opsesivno kompulsivno

eksperiment je uspeo, i to u oba poluvremena

prvo sam (napokon) isprobao pištolj za vruće lepljenje, mada sam mislio da ću čekati da prođu vrućine ali ne vredi, bez njega bi bilo puno teže napraviti nosač

a pod dva sam napravio stalak za kamericu koji stoji na guvernali, da bi mi na pola vožnje drug poslao skrinovanu stranicu sa sajta kupujem-prodajem na kojoj neko prodaje originalni stalak za cev guvernale, rekoh kad si već našao mogao si mi i naručiti

pa sam jutros evo naručio dva komada da ne moram isti nosač da premeštam sa bajka na bajk, štaviše mogao sam i pet da naručim ali za te pare ću već ponekad da premestim :-)

ono što zabrinjava je da mi je preko noći izvetrio ambicionizam za nekim epskim vožnjama pa sam prešao u fazu odmora jer ne ide da se sahranjuješ iz dana u dan, možda su i ove vrućinčine više iscrpljujuće nego što to deluje, ko zna koliko se kila minerala izgubi u litrima znoja

a valja i redovno trenirati pa će mi onda te epske vožnje lakše pasti

jedino ne znam šta da radim sa trčanjem, da li da ga održavam na minimumu ili na još manje od toga, vrag bi ga znao

svakog leta bude slično jer je zaista teško trčati kada si umoran, a ja bih da sam što više na zraku, pa onda bicikla dođe kao spasonosno rešenje

eno juče, sasvim lep kružić i lepa vožnjica, kao bajagi odmarajuća ali sa par oštrih i teških uspona pa nešto malo otreniraš hteo ne hteo, tek da preživiš do vrha svakog brda

napravio sam i nov segment na stravi

zove se "od mostića kaldrmetinom tref skočko pik skočko"

pošto sam išao sa najmanje moguće uložene snage plus dvaput zastao da slikam predele, trenutno sam predzadnji na segmentu sa prosekom od 5.9 km/h

1.75km, 175m uspona, 10% prosek

bujrum

pisali blogove, ja pobjedio

zanimljivo je kako je po crnoj gori svuda manje vruće jer je dosta mesta na višoj nadmorskoj od Valjeva, hmm

gledam naokolo kako ovaj mini godišnji može da se iskoristi, pa nisam ni siguran koliko mi se išta komplikuje život

već koliko da spakujem i raspakujem stvari mi dođe preveliko "cimanje" a ništa ne dobijam zauzvrat, sedeo na bicikli u nekoj vukojebini ili sedeo ovde, dođe mu na isto

a zbog lajkova sigurno neću sedeti ceo dan u autu, da bih se slikao negde gde niko nije

elem juče sam shvatio dve važne stvari, jedna je da što se provozaš u aprilu i maju po makadamima to je to, posle toga krene jun i izletaši sve raskopaju kolima pa se svaki iole širi put pretvori u gomilu prašine i sitnog peska po čemu mi je bukvalno muka voziti pa radije odustanem, po cenu da nikada ne stignem do određenih mesta koja mi se povremeno učine zanimljiva 

druga stvar se nadovezuje na tu prvu što znači da se treba držati manjih puteljaka koji su više od kamena i/ili zemlje, odnosno napokon sam shvatio šta mi se sviđa, i kada je to dostupno

u prevodu, sad kad je krenulo leto, ne treba ni planirati ture koje uključuju te prometne planinske makadame koje džipovi danonoćno melju i pretvaraju u kamenolome

primećujem i da je opao broj poseta blogu, lepo sam vam rekao još pre petnaestak godina da nećete moći da čitate onoliko koliko ću ja moći da pišem, a vi mi niste verovali

e pa eto

izbegavanje PM i ostale zaobilazne taktike

nije neuspeh, nije ni uspeh

nekoliko puta mi se događalo da krenem na trčanje nakon 24km mtb-om do "ispod planine" pa se ili potrošim na bicikli zbog vetra ili što je bicikla najgora ili što sam polupotrošen krenuo od kuće pa mi ni ne treba previše dodatnog zamora

i onda otaljam pola planirane trčeće ture pa se vratim nazad biciklom, daj šta daš

tako sam usput istražio mnoge prečice jer kad ti se skraćuje krug od 22km, naravno da ćeš pronaći sve moguće i nemoguće prečice, za neke od tih prolazaka čak ni svi u selu ne znaju

juče sam pak umesto skraćivanja prevelikog kruga napravio zvrčku sledećeg tipa

popeo sam se ceo prvi i najteži uspon, izašao na 750m nadmorske i odatle mi je praktično ostalo samo da ("samo"???) pretrčim sledećih blago valovitih nekoliko km, još nekoliko jačih ali kratkih gore-doliranja po obroncima planine, i da se spustim završnih desetak km od čega je dobar deo asfalt

ali umesto toga, otišao sam sa te najviše tačke na jedan alternativni put koji je nekada bio skroz upotrebljiv, mada opako izlokan

ali je makar traktorom moglo, i trčeći

avaj, to je uraslo do granice neupotrebljivosti

niko više gore ne kosi travu, ne izvodi stoku, ne gaji maline ili kupine, sada se puteljak završava kilometar-dva niže a ova moja prečica se sastoji od dva pedalj duboka kanala kuda su nekada išli traktori i slivala se kiša, po sredini nešto malo grbave zemlje i travuljine, i sa strane korov trnje šipka i bagrema i opet travuljaga do ramena

nit da se lomiš kroz one kanale, nit da trčiš po travi pa da razljutiš neku guju

ajd bar znam u kakvom je stanju taj put, eventualno da se prepešači sa dobrim štapom u ruci ali za trčanje više nije, šteta

ovo je onaj bolji deo, kada se već prođe prašuma

tako mi je veliki krug OPET ostao za neko sledeće izvlačenje, ko je čitao blogove pre 3-4 godine setiće se čuvenog "PM PM" ili podMedvednički PoluMaraton

tj umesto da idem "u tri p m", ja odem u dva pm jer pm je pm a dvaput je dvaput

reprizla možda ne možda da mož da

a možda i moždani, ako nastavim da trčim na plus 30 i kusur

juče mi je ispao još jedan rikaveri dan zbog nekoliko raznih faktora, s tim da to što ja zovem rikaveri izađe na 4 sata koječega pa podatak da je sve bilo lagano ne pomaže previše u proceni tela da li se oporavilo ili nije jer i 4 sata bilo čega na +30 nije baš, kako bih rekao, rikaveri

zato se i zove rikaveri, jer very rikneš jelte, rik a very

neko je u komšiluku pustio lašaate mi kantaaaaareee, hehe

kad rekoh lasciate MI cantare, setih se da do sutra ujutru traje vikend akcija MI proizvoda pa sam se nameračio na onu pametnu vagu, obzirom da im kamere i aplikacija odlično funkcionišu

jedino što moram da proverim doklen je besplanta dostava i onda kao i uvek nakupujem stvari da prebacim taj prag pa kupim triput više nego što sam planirao

ali sam uštedeo na kuriru hej

već mesec dana kao naručujem i neki ranac pa nikako, gledao uz ranac da uzmem i patike ali nisam znao broj

onda odem ovde u radnju da probam tu marku pa kupim druge jeftinije u istom rangu, sad ne znam da li da uzimam one koje sam prvobitno hteo jer mi ne treba dvesta pari patika, a opet moram uzeti još nešto da prebacim preko ranca do potrebnih 4000 (35€) da bih opet dostava bila besplatna

pa se nećkam dal da natrpam nekih čarapica ili drugih đinđuva koje kasnije mogu da mi posluže nekome za poklon hmm

elem jutros sam promenio gume na bicikli, onoj najgoroj koja služi za odlaske na remote trčanja koja počinju i završavaju se po selima na 15-25km odavde, pa ću da vidim da li će me tako osvežen bajk ugodnije odvesti na mesto starta

sa ono malo trčanja juče su mi asics ds racer stigle do 800km a verovatno ih uzmem i danas, u ko zna kojem pokušaju da pretrčim isti krug koji mi je nekada bio omiljeni trening ali sam ga valjda uvek trčao odmoran pa sam ga samo zato i zapamtio u tako lepom svetlu :-D 

o čemu razmišljam kad ne razmišljam o trčanju

na autu je poželjno da piše audi, na patikama all star, na torbi desigual, a na psu simba. to je neki ideal kojem težimo kao društvo. čak i živa bića pretvaramo u objekte ili junake stripova, jer volimo samo ono što ima lepo ime. podlegli smo marketingu, život nam postaje poklopac mesnog nareska na kojem je oslikana trpeza puna povrća vina i hrskavog peciva, dok u ćošku sitnim slovima piše da je na slici samo predlog za serviranje. čak i dete mora da nam se posebno zove, da bismo ga prihvatili prema novim visokim kriterijumima. kao neka kneginja, zašto da ne. nekada je kum ili pop davao ime, ako se rodiš na svetog iliju bićeš ilija, ako se rodiš u 4 ujutru bićeš zoran, i to ujedno i jeste ono što te najbolje opisuje. želja da budeš kneginja opisuje samo komplekse tvojih roditelja koje nijedno ime neće izlečiti. 

