o čemu razmišljam kad ne razmišljam o trčanju

na autu je poželjno da piše audi, na patikama all star, na torbi desigual, a na psu simba. to je neki ideal kojem težimo kao društvo. čak i živa bića pretvaramo u objekte ili junake stripova, jer volimo samo ono što ima lepo ime. podlegli smo marketingu, život nam postaje poklopac mesnog nareska na kojem je oslikana trpeza puna povrća vina i hrskavog peciva, dok u ćošku sitnim slovima piše da je na slici samo predlog za serviranje. čak i dete mora da nam se posebno zove, da bismo ga prihvatili prema novim visokim kriterijumima. kao neka kneginja, zašto da ne. nekada je kum ili pop davao ime, ako se rodiš na svetog iliju bićeš ilija, ako se rodiš u 4 ujutru bićeš zoran, i to ujedno i jeste ono što te najbolje opisuje. želja da budeš kneginja opisuje samo komplekse tvojih roditelja koje nijedno ime neće izlečiti. 

juče sam u pekari kupio hleb koji se zvao biovital, i pogačicu koja se zvala kulmbaher (?) i razmišljam šta je to smetalo kad se hleb zvao beli crni ili polubeli, kada se kolač nije zvao mafin, štaviše baba je mesila kolač u obliku dugačke kobasice koji se kasnije sekao na kolutove i zvala ga je - salama! i ne samo da ga je tako zvala nego nikog nije bilo sramota što jede salamu od čokolade i oraha, niti je ikog bilo sramota što se zove živka kao evo i naša mačka. verovatno ni voda nije imala ime, sa svakog izvora se zvala prosto - voda, svi psi su bili belka žućko ili garo, zašto bi bilo bitno ime ako ga svakako voliš. i sve zaprege su se zvale kola, nisu dva vola vukla auris a druga dva avensis. sve nešto mislim da ako bi ukinuli imena, niko ništa ne bi poželeo da kupi. valjda sve objašnjava činjenica da su ti raniji ljudi imali manje viška vremena, prosto su puno više nešto radili, da bi uopšte stigli da se zaluđuju takvim budalaštinama. iz čega vidimo koliko je nama danas ustvari dobro, ako možemo da odvojimo dva meseca za razmišljanje kako će da nam se zove novi proizvod, ili dete, ili kuče.