ponedjeljak, 20. svibnja 2019.

Granica

Uhvati trenutak, i uhvati ritam. Prvo je valjda naslov nekog filma, ali sam zaboravio radnju. Možda se radi o tome da treba uhvatiti prâvi trenutak za nešto, a možda treba svaki trenutak života pametno iskoristiti, nemam pojma. Ja sam radije majstor za propuštanje obe vrste prilika pa sam očito taj naslov neopravdano pozajmio. Uhvati ritam je pak hit od Parnog Valjka mada bez ikakve poruke i smislenog teksta, najobičnije šalala i popunjavanje ta 3 minuta do kraja pesme.

Kaj god išta od toga značilo, mene često trese ta groznica da nešto ISKORISTIM. Kad nisam kod kuće, i polumrtav bih otišao na trčanje ili u šetnju ako imam samo par sati slobodnog vremena do polaska. Zašto spavati do 7 kao normalan čovek pa u 8 sesti u auto i krenuti kući, ako mogu da ustanem u 5, doručkujem, i odem na trčanje između istih onih 6 i 8.

Zašto dan nakon trke otići iz Samobora na krug od 18km skroz do Bregane (reke, ne sela)? Zato što sam na karti video da kroz zaselke povr brda postoji puteljak koji spaja Onaj put i Onaj drugi put. Što je dovoljan razlog jelte. Nije mi bilo ni naročito teško niti me je išta bolelo, a zbog profila terena mi se jučerašnja trka stalno vraćala pred oči pa sam je povremeno "premotavao".

Držao sam uključenu kartu dok nisam bio siguran da sam svuda pravilno skrenuo i shvatio kako u prostoru izgleda ta dvodimenzionalna slika, odatle je bilo lako. Zastao sam nebrojeno puta da nešto slikam i odmah od polaska odbacio ideju da stalno zaustavljam i nastavljam Stravu, nek se sve uliva u vreme trčanja i nek prosek bude kesa, ma koga briga?

Gugl Maps mi je predvidela 18km sa sve završnim ševrdanjem samoborskim jednosmernim uličicama koje sam naravno zanemario, no od stana do stana je svejedno izašlo 18 koma nula km, eto baš jedna fina brojka, izgovoriti glasom Olivera Mlakara. Završavam ovaj blog evo kod Spačve pa me još uvek drži hrvatsko-srpsko raspoloženje, za deset minuta ću se resetovati na (završite sami rečenicu).

Nema komentara:

Objavi komentar