dostižne nedostižnosti

igrom slučaja sam dostigao igru reči da mi je default postalo da zacrtam nešto nedostižno, pa tako i juče. zapucao sam u jednu avanturu za koju mi objektivno treba 5-6 sati lagane vožnje bez stresa, sa nešto zastajanja zbog slikanja i nešto više zastajanja zbog navigacije i orijentacije. nema veze, istražio sam pogledom teren, shvatio kuda u prirodi idu oni putevi ucrtani u kartama, pa će mi prolazak biti malo lakši ovako pripremljenom. čak nisam ni stigao previše da slikam usput.

negde tamo idu neki putevi, nevermind. 

prvo sam mislio da sam odložio to od juče za danas ali danas sam em trčao ujutru em nešto poslovao pre posla pa ne znam da mi opet zalogaj ne ispadne preveliki. plan B bi bio da se po hiljaditi put pomirim da nekim poluPlanom i poluobavljenim poslom, a ni to mi se ne sviđa. pa ću još da vidim, ali što pre, jer svakih dodatnih pola sata čekanja prepolovljuje šanse za išta epohalno. kao da mi je hitno to Epohalno odjednom, a tek ide vikend i posle vikenda ću imati neki poluGodišnji sa jako malo vremena na poslu i gotovo celim danom slobodnim za izlete, što opet ne znači da od ičega danas treba odustati, samo zato jer sve može i prekosutra.