no čim sam popodne stigao da se provozam to valjda podrazumeva da ujutru nisam poginuo pa eto razloga da možda manje brinem u budućnosti i nastavim sa tim nepromišljenim ciki-ciki.
jedina stvar vredna pomena je što sam primetio nešto na toj vožnji, A U NASTAVKU ĆETE SAZNATI I ŠTA!
naime već možda 5-6-ti put sam se spuštao istim puteljcima po makadamu koji više nije makadam nego pljusak spere kamenčiće sa puta u podnožje i najdonjih dvadesetak metara više liče na neko stovarište šodera nego na put. i primetio sam solidnu razliku u brzini i samopouzdanju u odnosu na prva dva recimo puta kada sam se tuda spuštao. i tu sam malo vratio film unazad pa sam shvatio da i na drugim putevima vozim slično, pa je zaključak sasvim suprotan od onoga koji mi je prvobitno pao na pamet.
naime, prvo mi se učinilo kako sam uvežbao određeni spust, upoznao ga, pa sam dakle zbog toga opušteniji i samopouzdaniji. ali ne. možeš svakog dana voziti isti kružić od par desetina kilometara i terati uzbrdo-nizbrdo po blagim i oštrim krivinama, i to će te utrenirati za sve ostale makadame i kamenjare, prosto gledaš ispred sebe i nije bitno koje su gps koordinate određene krivine i da li si je već prošao jednom ili stotinu puta, kočiš ili ne, usporavaš ili ne, paziš više ili manje ili ne paziš uopšte, samo prođeš.
kao i na trčanju. naravno da nikada nisam trenirao da stazi nekog planinskog maratona ali iako sam uglavnom na trail treninzima išao uglavnom istim stazama koje su mi odgovarale zbog udaljenosti ili toga što nema drugih šetača, svejedno sam po nepoznatim puteljcima sljemena ili peštera ili tare trčao isto kao i kod kuće, sa istom tehnikom, opuštenošću, brzinom, kadencom, samopouzdanjem. kakve veze ima što na određeni kamen stajem prvi put. eto.
a našao sam i jednog koji je "upecao" struju.
Nema komentara:
Objavi komentar