subota, 29. kolovoza 2020.

pomalo

nakon onog intervalnog trčanja na ionako već zaklanim nogama popodne nije moglo doći ništa kreativnije od vozikanja po okolnim brdašcima pa sam se setio jednog kružića koji počinje i završava se tu na 15km od kuće i rekoh daj da proverim u kakvom su stanju te kamenovite cestice sestrice. ostao sam zatečen lepotom tog sela koje mi je tu maltene ispred nosa, nogde ambrozije, sve livade uredno pokošene, nigde krša, sva groblja očišćena od korova, nekako sve duplo lepše od proseka za ovaj kraj, prosto kao da si negde iznad samobora a ne ove balkanske mahale. obzirom da je selo na bregu, puca pogled na venac planina i jedina mana bi mogla da bude što blizina planina obećava barem 50 pljuskova više nego na sličnom bregu 20km severnije odakle se takođe pruža pogled na planine ali je po sistemu "volim decu, ali tuđu" možda lepše iste planine gledati iz veće daljine. prosek nije bio bitan, odmor je trebao da učini svoje a sutra ćemo da vidimo šta nosi sutra, rekoh.

i evo pomenutog "sutra" pogiboh od ranog jutra jer nas je drugarica koja ne stanuje ovde zamolila da joj jednog od dva psa odvedemo kod veterinara na terapiju (inače ga hrani njen otac) a sada se posete vetu zakazuju pa trt mrt dok odeš po kera pa ga odvedeš pa tamo više od pola sata zadržavanja pa po već visokom suncu nazad i osolih se kao da sam trčao ista ona ubrzanja od juče a ne da sam se šetkao gradom pa još birajući hladovinu. biće ovo uzbudljiv dan, mada nije bio baš takav plan, gle ovo je u stihu.

moram i Atomiku da ispunim obećanje jer je rekla da joj moji blogovi dođu kao škola stranih jezika pa sam počeo da smišljam imena meseci po nekom svom utisku i umetničkom dojmu, dok sam stigao do pola već sam sve zaboravio pa ću morati ispočetka. taman da zabavljam glavu na vožnji na koju krećem tri dva jedan nula

Nema komentara:

Objavi komentar