subota, 20. srpnja 2019.

pošteno

bilo je pošteno da malo odmorim nakon onoliko blogova u jednom danu
pa sam juče jel tako, pauzirao
tačnije, pisao bih ja svakog dana ali nisam stigao, opet je nešto iskrslo
... što nema nikakve veze sa sportom ali ću ipak zabeležiti događaj

na 6km odavde je neko zakupio četvrt hektara zemlje i poravnao šoderom, pa tu natrpao nekih tuce kamiona, neke balvane, čudesa
i tu su imali neku kerušu koja je to kao bajagi čuvala, no više nego pitoma, samo se smucala ne znajući koji joj je zadatak
pre mesec i malko primetili smo s njom još jednu, isto ženku, skotnu
nakon toga sam ih ređe viđao, nekoliko puta ih dozvao da ih nahranim kada sam imao viška hrane

pre 15-ak dana je ta prva, veća, stradala na putu
majko božija, kuče od 35kg, to je bila fleka preko celog magistralnog puta
i evo juče, imam šta da vidim, ova druga zgažena odmah pored parkinga
sise nabrekle, očigledno da ima mleka, e sad da li ima štence, da li su živi, koliko ih je, ko to može znati
nekom intuicijom sam maltene bez osvrtanja prošao pored dve skovane pseće kućice od dasaka i krenuo da tražim pogodno mesto za neku rupu, sklonište, jer znam ja kako to ide
i zaista, uz samu napuštenu kuću, ispod nekih poluzavršenih stepenica, duboko u zemlji, vidim da se nešto šareni
crno-beli, beli, žuto beli, 6 komada, pijuču i čekaju majku da ih nahrani

sva sreća da su ti ljudi koji su tu uselili svoje kamione malo ležerni glede svoje imovine pa sam na nekoj terasi od šupe, bungalova, nemam pojma nisam ni zagledao, našao pijuk
pola sata kasnije, uspeo sam da prokopam dovoljno širok i dubok prolaz, a nakon još malo šunjanja sam uspeo da nađem i neke veće kartone da ih prostrem po zemlji/pesku, da bi do njih moglo da se dopuzi

odatle odjednom priča sa srećnim krajem u najavi postaje psiho-drama, jer su se sve moguće lokalne zaštitarke pokazale u svojim svetlima, svakoj je nešto smetalo, gde doneti pse, ko će o njima brinuti, ja ostavim sa jedne strane reke neko ih premesti sa druge strane iako je tamo područje zaraženo nekim virusom

da stvar bude još tužnija, nakon što su sve odreda jesenas mesecima kokodakale kako "to mesto treba da se sredi" na kraju sam lično ja odatle odneo pet kubika kartona ponjava činija i gluposti jer sam shvatio da od čekanja nema ništa

sinoć im je jedna od zaštitarki donela neko ćebe i ušuškala ih da ne drhte, jer oni imaju možda oko mesec dana i ne mogu se sami dobro ugrejati a pored reke je hladno
jutros sam pak to ćebe našao 5m dalje, neka druga ga je izvadila i bacila u travu, a kučići opet drhte i zbijaju se jedno uz drugo, korak napred dva nazad

na idiotsko pitanje "ko će da ih hrani?" sam odgovorio sa "isti onaj koji bi ih hranio u onoj rupi tamo - niko!" i ponudio da ih odnesem nazad i zakopam, da nikom ne smetaju
obzirom da sam u celom gradu daleko najmobilniji, jer što biciklom što na trčanjima svakog dana odem barem u dva pravca i pokrijem 50-ak kilometara predgrađa i lokalnih puteva, od 300 bačenih štenaca i mačića godišnje ja nađem otprilike 80%

neko to shvata tako da ako sam ih ja pronašao, ja bih trebao i da ih hranim i donesem ovde u sobu pa tako nas 300 fino da se družimo i apelujemo za pomoć da ne pomremo od gladi
azil u gradu nemamo, samo šinteraj koji je najobičniji zatvor za pse, i u kome rade ljudi koji na te životinje gledaju kao da drže stovarište uglja a ne prihvatilište

stotinu puta sam sebi rekao da više nijednu životinjicu neću doneti jer tako samo sebi natovarujem gnev dokonih koji bi da glume humanitarce a kad se pojavi neko kome treba pomoć onda me pitaju zašto sam ih doneo
oni bi ih verovatno ostavili tamo pod zemljom, da čekaju majku
ili bi ih navodno sve doneli svojim kućama, kao što naravno nikada nisu

bolje da odmorim glavu od budala i počnem da razmišljam o vikendu, neće se trka sama istrčati, a zajedno sa nekoliko starih naravno da sam i ove nove jutros obišao i nahranio

Nema komentara:

Objavi komentar