nedjelja, 13. lipnja 2021.

kako to život lepo udesi

kratko najkraće, juče sam osam sati proveo na obeležavanju staze tojest šest sati na trčanju od jednog dela staze do drugog i krčenju šiblja koje je za vreme ovog monsunskog proleća stiglo slonu do ušiju, a dva sata smo markirali. recimo. i povrh svega je poslednji spust od par km do povratka u cilj/start ostao nemarkiran, pa sam se ponudio da to obavim jutros da ne bi niko iz organizacije morao noćas sa čeonom lampom da baulja po mraku.

i lepo isplaniram da mi treba pola sata da sa vrha strčim najkraćim putem do punkta gde ću dežurati tokom trke, da mi treba sat i po da izobeležavam i eventualno malo sasečem neki višak žbunja na tom nemarkiranom delu, da mi treba pola sata da od kuće otrčim do starta/cilja, i tako ispadne da treba da krenem u pola 9, jer trka kreće u 11 (!).

i dogodi se šta, i onda, dogodi se čudo, kao što reče Điboni (retko se nakanem da stisnem veliko slovo ali za njega vazda moram) pojavi se Lola i kaže da joj se napunila memorija telefona, rekoh brate koliko škljocaš tim telefonom a nema par meseci kako sam joj stavio 4x veću sd karticu, otvorim telefon u kompu i imam šta da vidim, ona ladno sve skladišti u memoriji telefona koja je smešno mizerna a kartica joj zvrči prazna. NISAM UMELA DA PODESIM.

i sad se ja ovde u ranu zoru tresem od nervoze ko terijer kad ugleda vevericu, i 100 po 100 slika premeštam iz jedne u drugu memoriju a ovo putuje tom brzinom kao da treba ispod stola da okrećem neke pedale da ga ubrzam. strah me i da pipnem da vidim koliko uopšte ima slika, bolje da ne znam i da se nadam da neću morati baš hiljadu puta da odaberem 100 po 100, nego samo 100 puta. probao više pa krešovao file explorer, zato nastavljam oprezno i uporno. evo sad sam nekoliko kolona odjednom odabrao, 216 što slika što filmića, mašala. ova moja kao da radi u arhivu neke državne bezbednosti, ako i od njih nema više podataka u slici i reči.


ilustracija od juče sa staze, Lola čupa stoljetni hrast iz korena, ni kraljević marko joj ne bi mogao sparingovati u ovome. a ja sam osim korova granja žbunja i svega ostalog sklonio i šumske jagodice sa staze, za svaki slučaj. dosta je što sam im raskrčio stazu da ne pocepaju dokolenice, ne moraju još usput da žderu ko stoka, imaju tri okrepne stanice pa izvolte, ovo organsko sam sve pobrstio kao koza.



Nema komentara:

Objavi komentar