onda sam presekao asfalt i nastavio praktično istim zemljanim putem nizbrdo prema reci, jer sam znao da sam i "tuda nekuda" već išao, i znam da se taj put ka reci grana na nekoliko manjih.
no međutim TAJ drugi put ka reci, kretao je od tačke par kilometara dalje uzbrdo asfaltom odnosno par kilometara južnije, a ovaj moj je vodio na neki drugi most.
ili tamo nema mosta?
sa uvećane karte nisam uspeo da vidim ništa, pa rekoh nema veze, mogu i da se vratim nije ni 100m visinske.
puteljak je bio sve lošiji, tragovi od traktora sve dublji pa sam opet imao onu standardnu situaciju od dva kolotraga pola metra duboka i po sredini metar grbave zemlje.
i popreko na toj zemlji iza krivine me čeka zmijurina.
bukvalno sve zmije koje sam ikada video na putu, ležale su popreko.
ili stajale, njima je to isto.
nemajući kud gledao sam da joj pređem što niže po repu, čak mi se čini da nije ni reagovala kad sam prošao.
odmah zatim sam došao do reke.
nema mosta. gledam da li je duboko, hm, na mestima i pola metra.
većam sâm sa sobom šta da radim, prilazim reci (sišao sa bajka) i pogledom pretražujem dno, na kojem mestu je najpliće.
pomislim, ma jebeš ti ovo, ili da se izujem i posle opet obujem jer sam bio u novim sprintericama i ne treba mi u svakoj po pola kila vode, ili da vozim nazad uzbrdo.
utom primetim kako ona zmija ide pravo ka meni!
brate mene neko zajebava.
sednem na biciklu i poteram kroz reku, prvo je malo plitko pa dublje i na kraju do pola točka, svaki put kad okrenem pedale uletim nogama u vodu po pedalj, butj, butjjj...
pred kraj je bilo povuci potegni jer dubina vode puno više usporava nego otpor vazduha i dosta je teško voziti, klizavo veće kamenje baca točkove levo-desno, jedva sam se dokopao obale i onako mljac mljac okrećući sprinterice kao dve šerpe nekako došao do mesta gde mogu da se iscedim.
ostatak vožnje je takođe bio zanimljiv ali i ovo je previše za jedan blog.
Nema komentara:
Objavi komentar