juče sam u pekari kupio hleb koji se zvao biovital, i pogačicu koja se zvala kulmbaher (?) i razmišljam šta je to smetalo kad se hleb zvao beli crni ili polubeli, kada se kolač nije zvao mafin, štaviše baba je mesila kolač u obliku dugačke kobasice koji se kasnije sekao na kolutove i zvala ga je - salama! i ne samo da ga je tako zvala nego nikog nije bilo sramota što jede salamu od čokolade i oraha, niti je ikog bilo sramota što se zove živka kao evo i naša mačka. verovatno ni voda nije imala ime, sa svakog izvora se zvala prosto - voda, svi psi su bili belka žućko ili garo, zašto bi bilo bitno ime ako ga svakako voliš. i sve zaprege su se zvale kola, nisu dva vola vukla auris a druga dva avensis. sve nešto mislim da ako bi ukinuli imena, niko ništa ne bi poželeo da kupi. valjda sve objašnjava činjenica da su ti raniji ljudi imali manje viška vremena, prosto su puno više nešto radili, da bi uopšte stigli da se zaluđuju takvim budalaštinama. iz čega vidimo koliko je nama danas ustvari dobro, ako možemo da odvojimo dva meseca za razmišljanje kako će da nam se zove novi proizvod, ili dete, ili kuče.

grmi seva zagoreva

jutros sam tresnuo 9km tu po lokalnom brdašcetu tek koliko da ne zaboravim da trčim, krenuo na +27 vratio se na +30, moram reći da je baš onako zanimjivo podsećati se tih vrelih trčanja. najlepše mi je bilo jedne godine kada sam baš bio u formi i mogao svakog dana da trčim po dva sata na vrućinama, onda dođem kući sednem na beton odvrnem crevo i podignem mlaz ka nebu, pa se sve vraća nazad u obliku neke kišice i tako se hladim pat minuta dok me kučići gledaju zbunjeno.

juče sam odlučio da malo predahnem od MTB ludila pa sam iscrtao neku malo kraću istraživačku vožnjicu od koje na kraju nije ispalo ništa jer je počelo da seva i grmi u daljini, nebo je odjednom postalo tamno sivo, pa sam se vratio da kružim malo bliže gradu. skontao sam kojim delom novog autoputa može da se prođe po onom kamenju i zemlji koje su nasipali, ali ipak nisam prošao jer da je krenuo pljusak to bi se pretvorilo u blato do kolena.

u povratku sam sreo dvoje koji putuju biciklama iz Nemačke i planiraju da kampuju oko "utvrđenja Ćelije blizu Valjeva" pa sam im objasnio da to nije nikakav napušteni zamak već manastir, i pokazao im na karti da idu okolnim blagim usponom a ne onim kilometar kraćim ali strmim kao đavo kojim su planirali, obzirom da su sa silnim bisagama na najmanjem uspončiću usporavali buikvalno na 5-6 km/h a mogu misliti kako bi terali uz 12%.

napokon epic ride

eto uspeo sam, lalalalala

opet sam se kolebao, da li da skratim, da li da ostavim za neki odmorniji bolji dan, da li da se ne premaram, da li da ne rizikujem, i u nekom trenutku sam prelomio ma idem pa kud puklo da pukne

prvi deo navigacije nije bio previše zahtevan jer sam tim planinskim putem već išao dosta puta, jedino je trebalo ubosti pravo odvajanje

nakon što sam prepoznao ono što sam obeležio na kartama, trebalo je samo proći tom novom prečicom

SAMO (!)

već u startu je bilo jasno da sa puta skrećem na puteljak

nije da se nisam pokolebao, tačnije nije da sam se baš pokolebao ali sam se kako reći onespokojio

da vidiš kad nadrljam sad ovde

malo uspona pa malo spusta, zemljani izlokani put ali ide se, nekako pa kako god

zatim malo komplikovaniji spustić, nekako se snađoh bez proklizavanja kroz prašinu na strmini, i uleteh u uspončić poput tunela, stotinak metara izlokanog puta sa ogromnim kamenjem razbacanim na sve strane

pokušao sam da vozim pet metara, deset, upao u kanal, točak je počeo da odskače u stranu, zadnji je proklizao, iskreno ne znam da li mi je falilo iskustva ili snage

kad kažem snage ne mislim da je bilo previše strmo, nego sam možda izranije trebao da se pripremim da stisnem gas do daske, mada bi bicikla opet skakala levo desno i definitivno se ne osećaš sigurno i da veruješ da nećeš pasti jer je prestrmo i svaki točak ide gde on hoće, malo se ja tu pitam

nemam pojma

treba mi još ovakvih vožnji i ovakvih "nemogućih" uspona i spustova, da bih pomerio granice šta ipak može da se proveze a šta ne

nakon toga je usledio dugačak spust, na mestima sa puno kamenja, na mestima izlokan, no svuda sam uspešno prošao

zastao sam najmanje deset puta da slikam predele jer sa te strane Povlena nisam nikada bio, taj severni prilazak je predivan i trebalo bi ga natenane peške proći uzbrdo, da bi pogled uvek pucao u pravom pravcu

ostatak vožnje je bila rutina, ali koja se itekako isplatila samo zbog tih novih 3.6 km 

dostižne nedostižnosti

igrom slučaja sam dostigao igru reči da mi je default postalo da zacrtam nešto nedostižno, pa tako i juče. zapucao sam u jednu avanturu za koju mi objektivno treba 5-6 sati lagane vožnje bez stresa, sa nešto zastajanja zbog slikanja i nešto više zastajanja zbog navigacije i orijentacije. nema veze, istražio sam pogledom teren, shvatio kuda u prirodi idu oni putevi ucrtani u kartama, pa će mi prolazak biti malo lakši ovako pripremljenom. čak nisam ni stigao previše da slikam usput.

negde tamo idu neki putevi, nevermind. 

prvo sam mislio da sam odložio to od juče za danas ali danas sam em trčao ujutru em nešto poslovao pre posla pa ne znam da mi opet zalogaj ne ispadne preveliki. plan B bi bio da se po hiljaditi put pomirim da nekim poluPlanom i poluobavljenim poslom, a ni to mi se ne sviđa. pa ću još da vidim, ali što pre, jer svakih dodatnih pola sata čekanja prepolovljuje šanse za išta epohalno. kao da mi je hitno to Epohalno odjednom, a tek ide vikend i posle vikenda ću imati neki poluGodišnji sa jako malo vremena na poslu i gotovo celim danom slobodnim za izlete, što opet ne znači da od ičega danas treba odustati, samo zato jer sve može i prekosutra.

dugodnevica

nemam pojma, kao da smo oduvek govorili ravnodnevNica a sad vidim svuda piše ravnodnevica i više ne znam šta mi je logičnije, dnevni ritam, dnevno, ravnodnevno, a s druge strane dnevi kao dani pa ravnodnevica može i tako, svejedno.

uglavnom o ovom fenomenu sam hteo da vam pišem, juče je kao bio najduži dan, s tim što nije trajao 25 sati nego je bio najduži dan u odnosu na najkraću noć, i sad gledam kod norvežana te podatke i piše da je juče od izlaska do zalaska sunca prošlo okruglo 15.5 sati, tačnije od 4:57 do 20:27, i ono što je zanimljivo je da još nekoliko dana to stoji, ne pomera se, pa znači da praktično imamo najdužih sedam dana a ne samo jedan, taj prvi dan leta.

ili je to par sekundi razlike pa se zaokruženo na minute ne primećuje.

nakon par dana 4:57 - 20:27 ide nekoliko dana 4:58 - 20:28 i tek sledećeg ponedeljka, dakle osmog dana Leta, dan se od izlaska do zalaska sunca 4:59 - 20:28 za samo taj prvi minut skrati, i dalje već kako dolikuje do prvog dana Jeseni stigne do okruglih 12:12 sati dan:noć.

