Falilo mi je 44km da crvene patike izjednačim sa zelenim i da konačno mogu da ih raspareno uparim. Zato sam na zagrevanju otrčao 2km i kontam još na to maraton i eto. Ali neke stvari suprotne od sporta i rekreacije i svega lepog u životu, opet su mi oduzele snagu i volju za istim tim svim lepim u životu. Kad sam na 31km odlučio da mi se smučilo i trčanje i ovakav život zasrani (koji izgleda jedino služi da bi drugim dokonim psihopatama ispunjavao bolesnu ideju da nepostojanje sopstvenog života popunjavaju sranjem po mojem) našao sam lepu klupu pod trešnjom i na njoj odremao dobrih sat vremena. Trešnja je naravno puno bolje društvo od ljudi. Nakon toga sam shvatio da sam se uprkos trosatnoj upornoj gladi na neki način ipak odmorio, u odmorenoj duši odmoreno telo jel tako beše. Opet upalio sat i krenuo da preračunavam koliko mi je ostalo od tačke Sr do tačke Drugo Sr Malo Bliže Hotelu. I tako sam otrčao još 7km usput prestignuvši tuce hodača u časnom pohodu na svoju dvestotu ili tristotu medalju. Finišersku. Jedan je čak imao i dres sa iscrtanom nekom stazom od milion kilometara na leđima, i natpisom Ponosni Finišer. Buraz, maraton je disciplina TRČANJA na 42km, a to što si prehodao svoju mamu slaži da je umesto popare rodila baget. Onaj najduži kao konjski kurac. Al ti si popara, ona gnjecava, rodila majka curicu, uz svu čast curicama. Da si skinuo broj i bacio u jendek kao i ja, sve bi bilo pošteno i po peesu. Ovako si isto govno kao i ja, samo što za to tražiš medalju u kolekciji, a mene je sramota da je uzmem. Elem nakon 2 + 31 + 7km sam došao do 40 umesto do 44 pa će raspareno uparivanje patika sačekati da vidim koliko ću sutra pretrčati po Kozari. Lov na divlju ovcu po Kozari, dobra zabava u nagoveštaju.
Nema komentara:
Objavi komentar