a sada nešto sasvim...

Nakon tri dana Godišnjeg Odmora u brdima i planinama, došlo je do promene. Kakve? Nikakve. Godišnji odmor se nastavio ali u gradskom parku. Nedelja. Kiša je pljuštala celu noć i stala negde oko 9, a u grupi na Viberu smo dogovorili grupni trening u 11. U par trenutaka je čak i sunce provirilo, koliko da sâm dan dobije na nekom raspoloženju, da mu oči i obrazi zasijaju. Vlaga je bila na svom maksimumu, već dok sam lagano kroz grad dotrčao do parka koji je na suprotnom kraju, bio sam sav mokar, kačket mi se cedio kao da sam u sauni iako je bilo samo +15°.

Na slici nas je valjda 11 + Nikola koji je slikao = 12. Opet sam naravno dobio ulogu animatora, jer nam za ovakav vid trčanja/druženja ne treba ni Trener ni Vođa. Svejedno sam uspeo u grupu da "ubacim buvu" i da malo podložim raspoloženje za neke radikalnije promene pa možda već sledeći put odemo nekim dužim usponom. TO JEST, možda oni odu nekim drugim stazama jer ću ja 90% biti na nekoj trci, hmm.

Dve grupe su imale plan da pretrče 5 odnosno 13km, već prema tome da li se spremaju za trku od 10 ili 21km na domaćoj trci koja će biti održana za mesec i malko. Obzirom da je krug u gradskom parku 1260~1275m, lako smo obračunali da su 4 kruga 5km a 8 krugova 10km, pa je samo trebalo dodati jedan uspon stazom do vrha parka i nazad, i voila' već smo namirili zadatak. Ništa lepše nego kada nakon trčanja gledaš zadovoljne i radosne ljude oko sebe, razmenite po nekoliko osmeha i raziđete se svako svojim putem.

Trenutno sam u nekom informacijskom vakuumu jer nemam nikakav povratni signal od nogu i ostatka tela. Nakon poslednje trke (Požega 15.5km) sam prvo imao par dana post-race euforije, pa sam u sredu upao u akutni overtraining koji se srećon rešio narednih dana pa sam se brže vratio u ritam nego što sam stigao da se ozbiljno zabrinem. Uostalom, samo poslednja 3 planinska trčanja su zbog transfera (do mesta polaska/povratka sa trčanja) donela 150km bicikle što je samo po sebi nekome dovoljno aktivnosti, na stranu 5 sati lomatanja po brdima.

Ovo danas mi je bio nekakav polu-odmor i ostaju mi još 3 dana da pokušam iz nogu da iščačkam nešto, neku potvrdu, neki polu-test, neki nagoveštaj do koje mere sam se vratio u formu. Razmišljam naravno kao i svakog maja o Krašiću, no ona staza od 21.7km ako se ne varam, uopšte nije naivna i bolno je gledati sat kako otkucava 5 minuta preko rezultata koji sam istrčao prethodne godine, recimo. 

Opet, kako prolaze nedelje forma bi trebala polako da se vraća ka gore iz onog bunara u koji je upala zimus, no taj napredak u samo 7 ili 14 dana neće biti dramatičan, daj bože da bude uopšte i primetan. Biće šta bude.