što se tiče treninga naravno da nemam šta da prijavim nakon onog krematorijuma u nedelju, tokom ponedeljka tj juče sam prestao da se ježim i izgleda da će sve proći bez većih posledica, još bi mi samo falilo da sad kad je najavljen ovaj napalm period pride dobijem temperaturu pa da moram da ležim pet dana fuj.

lagana vožnja se potrefila tako da sam pola sata kasnije krenuo istim putem kuda se slučajno zaputio i kolega rekreativac koji je pošao na oporavak od 200km breveta isto u nedelju, kaže Lola mogli ste se sresti ali eto nismo jer niko nikog nije mogao da stigne obzirom da smo se vukli doslovno istim brzinama, meni su pulsevi bili oko 80 na ravnom a do 115 na usponima, čak sam prilikom laganog pedaliranja sa vetrom u leđa uhvatio i ispod 60, dobro je da nisam zaspao na bicikli tokom ta tri sata rikaverisanja.

apdejt štonobisereklo

u bolesnički karton imam da upišem da sam se jutros opet jedno sat vremena ježio, popio nešto toplo ili hladno, obukao na sebe nešto ili skinuo, kažu da je ježenje prvi od simptoma toplotnog udara odnosno znamo da se ježiš u onim trenucima kada telo podiže temperaturu iznad 37 da bi se izborilo sa prehladom ili nekim virusom, a ja evo još malo će 20 sati kako se ježim a temperaturu nisam dobio.

posle doručka sam otišao na rikaveri vožnjicu, prvih pola sata se ježio i onda je prestalo narednih sat vremena, da bi se kod kuće evo nastavilo dok se spremam za posao. baš zanimljivo. možda mi je ovo poslednji blog. sve što ostane iza mene neka se odnese na deponiju i spali, nikom ništa ne ostavljam, nije ni meni niko ništa ostavio, mrš!

prognoza kaže da će narednih desetak dana da rokaju temperature preko 30 stepeni sa trenucima doticanja i 39-og podeoka, malo smo naglavačke iz monsuna upali u tropikanu ali hajd, da se ne bi niko žalio kako leta nije bilo, eto vam leta pa dobijajte sunčanice da ne budem ja jedini.

jedna od slika sa jučerašnjeg trekinga, opet sam nosio (u sredini) žutu majicu sa tur d fransa jer zbog onih kartončića i čuda uvek volim da imam džepove bici dresa na leđima, ne znam kako bih mogao u ruci to da nosim tri sata, eventualno u neku torbicu oko struka pa da onda uzmem tanji dres ali eto, nisam se toga setio na vreme.

kao što uporno ponavljam i predviđam poslednjih desetak godina, treking lige (vojvodine i srbije) su ostale kao jedine one istinske trke za ljubitelje trčanja, bez ikakvog fenseraja, foliranja, nisi video nikog da se slika skačući u vis, nisi video našminkane cajke, niko nije došao da bi sebi pribavio fotku za profilku ili cover, niko nije došao zbog medalje jer se na cilju uglavnom dobiju bedževi, niko nije došao zbog dresa ili aktivne majice jer toga nema, niko nije došao jer ne zna šta će od sebe i od zarade jer je startnina bila samo 300 dinara, niko nije došao jer su mu obećali bogzna kakve nagrade i vaučere jer ni toga naravno nema, ko god je došao, došao je jer voli da trči u netaknutoj prirodi, malo da se snalazi po pitanju orijentacije i da ne promaši kontrolne tačke, i to je otprilike to na čemu insistiram. 

tropsko iskustvo

možda se tropske vrućine tako zovu zbog onog žargonskog kad ostaneš tropa, evo biću primer za udžbenik i dobrovoljac za čitanke

nadam se da će ovo ježenje uskoro da prestane, možda spičim još jedan brufen zlu ne trebalo, da predupredim sunčanicu

mislim, ko nije bio, slaba je poenta da mu išta objašnjavam, a ko je bio verovatno više nikada neće otići haha

znači močvara, pa okolo močvare puteljci, pa trava do kuka, pa ispod te trave razrovana zemlja i svaki treći korak propadneš pola sprata negde u dubinu ako se ne sapleteš ili iskreneš zglob

pa onda pravac 5km kroz prašinu dok te sunce gađa direktno u teme, na koju god stranu da okreneš kačket neki deo glave ti se usija

samo 4 puta uzeti vodu na 3 sata trčanja kroz pustinju, tek na kraju sam shvatio zašto je ona jedna kornjača koja je stajala pored staze negde ne trećem kilometru bila onako zabezeknuta, zinula u čudu i neverici

dobih neko bronzano parčence metala u cilju iako sam bio drugi u kategoriji, još jedna od onih "medalja za glupost" u mojoj opsežnoj kolekciji

da smeh postane grohot dobio sam obrnutu medalju koja je odštampana kao da se preslikava, moram je slikati u ogledalu :-) 

nikog ovako po imenima ne raspoznajem od bržih, osim jednog s kojim sam trčao par trekinga pretprošle godine, s tim da ga sada nisam ni video na stazi, krenuo je sporije, iza mene i stigao nekih 18 minuta kasnije pfffff

ali hajde, računam da sam u zadnje vreme nekako previše vozio bajk, jako malo trčao, a i to malo što sam trčao je bilo u najgore moguće vreme jer sam eto baš dan pred trku morao da isprobam nove skečersice umesto da se odmaram kao gospodin čovek

o njima ću nekom drugom prilikom, trenutno sam komiran od svega, i putovanja i trke

preskakanje

eto dogodilo se da je prošao dan bez bloga šmrcccc

a šta ću, nekako sam se premišljao da li juče ujutru da odem na trčkaranje ili ne, pa odoh da se malo provozam biciklom, i tak

sad moram da pišem za dva dana unazad i bilo bi mi lakše da su bila dva ista dana pa da samo prekopiram jedan pasus i ponovim ga ispod, ali su bila dva skrozzzzz drukčija dana

četvrtak je prošao kao jedna vijugava vožnja tokom koje sam pokušao da utvrdim gradivo od prethodnih dana i lepo zapamtim jednu prečicu, i bogme ću je zapamtiti obzirom da sam u samo par kilometara morao da stanem dva puta, jer iz kontra smera nisam uspevao da prepoznam odakle sam tačno skrenuo onog prvog puta kada sam je uopšte otkrio

sada valjda znam...

i tu još malo zvrndanja levo i desno i nakupi se skoro 60km što je za MTB ustvari sasvim solidna vožnja

nisam stigao nigde bog-zna-gde ali ajd, nije svaki dan jel tako beše kako ono beše

petak je bio mali ispalj jer sam nekako previše hteo i kao i inače ove godine svaki put kad sam hteo previše dobio sam ćorak, i sad već počinjem da se pitam da li treba da malo smanjim ambicije glede koliko uopšte mogu da poželim ako nisam skroz odmoran a jako retko sam skroz odmoran a jako često imam visoke ambicije, treba smanjiti ambicije i po pitanju toga koliko se često razbacuješ ambicijama

došle su mi i patičice pa su me pozvali u radnju tu na 50m od posla da skoknem i preuzmem, nadam se da će potrajati barem jedno leto, možda ih isprobam koliko jutros

vikend je već stigao ali neću da iznosim nikakve planove jer ih ni nemam, ali ima par mogućnosti koje me tako čačkaju pa se baš pitam da li ću do kraja dana nešto od toga baš tako očajnički poželeti da bi mi se isplatilo putovanje na ovih plus šezdeset

danas nam je divan dan

to kad bi tako moglo, bilo bi super, ali nije baš

htedoh reć da bi bilo divno kada bi mi danas bio divan dan samo zato jer mi je juče bio divan dan pa onda eto tako sutradan proslavljaš tipa pobedio si na olimpijadi i sinoć si stigao kući i danas častiš društvo i idete u poslastičarnicu na sladoled i kolu, sve zdrava hrana jelte

no nije, a evo zašto i nije

zato što je džoni štulić to lepo rekao nezasita moja ćud oće stalno još pa još

elem juče je bio divan dan, jedan od onih kada stigneš naizgled sve

i trebao bi da budeš zadovoljan

da bi čovek bio zadovoljan trebao bi da ima meru, da ume da odredi granice

pa da vidimo u čemu je problem, da ga rastavimo na sastojke:

jutarnje trčanje je prošlo skroz ok

pred kraj sam počeo da riknjavam jer sam bio žedan a sunce je već stiglo da upeče no srećom sam bio blizu kuće

nekoliko raskrsnica pre cilja sam video da je neko zamakao za ugao trčeći, pa sam pohitao da vidim ko je to

odjednom sam zaboravio da sam umoran i dehidriran, i stigoh čoveka nedužnog nakon okruglo tri ulice, dakle skinuo sam mu 100m prednosti tokom 500m (mojih) odnosno 400 njegovih metara trčanja, što znači da sam trčao 25% brže, što mi deluje nemoguće da je neko trčao 20% sporije jer ja sigurno nisam ni mogao brže od 12 km/h pa ispade da je on išao 9.6 km/h (?).

