još jedan poludivan dan

nakon što sam neplanirano trčao tri i po sata nije mi padalo na pamet da trčim narednih par dana pa sam čak i jutro nakon Iznenadne Dužine prespavao i nastavio da raduckam nešto po dvorištu. nakon posla sam krenuo bajkom bez neke konkretne ideje kuda, rekoh već će me put negde odvesti. srećom okolo postoji toliko puteva da možeš i tako bez plana svakog dana da prođeš nekom deonicom kojom nisi baš skoro, a i sva ta podsećanja uvek donesu taj dah "novog". no da sve ne ostane samo na podsećanjima, ugledao sam jedan uzani asfaltić koji nestaje negde uzbrdo...

zastao sam u prvoj hladovini i upalio Mapse. zvuči kao ono crnogorsko makse. put je krivudao i vijugao i koliko sam uspeo da vidim izaći će na isti ovaj glavni kojim se krećem, samo nešto kasnije i na vrhu brda. eto nečeg zaista novog! asfalta je bilo par kilometara pa prekid od kilometar možda i na kraju opet asfalt do kraja. s tim da sam izašao na drugom mestu od onog koje sam video na karti, nema veze. pitao sam se zašto postoji prekid dok nisam shvatio da tu ni tamo ni vamo žive neki romi, oni očigledno nisu slikali glasačke listiće i doneli u centralu, pa su ispušili za asfalt, za razliku od ostatka sela. šta ćeš, život.

nakon toga sam još negde malo zakovrnuo da se podsetim jedne davno prođene prečice, i do kraja vožnje od oko 80-ak km se trudio da zaobiđem sve glavne puteve koji su krcati šleperima punim kamenja za novi krak autoputa. ništa spektakularno ali ne može se svakog dana na kilimandžaro, treba se zadovoljiti i običnijim vožnjama koje se svakako računaju kao trening i priprema za neke veće poduhvate.