mesija

Kad mi dođe raspoloženje odmarajuće, imam neke moderno rečeno "kombinacije" za trčanje ili pešačenje, kako kad.
Jedna od default-nih je biciklom nekoliko kilometara uzvodno uz Gradac, onda vežem pony (što ga Milijana gony) kod nekog ležališta-kupališta pa nekom od staza odem uzbrdo kroz šumu.
Kad izađem na asfalt iznad manastira, uglavnom strčim tih 3-4-5km pa se spustim na reku nekom drugom stazicom.
E sad...

(pitali kuma kako će se zvati dete, on se zamislio nepripremljen pa rekao "e, sad..." a roditelji povikaše "Esad?! Odlično!")

Problem je što tim stazama osim mene slabo ko prolazi :-(
Ranijih godina je to sve bilo prohodno, stalno je neko špartao gore-dole, nismo svojim prolascima dozvolili da to uraste u korov.
Imali smo kritičnu masu, dovoljnu da se prolaz održava.
Sada tuda jedva možeš proći, i iz meseca u mesec je sve gore.
Delovi su skoro-pa-neprohodni.
Rukama sklanjaš šiblje pred očima, kolenima češeš po korovu, tamo gde je bila pokoja grančica sada su već stablašca cera od pola metra, priroda sve uzima nazad pod svoje, kao da poručuje - čoveče, ovde ti nije mesto.

I šta ja radim na tim pešačenjima, odlomim grančicu od približno metar i stalno je držim ispred sebe, da ne bih glavom i vratom skidao paučine i morao na svakih 5m novog pauka da istresam iz kose, naočara, majice.
Ali šta se odmah zatim desi?
Za mnom putuje roj mušica koje sleću po licu, ušima, rukama, majici, nešto bi s mene pojele i popile, dođem im kao putujući švedski sto.

Onda se nerviram otkud tolike mušice, psujem leto, ne može se živeti ni proći kroz ove šume, osipam drvlje i kamenje po sudbini kletoj, jer eto ne dâ mi se proći stazom od kilometar a da ne ostanem pola sata zastajući, krčeći, probijajući se, skidajući paučine.
I onda sam se setio.
Pa JA tim mušicama krčim put.
Da je razapeta paučina na svaka dva metra, ne bi one mogle proći.
Ja sam njima ustvari vođa puta, kao što mi i horoskop kaže Ovan Predvodnik.

Eto ti ga sad, preokreta.
Gunđaš zbog situacije koju si sâm osmislio, em si krenuo kud nema prolaza, em rušuš paukovima doručkovaonice, em kroz šumu vodiš roj muva, sve si sâm zakuvao i još si pride nezadovoljan jer ti nije baš komforno dok praviš toliko sranje i sebi i drugima.

Poput onih ljudi koji kažu "ja u životu nečim privlačim idiote, uvek se za mene zalepe kao muve", pa burazeru, sigurno im na neki način krčiš put do sebe, nije to slučajno tako.