(za one slabe s matematikom, 15 je za 50% veće od 10, ali je zato 10 za samo 33% (trećinu to jest 5) manje od 15, otud procenti nisu isti, odnosno ko je slab s matematikom ni ovaj lakši primer neće ukapirati.

uspeli smo da razmenimo par rečenica pred razdvajanje jer sam na kraju shvatio da jurim svog čoveka, samo ga nisam odmah s leđa prepoznao

nakon posla sam odjurio na biciklu misleći da će da bude totalni pušenje i vozikanje treningić no na kraju je to ispalo sasvim solidno vozanje naokolo i prolazak kontra smerom jednom nedavno otkrivenom prečicom i na kraju nešto tempića i bog da me vidi.

i tu ulazimo u srž problema, takve dane sam oduvek voleo najviše, kada lepo otrčim ujutru i lepo se provozam popodne, ali mućak, to možeš na pripremama kada po ceo dan ležiš, ali u realnom životu sa drugim obavezama takvi uspesi su mogući samo sporadično, a ne svakodnevno.

i onda naravno da dođeš u stanje da žališ što ne možeš tako svaki dan, pa da nikom nije lepše neg je nam'

i na koncu končeva ispadne da si na kraju umesto prezadovoljan, odjednom nezadovoljan a da ne znaš ni sâm zašto

zato što nisi pametan

EEEEEEEEEEEEEEEEEE ali ja sam jutros rešio da budem pametan, svakog meseca odaberem jedan dan za to i u junu će to biti upravo danas, i neću biti nezasit, i jutros ću se samo malo rikaveri provozati i odmarati i posle posla ću smisliti nešto lepo da mi i danas bude divan dan, ali svakako to neće biti jučerašnja ubitačna dabl trening šema 

skečersice i ostale pop pevačice

ovaj put sam samo dva dana u zaostatku pa sam nekako presrećan što se sećam kuda sam trčao juče i prekjuče, čak se sećam i u kojim patikama, biće da ovaj ginko deluje.

za neupućene nabavio sam karton budvajzera i zovem ga ginko, od milošte.

jer roki je balboa a ginko je bilboa, dakle roki mi dođe burazer sad jelte.

evo kako stoje stvari.

nakon neuspešnog prolaska red stazom traila jer me je uhvatilo olujno nevreme na pola (a nisam bio toliko zainaćen da moram da ginem po svaku cenu, ipak nije rat ni olimpijada) juče sam otrčao jedan krug onim "normalnim" nagibima kakvima sam uvek trčao, i da vidiš čuda iako sam bio umoran nisam nigde imao poteškoća, osećao sam se kao u starim danima.

naravno da sam bio još umorniji jer ovako terati dan za danom iz težeg u još teži trening nije moglo potrajati doveka, ali nekako izgurah.

i jutros mi dune da opet odem na trčanje pa kom odojci kom okorci, pa odalamih sat vremena polubrdskog tempića.

prepodesio sam sat da mi stalno u dnu ekrana pokazuje kadencu jer mi je nekako potrebno da me neko opominje da ne trčim nekom mrtvačkom frekvencijom kao slou moušn, i tako se naterah da uprkos umoru PLUS kraćoj pauzi između dva treninga (ovaj put od popodne do ujutru) nateram sebe na neuobičajen napor za pred posao.

zato sam popio pola kile izotonika pola kile soka od zove i pola kile jagoda.

sa posla sam skoknuo u obližnju prodavnicu u kojoj drže skechers patike da vidim koji mi broj treba da mogu da naručim onlajn, no ispostavilo se da oni imaju skroz drugu ponudu (office shoes) od prodavnice iz koje planiram da naručim (beosport) no nema veze, kao što sam i pretpostavljao (jer sam već trčao u skečersicama, pre 4 godine čak i polumaraton u slavonskom brodu za 1h23') umesto 45 kao najk bruks mizuno ovde mi je taman 44.

štaviše prodavačice su bile toliko simpatične da sam naručio i od njih jedan model kojeg PAK NEMA u beosportu, tako da na kraju možda završim i sa tri para. mašala i bujrum dva u jedan, a šta ću kad je sve nekako jeftino. ionako će mi ta tri para potrajati manje nego da sam kupio samo jedan par nekih mizuno ali šta ima veze, sve dok ne spadnem na kalenji još uvek se mogu nazvati barem osobom nižeg trkačkog ranga.

luda kuća

o isusek, opet mi nema fotosa a nema mi fotosa jer mi ne radi viber i đaba šaljem slike sa crvenog telefona na pljosnati (to su im nadimci) i onda mi ništa ne legne u blogger jer te slike nemam sync u gugl fotos koji mi je na pljosnatom. moram im naći bolja imena. ako uspem da deinst/inst viber do odlaska na posao ubaciću koju sliku, ako ne onda ću nekim obilaznim putem preko mesindžera da prebacim barem jednu, a uostalom i ona jedna na instagramu govori više od 1000 reči.

elem kako najebah, pokušaću ukratko.

nakon trke odnosno dežurstva na trci, naravno sam bio sav pokošen od pola dana stajanja pre i posle čega je išla podloga za sendvič od po par sati trčanja i planinarenja, no to nije bilo sve.

negde u ponoć me probudio svrab pa sam pronašao krpelja veličine bukvalno vrha špenadle, negde na butini spolja. to je drugi, jednog sam odmah na okrepnom punktu izvadio.

posle čupanja češanja i utrljavanja antihistaminika (jel se tako kaže?) sam ostao budan sat vremena da bih počeo da se češem po unutrašnjosti mišice odmah ispod pazuha, pa sam opet ustao popalio svetla i u kupatilu iščupao još jednog. isto tako malog.

eee sad mogu da spavam, no svrab se premestio prvo na cevanicu desne noge a ubrzo zatim i iza kolena u pregib leve noge pa sam tako izvadio još dvojicu. isto tako male. sačuvaj bože. zaspao sam na kraju negde oko 4 da bih se probudio oko 6. divotica. na poslu nije bilo puno posla ali sam nešto opravljao i menjao neke prekidače i sve u svemu radio kao da sam radio mada nisam radio, tojest radio sam na poslu posao električara imesto svog posla i jedina razlika je što za električarenje nisam bio plaćen jelte.

i tako je prošao posao i ja odlučim šta, odlučim da odem na trčanje, i to da odem gde, da odem na stazu trke. rekoh buđavo je vreme, može i da prsne neka kišica, ko će da vozi bajk na +17 i da gleda u oblake, a ako i treba da budem mokar bolje da trčim kroz vodu. jer staza nekoliko puta ide popreko kroz Gradac.

i tako krenem ja lagano da vidim kako to izgleda kada ti se žuri, i sve mi je bilo ok negde do 14-og km kada je nakon pola sata navlačenja nekih sivih oblaka pa posle crnih pa posle grmljavine napokon počelo nevreme sa munjama i pljuskom. kačket nisam poneo, rekoh šta će mi kad nije najavljena kiša, džabe da se znojim. naočari mokre, granje me udara po očima, potok teče stazom, svakim korakom treba da sletim u Gradac, i negde pred zadnje brdo ja skrenem u tunel i sačekam da prođe nevreme. 

koliko vidim tim mrtvačkim tempom na mrtve noge i mrtvu dušu od spavanja završio bih trku od 19km negde za dva i po sata, tako da jedva čekam da se odmorim i otrčim to kako treba, sad više ne znam ni zašto sam uopšte kretao na trening tako polomljen. kad je prestala kiša dopešačio sam prugom do bicikle koju sam vezao na startu, i onda se po sledećem pljusku vratio kući. divan provod leba mi.

