hteo sam da budem očaran a završio sam nedeljnu vožnju blago razočaran i sada tražim razloge za to, da li su objektivno opravdani ili sam ja nešto previše očekivao ili šta već.
ne možeš napamet znati nešto što nikada nisi video, otkud znam, nekako sam zamišljao da će taj deo kada zađeš planinama iza leđa biti nekako puno divljiji a opet prokrvljen putevima, no za razliku od severozapadnog ćoška iste planine, ovaj jugozapadni mi je ispao pomalo bljak.
jeste, duboke su klisure ali nepristupačne, sa brda se nešto naročito ni ne vidi, a planinsko selo od desetina kvadratnih kilometara je totalno bezlično sa širokim prašnjavim putevima na kojima na mestima imaš i pedalj sitnog peska kroz koji treba proći, kao u nekoj pustinji ili peščari.
tim "glavnim" prašnjavim putem povremeno prolaze neki moderni terenci od dve tone sa zatvorenim prozorima i uključenom klimom, bogataši umišljaju nekakav pariz-dakar u balkanskoj verziji ali za gospodu, onako 25 km/h, bez mučenja mašine koju su ionako kupili za autocestu pa ovde više deluju zalutali.
sporedni putevi su najblaže rečeno katastrofa sa dubokim izlokanim tragovima punim kamenja i osipljivom zemljom po ivicama, ne znaš da li je teže šlajfovati uzbrdo ili rizičnije pokušavati da se bez pada spustiš nizbrdo sa prelascima iz kanala u kanal i povremenim potpunim gubitkom kontrole nad točkovima uz mantranje "jbt neću valjda pasti".
očigledno je da je za svaki izlet u te udaljenije poludivlje predele potrebno proći puno više ovim prašnjavim putem, da bi se onda došlo do nekih još neprohodnijih staza, što doduše treba da bude i očekivano, da najlepša divlja priroda bude nepristupačna. no u tom slučaju su barem ovih prvih 10-ak km kroz planinska sela mogli i asfaltirati, ja sam recimo naleteo na tri klinca na mtb/bmx koji se tu vozikaju gore-dole i jedan je "potpisao" i zamalo pao popreko na metar ispred mene u tom bazenu od peska između dva kupsera. to što sam viknuo "pazi!" nije imalo nekog smisla jer je ionako došlo prekasno.
tako da, nemam pojma, ima još par varijanti ali dve najbliže sam isprobao, prva je kao da ideš kroz neki urbani kamenolom a druga može da prođe pod šifrom planinskog trčanja koje bi bilo i brže od pokušaja biciklom po onim razrovanim strminama, s tim da opet treba do polazne tačke otići biciklom a to je 40+40km planinske vožnje sa 1500m uspona i samo po sebi već dovoljan "trening".
ono što mi se svidelo je da sam nakon te vožnje odmah sutradan delovao sebi dovoljno raspoložen za jedno kratko jurcanje i izletanje uz kratke uspončiće na velikoj šajbni pa sam bio zadovoljan činjenicom da sam dočekao i taj trenutak koji obično dođe već u Maju, onaj osećaj da si ušao u nekakvu formu i da ti je odjednom na bicikli sve "lako".
fora je što nakon takvog Maja dođe celo leto da tu formu i iskoristiš, a ja sam već pola leta izgubio na prolanaženje dotične (forme) pa će mi ostatak godine biti malo zbijen što se tiče ambicija, dok trepneš doći će dani prikladniji trčanju a ne bicikli. 2020.
ne možeš napamet znati nešto što nikada nisi video, otkud znam, nekako sam zamišljao da će taj deo kada zađeš planinama iza leđa biti nekako puno divljiji a opet prokrvljen putevima, no za razliku od severozapadnog ćoška iste planine, ovaj jugozapadni mi je ispao pomalo bljak.
jeste, duboke su klisure ali nepristupačne, sa brda se nešto naročito ni ne vidi, a planinsko selo od desetina kvadratnih kilometara je totalno bezlično sa širokim prašnjavim putevima na kojima na mestima imaš i pedalj sitnog peska kroz koji treba proći, kao u nekoj pustinji ili peščari.
tim "glavnim" prašnjavim putem povremeno prolaze neki moderni terenci od dve tone sa zatvorenim prozorima i uključenom klimom, bogataši umišljaju nekakav pariz-dakar u balkanskoj verziji ali za gospodu, onako 25 km/h, bez mučenja mašine koju su ionako kupili za autocestu pa ovde više deluju zalutali.
sporedni putevi su najblaže rečeno katastrofa sa dubokim izlokanim tragovima punim kamenja i osipljivom zemljom po ivicama, ne znaš da li je teže šlajfovati uzbrdo ili rizičnije pokušavati da se bez pada spustiš nizbrdo sa prelascima iz kanala u kanal i povremenim potpunim gubitkom kontrole nad točkovima uz mantranje "jbt neću valjda pasti".
očigledno je da je za svaki izlet u te udaljenije poludivlje predele potrebno proći puno više ovim prašnjavim putem, da bi se onda došlo do nekih još neprohodnijih staza, što doduše treba da bude i očekivano, da najlepša divlja priroda bude nepristupačna. no u tom slučaju su barem ovih prvih 10-ak km kroz planinska sela mogli i asfaltirati, ja sam recimo naleteo na tri klinca na mtb/bmx koji se tu vozikaju gore-dole i jedan je "potpisao" i zamalo pao popreko na metar ispred mene u tom bazenu od peska između dva kupsera. to što sam viknuo "pazi!" nije imalo nekog smisla jer je ionako došlo prekasno.
tako da, nemam pojma, ima još par varijanti ali dve najbliže sam isprobao, prva je kao da ideš kroz neki urbani kamenolom a druga može da prođe pod šifrom planinskog trčanja koje bi bilo i brže od pokušaja biciklom po onim razrovanim strminama, s tim da opet treba do polazne tačke otići biciklom a to je 40+40km planinske vožnje sa 1500m uspona i samo po sebi već dovoljan "trening".
ono što mi se svidelo je da sam nakon te vožnje odmah sutradan delovao sebi dovoljno raspoložen za jedno kratko jurcanje i izletanje uz kratke uspončiće na velikoj šajbni pa sam bio zadovoljan činjenicom da sam dočekao i taj trenutak koji obično dođe već u Maju, onaj osećaj da si ušao u nekakvu formu i da ti je odjednom na bicikli sve "lako".
fora je što nakon takvog Maja dođe celo leto da tu formu i iskoristiš, a ja sam već pola leta izgubio na prolanaženje dotične (forme) pa će mi ostatak godine biti malo zbijen što se tiče ambicija, dok trepneš doći će dani prikladniji trčanju a ne bicikli. 2020.
Nema komentara:
Objavi komentar