli proveo 10 ili 12 sati, pa se neka izdržljivost zapatila, valjda, pustila korenje. 

Jednu veliku stvar sam shvatio, a to je da ti je lakše otrčati 55km kad si odmoran, nego 35km kad si mrtav umoran. Sad ja ovde, očigledno, otkrivam ameriku i toplu vodu istovremeno. I shvatio sam tokom svih ovih protraćenih godina da je bitna i specifičnost. Za kamenje treniraš po kamenju. Za mrak bi trebao po mraku. Da sam trener i da me neko pita kako da otrči tih 80km, ja bih mu rekao, pa sinko, ako si baš zapeo, a ti ih otrči, ostavi sebi 9 sati fore, jer nikad ne znaš šta će da krene po zlu, i gađaj otprilike tako da završiš trening oko ponoći. Jerbo ako će ti na trci tako biti, ne vidim poentu da zapucaš na Dužinu sabajle i da si do podne već gotov.

E sad opšte je poznato da ja zaspim u 22h bez obzira da li u tom trenutku sedim zavaljen u fotelji ili trčim noćni maraton u novom sadu. Zzzzzzzzzzz, tu nema diskusije. Onomad sam se u tom novom sadu saplitao kao da si mi ubrizgao kilo nekih tableta za spavanje. Ljudi oko mene trče a mene peku oči i samo merkam onu travu pored staze, da malo prilegnem. Možeš misliti tek kako bi mi bilo u Italiji, sa startom u 3 popodne, dakle u 9 uveče kad padne mrak ja bih u najboljem slučaju bio negde oko 60-og kilometra I TEK BI ME ČEKAO JOŠ CEO JEDAN MARATON (guta pljuvačku) (pa još jednom).

Dakle možeš da pucaš na dve mogućnosti. Spremaj se specifično, i mršti se na tu ideju koliko god hoćeš, ili se spremaj onako kako ti godi, i nadaj se da će ambijent Trke da zakrpi ono što ti baš nije najjača tačka. Verovatno mnogi od tih ljudi trenira upravo uveče, kad padne mrak, zahladni, najedu se posle posla i malo se odmore. Ako svako veče trčiš od 9-10 ili i duže, normalno je da ćeš biti "na svom terenu" kad ti se trka završava oko ponoći, bez obzira kada je počela.

Možda bi najbolje bilo podeliti taj plan na dva dela? Prvo jednom otrčati tih famoznih 80-ak km na treningu, u bilo koje doba dana, najsporije i najopuštenije moguće, i probiti te granice od 5-6 sati, odgurati ih kao buldožerom prema 10-ak sati. A nakon par nedelja uhvatiti nekog ludaka koji voli da trči noću, pa s njim iskombinovati taj kasni završetak. Drukčije je kad nisi sâm, bla-bla uvek nekako preživiš lakše svaku krizu, a ako već imaš jednu ultra dužinu u nogama, onda će ti na toj noćnoj JEDINA novost biti taj fazni pomak u toku dana. Eto dotle sam stigao u svojim razmišljanjima.

Sad će neko reći da u većini planova treninga za stotku ne piše da moraš da otrčiš više od 50km u cugu, i da ti je od toga bolje da otrčiš 3-4 sata u podne plus 3-4 sata predveče. Što mogu i ja da pročitam ako hoću, imam gugl, nisam nepismen. Na kraju krajeva, nakon onih 1100km u januaru verovatno mogu bez problema da otrčim sve što mi padne na pamet. I vala sam sve kombinacije probao, od dva do četiri treninga u jednom danu, a podosta puta me je i mrak uhvatio. Ali zašto da ubijem svu ovu maštu, ako ne moram? Zašto da sedim u klupi i slušam suvoparno predavanje, ako mogu isto to da naučim kroz igru?

Nema komentara:

Objavi komentar