znači haos znači ludilo

nekom nedelja nekom maćeha

dok su svi još doručkovali i pripremali se za trku, usput slušali kako pada kiša, ja sam zapucao na stazu da dovršim markiranje

ostalo je da se obeleže poslednja ~dva kilometra pre nego što se dođe na prvi i ujedno poslednji kilometar, kojim se izlazilo sa starta i vraćalo u cilj

prvi deo nije bio komplikovan jer se tuda često ide i postoje čak i planinarski putokazi a ne samo markacije

no već tu sam shvatio koliko će mi biti "veselo"

drveće je bilo natopljeno vodom, kiša je još uvek rominjala, i kako se uhvatim za neku grančicu da za nju zavežem trakicu, na mene se poput tuša obrušila voda sa svog mogućeg lišća iznad

samo sam prvi put bio pomalo zatečen, odmah se udario po čelu i u sebi se nasmejao "pa šta si drugo očekivao" i tako sam nastavio na sledećih stotinu tuširanja :-)

trava je bila na mestima visoka do laktova, ili se kaže lakata, pre će biti laktova, jedino znam da lakatova nije sigurno

pa sam onda jelte i svu vodu sa visoke trave pokupio jer nije postojao širok prolazak, prosto moraš da prođeš prvi

nekoliko sati kasnije sam prilikom povratka mogao da uživam jer je stampedo trkača to odlično utabao

nakon završenog markiranja sam mislio da sam završio sve muke ali možda i nije bilo tako, preostalo mi je 3km trčanja prečicom kroz selo od jedne do druge najviše tačke na trci, gde sam na brzaka proverio da li markacije stoje na istom mestu

(to nije smetalo da od 15-ak ljudi kojima sam proverio putanju na Stravi, kod njih 12 pronađem da su promašili za nekih 200m i išli naokolo "na špic" na seoski makadam, te samim tim nisu videli tu atraktivnu prečicu koju sam na odvajanju obeležio sa ni menje ni više nego sedam markacija (!)

računao sam da sa umorom opadne koncentracija ali baš da će da trče kao ćoravi, to već nisam zamišljao

zatim je usledio najteži deo za mene jer sam morao da se spustim niz kamenjar i mestimično liticu po mokrom kamenju, takmičarima je uzbrdo ipak bilo lakše a ja sam se okliznuo barem dvadesetak puta i dočekao se na razne delove organizma

sama trka je protekla ok, neki su malo lutali, neki otrčali isti mali krug u sredini trke dvaput ne primećujući da se vrte u krug, treći su nosili slušalice pa nisu ni čuli kada im doviknemo OKREPA, VODA, KOLA, PA DALJE DESNO, kontam da su neki i do užica stigli

nakon dočeka poslednje takmičarke a slučajno cure iz kluba i istovremeno ovde komšinice, spakovali smo okrepu i ostatak ekipe se vratio džipom, a ja sam pohitao uz isti onaj kamenjar da je stignem i da je dopratim do cilja u ulozi "metle", povratak nam je olakšala i telefonska komunikacija pa sam ja na mestima ostajao da slikam ili naberem jagodice i usput pazio da se ne pogubimo nego da se svaki put opet stignemo negde na stazi

kako to život lepo udesi

kratko najkraće, juče sam osam sati proveo na obeležavanju staze tojest šest sati na trčanju od jednog dela staze do drugog i krčenju šiblja koje je za vreme ovog monsunskog proleća stiglo slonu do ušiju, a dva sata smo markirali. recimo. i povrh svega je poslednji spust od par km do povratka u cilj/start ostao nemarkiran, pa sam se ponudio da to obavim jutros da ne bi niko iz organizacije morao noćas sa čeonom lampom da baulja po mraku.

i lepo isplaniram da mi treba pola sata da sa vrha strčim najkraćim putem do punkta gde ću dežurati tokom trke, da mi treba sat i po da izobeležavam i eventualno malo sasečem neki višak žbunja na tom nemarkiranom delu, da mi treba pola sata da od kuće otrčim do starta/cilja, i tako ispadne da treba da krenem u pola 9, jer trka kreće u 11 (!).

i dogodi se šta, i onda, dogodi se čudo, kao što reče Điboni (retko se nakanem da stisnem veliko slovo ali za njega vazda moram) pojavi se Lola i kaže da joj se napunila memorija telefona, rekoh brate koliko škljocaš tim telefonom a nema par meseci kako sam joj stavio 4x veću sd karticu, otvorim telefon u kompu i imam šta da vidim, ona ladno sve skladišti u memoriji telefona koja je smešno mizerna a kartica joj zvrči prazna. NISAM UMELA DA PODESIM.

i sad se ja ovde u ranu zoru tresem od nervoze ko terijer kad ugleda vevericu, i 100 po 100 slika premeštam iz jedne u drugu memoriju a ovo putuje tom brzinom kao da treba ispod stola da okrećem neke pedale da ga ubrzam. strah me i da pipnem da vidim koliko uopšte ima slika, bolje da ne znam i da se nadam da neću morati baš hiljadu puta da odaberem 100 po 100, nego samo 100 puta. probao više pa krešovao file explorer, zato nastavljam oprezno i uporno. evo sad sam nekoliko kolona odjednom odabrao, 216 što slika što filmića, mašala. ova moja kao da radi u arhivu neke državne bezbednosti, ako i od njih nema više podataka u slici i reči.

ilustracija od juče sa staze, Lola čupa stoljetni hrast iz korena, ni kraljević marko joj ne bi mogao sparingovati u ovome. a ja sam osim korova granja žbunja i svega ostalog sklonio i šumske jagodice sa staze, za svaki slučaj. dosta je što sam im raskrčio stazu da ne pocepaju dokolenice, ne moraju još usput da žderu ko stoka, imaju tri okrepne stanice pa izvolte, ovo organsko sam sve pobrstio kao koza.

prvo slika pa onda ostalo

što reče neko, daj ti odmah nama na početku neku sliku pa da ne moramo dalje da čitamo.

malo čudan dan juče, ali dobro, ništa ne smeta odmoriti se pred vikend. 

kiša je točila i prosipala i zalivala sve do popodne i onda se naizgled sve razvedrilo.

to naizgled je prešlo u potpuno razvedravanje ali sam ipak u rancu poneo šuškavac, zlu ne trebalo.

prvih 5km biciklom pa dalje na hajk, konačno će mi garmin priznati da sam se dovoljno odmorio nakon maratona tj maltene dva maratona u 5 dana.

negde pred kraj hajka sam se čuo sa drugarom koji se upravo spremao za trčanje pa smo se tačno uklopili negde u blizini moje bicikle pony (što je Millyjana gony) gde je i Lola stigla pod rotacijom pa smo se sledećih pola sata malo družili i ćaskali onako u letu.

vikend će mi biti čudan jer ću oba dana biti na stazi ili u blizini staze lokalnog trejla, a šta ću u nekim praznim hodovima i leru uspeti da otrčim i ubacim između tih raznih zadataka, e to će ostati misterija sve dok ne bude gotovo. vi de će mo.

zamorno brate, da ne kažem testira mi volju

muke modernog čoveka, sedneš da napišeš blog pa stisneš dodaj sliku pa iz menija biraš odakle ćeš je odabrati pa stisneš fotos kad tamo poslednje slike od prekjuče, jer juče nisam ni pipnuo taj telefon pa se ništa nije sinhronizovalo.

na brdsko šetanje, nežno špikovano sam kraćim potrčavanjima, sam nosio dva telefona, s tim da sa svakog moram da viberom pošaljem slike na treći u kojem imam google photos, jer je i blogger deo gugla.

e onda jednom u sedam dana kad me mrzi da ustajem i tražim taj treći telefon po kući, da upalim viber, preskrolam kroz slike da bi app fotos primetila da ima nešto novo, e onda daklem odaberem ovde neku sa kompjutera čisto da mi blog bude u boji.

i tako sam se setio ovoga.

iskočila mi na fejsu reklama za knjigu u kojoj je detaljno opisano 37 ruta za šetnju i biciklizam po srbiji, i ja stisnem na vikilok(aciju) i ukucam prvo što mi je palo na pamet (tara) i momentalno mi izbaci preko 200 mogućih staza što je šest puta više nego što ima u toj "vrednoj knjizi".

osim opisa ovde imaš i fotografije, sigurno puno više nego u toj knjizi, a imaš i gpx trekove koje u knjizi sigurno nemaš, nego treba sa knjigom u rukama da se šetaš po šumi.

u nedostatku bolje teme eto i ova je završila pos'o, sad znate gde da kliknete pre nego što krenete u istraživačke ekspedicije, da ne bi džabe lutali.

juče nam je na posao svratio lokalni bog trejlova ovde za valjevski okrug pa smo se nešto dogovarali oko ovog vidra događaja u nedelju, a gle čuda ja taman planirao obzirom da je najavljeno nestabilno vreme da umesto na biciklu odem na trčkaranje i ispitam stazu.

i tako se idejno sretosmo i nađosmo u pravom trenu, bukvalno sat pre nego što sam mislio da krenem.

aaaaaaaaaaa, setio sam se workaround-a.

ovde na stolu mi je mali telefon kojim sam juče slikao pola stvari a jednu stavio na instagram. i sad ovako trutovski sedeći otvorim to i pošaljem samom sebi preko mesindžera.
i sad samo treba da u drugom prozoru otvorim fejs, pročitam sopstvenu poruku i sačuvam sliku u kompu.

eto odmah nakon što su organizatori prokrčili, mi smo prošli i testirali taj prvi uspon od reke do novopronađene crkvice (temelja tačnije) na vrhu, usput rasklonili višak granja i klimavog kamenja koje je pretilo da ubije one iza ako ga nogom odvališ iz zemlje.

izlet/trening/radna akcija je potrajala dobrih 5 sati i jedino sam skratio deo steze koji ide širokim makadamima do jednog sela, tu nije imalo šta da se popravlja a sitnice mogu da se dorade u subotu na markiranju trejla.

flora i fauna, ne nužno tim redosledom

prvo sam pogodio pravi put tojest prošao sam jednom prečicom kojom sam već prošao ali sam zaboravio sve što je između dve krajnje tačke.

onda sam presekao asfalt i nastavio praktično istim zemljanim putem nizbrdo prema reci, jer sam znao da sam i "tuda nekuda" već išao, i znam da se taj put ka reci grana na nekoliko manjih.

no međutim TAJ drugi put ka reci, kretao je od tačke par kilometara dalje uzbrdo asfaltom odnosno par kilometara južnije, a ovaj moj je vodio na neki drugi most.

ili tamo nema mosta?

sa uvećane karte nisam uspeo da vidim ništa, pa rekoh nema veze, mogu i da se vratim nije ni 100m visinske.

puteljak je bio sve lošiji, tragovi od traktora sve dublji pa sam opet imao onu standardnu situaciju od dva kolotraga pola metra duboka i po sredini metar grbave zemlje.

i popreko na toj zemlji iza krivine me čeka zmijurina.

bukvalno sve zmije koje sam ikada video na putu, ležale su popreko.

ili stajale, njima je to isto.

nemajući kud gledao sam da joj pređem što niže po repu, čak mi se čini da nije ni reagovala kad sam prošao.

odmah zatim sam došao do reke.

nema mosta. gledam da li je duboko, hm, na mestima i pola metra.

većam sâm sa sobom šta da radim, prilazim reci (sišao sa bajka) i pogledom pretražujem dno, na kojem mestu je najpliće.

pomislim, ma jebeš ti ovo, ili da se izujem i posle opet obujem jer sam bio u novim sprintericama i ne treba mi u svakoj po pola kila vode, ili da vozim nazad uzbrdo.

utom primetim kako ona zmija ide pravo ka meni!

brate mene neko zajebava.

sednem na biciklu i poteram kroz reku, prvo je malo plitko pa dublje i na kraju do pola točka, svaki put kad okrenem pedale uletim nogama u vodu po pedalj, butj, butjjj...

pred kraj je bilo povuci potegni jer dubina vode puno više usporava nego otpor vazduha i dosta je teško voziti, klizavo veće kamenje baca točkove levo-desno, jedva sam se dokopao obale i onako mljac mljac okrećući sprinterice kao dve šerpe nekako došao do mesta gde mogu da se iscedim.

ostatak vožnje je takođe bio zanimljiv ali i ovo je previše za jedan blog.

odmor završen pre nego što je počeo

tako to biva kada si umoran pa ne uspeš na trci da se pošteno premoriš, nego sve odrađuješ sa pola gasa, onda se jako brzo i oporaviš.

ponedeljak i nešto malo planinarenja i "instagram tumaranja" je bilo sasvim dovoljno da ove noge dođu sebi, pa sam juče (utorak) napumpao trkačku i otisnuo se na prvi prâvi trening nakon februara.

maltene sam zaboravio kako se vozi trkačka.

sve mi nešto nisko, kao da okopavam baštu.

počelo i dupe da me zateže posle 15-ak kilometara, rekoh nije ovo više za mene.

dalje odatle sam vozio malo manje energično i nakon 62km uspeo da namaknem prosek na oko 30 km/h, što i nije loše obzirom na vetar i 400m uspona.

ipak zbog ovog zatezanja u dupetu neću danas opet na trkačku nego na mtb, da ne bih onim istrćenim položajem dodatno gnječio neki živac koji je od maratona ostao malo iritiran.

inače, na maratonu mi je na 5-om kilometru otpala desna drška od naočara pa sam ih nosio onako na levom uvetu pritisnute trakom/znojnicom.
kada sam negde oko 19-og kilometra došao na isto mesto ulaska u drugi krug, više nije bilo cisterne pa je bilo lako uočiti na asfaltu komad metala od nekih 12cm, no nažalost nisam uspeo da ugledam tu krivu dršku iako sam usporio gotovo na brzinu hoda i ubrzano zverao levo-desno.

do kraja trke sam to smatrao dobrim znakom, kao kad ti se ptica posere na rame ili šoferšajbnu.

u ponedeljak sam na ostatak naočara nabio jedan nipl, u njega uvrnuo žicu za biciklu, fiksirao je gel superlepkom, zakrivio prema onoj levoj da budu iste, navukao preko žice cevčicu za infuziju i sada je ta nova desna čak i čvršća i udobnija od originalne leve!

juče sam popravljao nešto drugo, već sam zaboravio šta, a danas sam napravio makazice za skraćivanje psećih noktiju. 

prosto sam na internetu našao kako to tačno izgleda, brusilicom skratio jedne od starih makaza koje tu stoje viška, i zatim ih opet brusilicom oblikovao tačno kako treba.

uzgred sam ofarbao i kućicu za pse i, eh da, setih se, juče smo okupali svo četvoro.

i smejali se kao ludi prisećajući se kako je prošle godine Burazer uspeo da okupa troje a četvrtu najluđu nije mogao da pronađe jer se sakrila negde u dvorištu :-D 

kilometri i trudnoće

nemam pojma koja je ovo fora kad copy-paste iz excela i ne pojave mi se brojevi nego slika brojeva, čudna neka zbivanja na mom kanalu.

a slikao sam kilometre pretrčanje u 6 nedelja koje prethode maratonu.

kažu da bi trebalo imati barem 42 tjedno ako se pripremaš za polumaraton, odnosno 84 ako misliš da ozbiljno pristupiš maratonu.

meni kaže da je prosek 34km.

i u nedelji maratona sam imao takođe 34, to je ona Dužina sa drugom koji je hteo da pretrči 42km na 42. rođendan.

a sve to misleći da ću možda, nekim slučajem ako nađem broj viška, trčati polumaraton.

ostatak je istorija, dobio sam broj za maraton i u prošloj nedelji postavio sumanut rekord od pretrčanih 34+44=78km u samo dva treninga.

samo ludak bi pred maraton u nedelju... trčao dužinu u utorak... ali eto imam izgovor da nisam unapred znao šta će me snaći.

elem, nije bilo lako.

ne možeš bez treninga.

ne možeš neodmoren.

krenuo sam sa dvojicom kolega koje znam, jednog od skorije iz trčanja, drugog od pre 20 godina iz biciklizma, nisam ni znao da se poznaju a kamoli druže.

nisam znao ni da maraton ide preko mosta na adi, pa nazad preko mosta, mislio sam da je to trasa polumaratona koju sam dvaput prešao zadnjih godina otkako je izmenjena staza.

kad vidi jada, ode i maraton na tu stranu.

meni lakše, da malo promenim tehniku i pogonske mišiće, uvek mi se isplati pola kilometra blagog uspona ako ću posle toga da imam i blag spust.

tu negde oko 14-og km valjda sam im ipak otišao.

oni su završili dosta iza, puno su pali u drugoj polovini, a ja sam išao sledećom logikom:

AKO IDEM EKSTRA LAGANO, TRAJAĆE PREDUGO.

bolje mi je da iz trčkaranja pređem u neki Tempić (jer za Tempo trčanje nisam spreman, ni blizu), jer mi se isplati da trčim 20 minuta kraće.

pulsevi su mi bili oko 138-143 i to je bukvalno osećaj trke na 100km, s tim da su mi noge bile nekako drvenkaste, povremeno i klecave.

jako malo sam doručkovao računajući da ću imati okrepe pa ne moram kao kod kuće kad krenem da dužinu, da se najedem unapred kao stoka.

zaobišao sam u širokom luku neki veći unos kofeina jer sam znao da će da bude vrućina, pa mi nije trebalo 10 ekstra otkucaja srca i dodatno grejanje koje taj puls donosi.

negde u srednjem delu maratona, kad se završilo gore-doliranje po mostu, to je negde nemam pojma 16. kilometar možda, pulsevi su lagano krenuli prema 146-148 i mislio sam da će se taj trend nastaviti do kraja, što je razumljivo.

no negde oko 30-og km je krenulo neko dodatno malaksavanje, i opet su spali na oko 145.

maltene nisam disao ali noge su bile isceđene i koliko god želeo da se više napregnem, prosto nisam mogao.

naravno, zadnja 3km se opet lagano penju nazad ka centru međutim daleko je to od ikakvog "brda" ili uspona, brankov most je blag, zeleni venac je malo jači nagib ali je kratko, taman da pređeš na prednji deo stopala i još jednom promeniš garnituru mišića koji najviše rade.

tu negde sam dogurao do 152 mada sam mislio da sam ceo maraton istrčao sa sub-150 pulsevima, nisam skontao taj trenutak.

sve u svemu, još jedna lagana dužina na umornim nogama.

plus su zeznuli stazu na jednom mestu gde se trči dodatak napred-nazad istom ulicom, pa je skoro svima izmerilo 42.8km ili više, mašala.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

anegdota, 

jedna od mnogih, je slovenka koja je trčala u dresu na kojem je na leđima odštampala: majka 4 deteta, pa ispod spisak 1) ime 2) ime 3) ime 4) ime.

prošla me oko table km 1 i odmaglila nizbrdo, rekoh neka sitna spečena bivša profesionalka, srećan joj put.

kada sam između 25 i 40km prošao tri žene, od kojih sam dve stalno video ispred u daljini na većim pravcima, već sam znao da nešto nije u redu jer žene po pravilu ne pucaju koliko muškarci.

priroda se pobrinula da im poda manje adrenalina, trče opreznije, i jako retko se događa da pretičeš tolike žene ali eto, maraton u junu je ipak nešto na šta niko nije navikao pa je sparina uzela danak i nije birala po polovima, bila je rodno ravnopravna što bi se reklo.

i gle čuda, stižem ja i mamu četvoro dece, skratio joj se korakčić na pola metra, maltene trči u mestu.

ove druge su pravile i kratke hodajuće pauze, ova je pak rešila da ga celog pretrči i da zna za šta je uzela medalju.

dok je pretičem gledam onaj pozamašan spisak dece i ne odoleh da pomislim "da si se manje jebala, brže bi trčala".

kraj anegdote.

neka bude maraton, i bi maraton

kad saberemo M i Ž, 428 + 64 maratonaca je skoro pa petsto, nije loše ali nije ni nešto naročito.

na polumaratonu je pak bilo 948 žena, od čega je 883 završilo ispod tri sata.

muškaraca pak 2095, od čega trojica imaju vreme preko PET SATI, desetorica imaju rezultat preko 4 sata, još 40-ak imaju vreme PREKO TRI SATA.

dalje:

još njih 319 imaju vreme između 2.5 i 3 sata.

i svi su dobili medalje, da se razumemo.

ne one osvojene, nego tzv učesničke.

neću reći finišerske jer nisu završili ono što su trebali, maraton i polumaraton su discipline TRČANJA na 42 i 21km, pa samim tim neko ko je prehodao stazu ne ispunjava uslov da bi rekli da je završio izazov.

od ovih ostalih, samo 748 je završilo ispod dva sata, 

a preostalih 975, SKORO HILJADU, je trčalo između 2h i 2h30'.

što znači da je ovo praktično zemlja invalida.

koji kupe medalju za šetanje.

realno je sport otišao u (na) onu stvar kada su uopšte izmišljene učesničke medalje.

upravo stižem sa pijace, popodne ću da kuvam džem od jagoda a razgovarali smo sa prodavcem paradajza koji je mlad čovek i nasledio je zanat od ranijih generacija. 

oni rade praktično organski, imaju svoje sisteme rasađivanja, kalemljenja i čega god, čak smo bili u gostima u plastenicima i sami brali spanać jer smo se tokom godina i sprijateljili pa nas je pozvao da vidimo kako to izgleda.

i on je osvojio medalju na nekom sajmu poljoprivrede, ima analize iz instituta za javno zdravlje o količini svega i svačega u povrću koje uzgaja, i zamislite čuda, nije se nikada slikao sa medaljom.

verovatno nije skakao u vis kad ju je dobio, ljubio patos, slikao je za cover i profilku.

čovek je bio bukvalno zabezeknut kada je čuo da se za trčanje plaća.

zar ne mora grad to da finansira ili neko ministarstvo sporta?

pa šta se tu tačno plaća?

kako objasniti normalnom čoveku?

jedva sam se snašao.

znaš, ljudima to treba, da dobiju medalju ni za šta.

dobro ne baš ni za šta, dobiju je za 2000 dinara.

pa je grizu, znaš, slikaju se, osećaju se kao da nešto vrede u životu i da nisu skroz bespotrebni na ovoj planeti.

potrebni su svom fejsbuku, da ga hrane tim silnim dostignućima, osvajanjima tih nepremostivih kilometara, koje uzgred budi rečeno onaj momak i njegov otac i deda svaki dan pređu kroz plastenike uzduž i popreko.

smeje se u neverici, kaže pa jedno si ti kad pobediš trku pa staviš na cover, eno imao si iz valjeva kolaž, ali ne razumem to da prehodaš polumaraton za pet sati pa staviš sliku da ljudi lajkuju, DA LI JE MOGUĆE?

sve je moguće, smejem se ja, baš sve.

ostalo mu je nejasno.

kao i svakome ko ima svoj život i ne treba mu rezervni da bi njime krpio rupe.

nedeljak i ponedeljak

primetili ste, a možda i niste, najverovatnije niste, ali kao da jeste, da me tokom nedelje nije naročito bilo na društ. mrežama a razlog je jednostavan, računaj par sati puta + presvlačenja pre trke, 4-5 sati zagrevanja stajanja trčanja i šetanja do auta i presvlačenja nakon trke, još sat u lidlu i sat i nešto putovanja nazad i eto jada.

dva dana nakon one neplanirane brdske dužine od 34km sam iznašao "kartu viška" za pozorišnu predstavu zvanu maraton, doduše raspitivao sam se za broj za 21km ali su mi dušmani uvalili jedan za 42km, što se uz neki novi dodatak na stazi produžilo do 43km, nadam se da će dogodine to ispraviti obzirom da su protesti već postali podosta bučni :-)

obzirom da je policija zatvorila prilaz garaži u Masarikovoj gde smo se godinama uvek parkirali, morao sam da dodam još par ulica na planiranu šetnju do Garmin šatora gde me je čekao startni broj, pa sam onda u preostalih desetak minuta na raspolaganju morao da trčim umesto da se prošetam, ispalo je neplanirano zagrevanje. 

mislim, ko se normalan još zagreva za maraton kojem su drugi i treći kilometar nizbrdo? ali hajde, kako kaže stara izreka, ono što se mora - još ti teže pada.

tako nakon utorka i 34km danas uknjižih 44km, lepa progresija.

više detalja u ponedeljak, nadam se.

ima puta nema puta ima puta

negde sa pola treninga šaljem juče Loli poruku "Krčmar je samo drugo ime za Vrtiglav. ustvari ne, obrnuto, Vrtiglav je umetničko ime za Krčmar". igra reči može da se shvati i tako da je u krčmi krčmar zadužen da ti se zavrti u glavi, ali toga sam se tek kasnije setio. nekada mi je taj Krčmar bio "špansko selo" ali sam izgleda konačno pohvatao sve niti kako se i kuda može proći. nažalost jedan deo nisam snimio jer sam iako imam autopauzu iz nekog razloga stisnuo stop i zaboravio da je otpustim.

fora je da ponoviš gradivo. baš kao i u školi, ako sa časova odeš na fudbal do sutra ćeš gro lekcije zaboraviti, a ako dođeš kod kuće i samo prelistaš lekciju, zapamtićeš je stoput bolje. valjda zato to nikada nismo ni radili. ali evo nadoknađujem, kad se vratim s vožnje upalim mapse pa pogledam kuda sam prošao, i poželjno što skorije prođem delom nove staze kontra smerom dodavši još neku zvrčku levo ili desno.

zanimljivo mi je i da sam našao put koji nije postojao. kako? pa lepo. pitao sam čoveka koji je stajao ispred kuće na raskrsnici, da li put koji silazi u šumu igde "izbija" ili se samo dole razilazi po kućama i livadama. on reče da ne postoji. mapsi umeju i da slažu pa da nacrtaju "put" po ivici šume gde je sve sam korov i gustiš. tako da sam mu poverovao.

juče sam na jednoj raskrsničici skrenuo na sporedan makadam jer mi se učinio širok, i da sam jednom davno tu došao negde odozgo kontra smerom. ispostaviće se da je ovo bila slična ali skroz druga raskrsnica. na svakom sledećem odvajanju sam zastao u senci da bih bolje video na telefonu, i nastavio onim što je izgledalo kao veći put a ne skretanje u nečije domaćinstvo. malo dalje sedi curica na bankini i čuva tri koze, skrola nešto po telefonu. odlično, pomislih, znači da još uvek imam domet mobilnog, zbog karte.

i da vidiš čuda, izađoh upravo na onu raskrsnicu koja me je oduvek intrigirala. čovek očigledno živi pored asfalta, nema nikakvo imanje dole po potocima pa ni ne koristi taj put. niti je ikada ikog pitao da li kada se prođe dalje, može da se stigne do drugog asfalta koji je nekoliko kilometara ispod. ili je to, ili ima neke maline pored tog makadama pa nije hteo da proširim o tome priču, i ladno mi rekao da dalje nema puta. nikad ne znaš. ipak mi je bilo lakše što ga nisam video na raskrsnici, u protivnom bih morao da mu objašnjavam kako IPAK IMA puta. svašta.

vikend koji me nije voleo

nakon planiranog brendiranja celog tela juče sam kompletirao donji deo organizma i namontirao pločice na sprinterice te otišao da ih isprobam. nakon dugog trčanja i tempo dužine na bicikli neminovno je trebalo malo predahnuti pa sam vreme za trening podelio na dva dela - prvi deo je otišao na čišćenje bicikle i montiranje sprinterica, a drugi deo na probnu vožnju.

sad, ja nisam nikad bio čovek od testiranja koji je objavljivao neke zaključke i dovodio druge u zablude tako da neću na to zvanje pretendovati ni jutros, meni je bitno da mi veličina odgovara i da su lagane, zato nisam ni uzeo onaj skroz crni model sa tri kajšića iako to vezivanje više volim. one su na osećaj imale po kilo a ove po pola kila, pa sam zato i žrtvovao razliku u ceni - 14 naspram 10 hiljada.

obzirom da nisu imali sve brojeve u prodavnici u Novom Sadu, za Lolu smo naručili onlajn i nekim čudom su stigle za samo par dana iako je postojao samo jedan par dostupan u beogradskoj prodavnici. eto neke koristi i od ove korone, kontam da bismo inače zapucali u bgd da kupimo "uživo" a ovo sad kad se prešaltaš na onlajn naručivanje odjednom sve nekako deluje brže i lakše.

ja bih radije da su moje crne a njene kaki, ako se tako zove ona moja boja. nešto mi se baš i ne kaki tako da ću ih verovatno nečim malo našarati, samo da osmislim nešto normalno da ih baš namerno ne upropastim kao i većinu drugih stvari koje sam "prepravljao". 

imam neke VELIKE vesti za vikend ali o tom potom.

još jedan poludivan dan

nakon što sam neplanirano trčao tri i po sata nije mi padalo na pamet da trčim narednih par dana pa sam čak i jutro nakon Iznenadne Dužine prespavao i nastavio da raduckam nešto po dvorištu. nakon posla sam krenuo bajkom bez neke konkretne ideje kuda, rekoh već će me put negde odvesti. srećom okolo postoji toliko puteva da možeš i tako bez plana svakog dana da prođeš nekom deonicom kojom nisi baš skoro, a i sva ta podsećanja uvek donesu taj dah "novog". no da sve ne ostane samo na podsećanjima, ugledao sam jedan uzani asfaltić koji nestaje negde uzbrdo...

zastao sam u prvoj hladovini i upalio Mapse. zvuči kao ono crnogorsko makse. put je krivudao i vijugao i koliko sam uspeo da vidim izaći će na isti ovaj glavni kojim se krećem, samo nešto kasnije i na vrhu brda. eto nečeg zaista novog! asfalta je bilo par kilometara pa prekid od kilometar možda i na kraju opet asfalt do kraja. s tim da sam izašao na drugom mestu od onog koje sam video na karti, nema veze. pitao sam se zašto postoji prekid dok nisam shvatio da tu ni tamo ni vamo žive neki romi, oni očigledno nisu slikali glasačke listiće i doneli u centralu, pa su ispušili za asfalt, za razliku od ostatka sela. šta ćeš, život.

nakon toga sam još negde malo zakovrnuo da se podsetim jedne davno prođene prečice, i do kraja vožnje od oko 80-ak km se trudio da zaobiđem sve glavne puteve koji su krcati šleperima punim kamenja za novi krak autoputa. ništa spektakularno ali ne može se svakog dana na kilimandžaro, treba se zadovoljiti i običnijim vožnjama koje se svakako računaju kao trening i priprema za neke veće poduhvate.

danas nam je divan dan, divan dan

nemajući pojma šta se sve može dogoditi do kraja dana, fejsbuk me podseti da je kolegi sportisti rođendan. i kao blać truć tu on napomene kako razmišlja da istrči 42km prvi put u životu, jer mu je upravo 42-gi rođendan.

prvo sam pokušao da budem oprezan obzirom da je imao malo naporniju trku preko vikenda, ali kad sam shvatio da se nameračio, nije bilo druge nego da mu se pridružim.

logistika nam je bila malo komplikovana jer je on krenuo 40-ak km od grada pa sam usput računao kada bih ga mogao sresti i na kojem je mestu najbolje.

više manje smo se fino uklopili, teoretski sam mogao sa prevoja strčati još par km ka njemu ali sam zastao da se malo istegnem i provežbam obzirom da kod kuće nisam stigao nakon posla.

neki se žale da im smetam kad mnogo pričam ali ovaj put se to pokazalo kao pozitivna stvar jer smo manje razmišljali o kilometrima.

na kraju je on uspešno završio svoj izazov i uknjižio prvih 42.3 (za svaki slučaj) u karijeri, a ja sam umesto planiranih 24-25 stigao do 34km što mi nije smetalo, štaviše bilo mi je žao što sam stajao gore na brdu jer sam sa tih +2+2 mogao da dođem do 37 a onda bih gotovo sigurno napravio još jedan krug po gradu da i ja dopunim do 42.

ali nema veze, iskreno nisam planirao toliku Dužinu upravo zato što sam mislio da će mi biti naporno obzirom da ne pamtim kada sam zadnji put pretrčao preko 15-ak km, nekako sam smatrao da će mi i dva sata biti puna kapa.

sada sam neočekivano i full iznenadno shvatio da bih mogao da trčim (lagano) i preko 4 sata ako treba, bez ikakvih teškoća, pa ću nakon nekog vremena na bicikli i kraćim trčanjima verovatno opet pokušati da istrčim još jednu Dužinu, eto čisto da vidim kako će izgledati.

obzirom da su sve naše fotke već završile kod njega na fejsu, evo i jedne neobjavljene sa poslednjih 5km kada nam se pridružila Lola i donela doping u vidu domaćeg soka od zove :-)