gde ti je bicikla?

guram žutu guju pony (što je Milijana gony) prema kapiji, do koje od kuće imam 30m kroz dvorište, i skontam da je počela rosulja. 

i da onih vlažnih +14 koji su do pre marende delovali (feels like...) kao +18, sada uz neki vetrić deluju kao +11, i lepo naslonim žutu guju na onu nogicu za parkiranje i izađem na ulicu peške.

ništa commute do/od trčanja, ko je lud da se mrzne.

naravno da je to donelo promenu plana jer sam planirao da izađem iz grada negde na zapadu a sada mi je taj zapad tri kilometra ulica daleko, pa sam se odlučio za sever koji mi je puno bliži.

jedino što se semafor za sever odnosno tačnije severozapad nalazi par stotina metara istočno pa sam tako praktično krenuo skroz kontra od zamišljenog, baš kao što je i buđavo vreme bilo kontra očekivanja.

i još me tu sretne komšija i viče preko ulice "gde je bicikla" samo što mu ne rekoh "jedi govna".

dalje sam kroz rosulju trčao nepuna dva sata Tempića i to više nije bitno, osim da vidim koliko imam km u septembru:

(par minuta kasnije)
izgleda da sam u septembru pretrčao 244km što je manje od 253 u januaru i trenutno je drugo mesto za ovu godinu ALI pazi sad, obzirom da sept. ima 30 dana ovo mi je 8.133 km dnevno, a u januaru sam imao 8.161 km/dan
da sam pretrčao samo kilometar više, imao bih 8.200 km po danu i to bi bio rekord!

ali šta ću, malo sam i umoran, sinoć sam bio u provodu sa dve mačke...

nešto poput onog glupavog ekipnog 3 muškarca pa 3 žene hronometra na bici Svetskom gde je neko nakon skoro sat vožnje ostao bez medalje zbog 4 stotinke (!!!)
dođe mi da otrčim kilometar oko kvarta sad :-D 
ili ipak ne, neka sačeka oktobar...

što se tiče patika pak, nekako su mi sve odjednom dotrajale, s tim da to "odjednom" traje celu godinu pa su par meseci sve bile "nove" pa par meseci opet sve bile "sim-tam" i sad gle opet je sneg iznenadio putare :-) 

Mizuno Shadow 646

Brooks Ravenna 9 776

Salming enRoute 523

Asics Hyper TRI (1) 499*

Asics DS Racer VII 834

Asics Noosa FF 580

* s tim da ove hyper tri nisu ni predviđene za više od 400km i već su istrošene no ovo (1) u zagradi znači da imam još jedan noviji par, kojem gle čuda u zagradi piše (2)
Salmingice još uvek deluju kao nove, Mizuno takođe, ove plave bruksice su već načete i na mestima će im đon vrisnuti tj otpašće mu pokoji sitni komadić.

imam i model Asteria od bruksa i one su skoro nove, zamišljene za utrke kojih nema.

mogu samo sa čežnjom da se sećam onih mizuno wave rider koje su 2013. prešle 1900km, a nije ni prošlo toliko godina da bi se prisećao industrije patika kao ove auto- kad za volvo limuzine iz 70-ih kažu eh to je bio tenk, ovde se sve srozava napola bukvalno svake sezone

dva dana dva putića

u nekom beznađu se pojavio tračak nade i u šugavom danu (oće kiša neće kiša oće piški neće piški) sam pronašao kombinaciju koja mi neće zgaditi život i da vidiš čuda sve je ispalo oke.

ako nešto mrzim onda su to oni dani kada mi je muka od samog polaska, od onog "prvi korak je najteži", i nekad mi dođe toliko težak da mi je prosto nemoguć.

kako sad da izađem na ulicu i da pritisnem START i da sat počne da odbrojava i da ja zaista i napravim prve korake, kako?

onda mi je uglavnom lakše da pobegnem od tog mesta od kojeg mi je muka, sednem na biciklu i odem makar kilometar-dva od te Točke iz koje mi je teško otisnuti se i sa nekog skroz drugog mesta hop krenem i nastavim da trčim.

što bi neko reko iz ove se kože ne može, E PA MOŽE, sve se može kad mu se zna doskočiti.

eto baš tako kao što i danas gledam di ću i šta ću, tako sam i juče otišao u neku točku 15km udaljenu od kuće (ali ne biciklom) i odatle po prvi put u životu krenuo na trčanje i delovalo je kao start neke udaljene utrkice jedino što drugih trkača nije bilo baš mnogo, štaviše nisam video nijednog.

al koga briga, trka je trka i nova destinacija je uvek inspiracija bez obzira što sam tuda milion puta prošao nekom od biciki ali protrčao sam samo jednom. 

tojest dvaput u životu, onog dana kada sam sa Anom Subotić trčao dužinu 28km pa smo baš od te raskrsnice dodali jedan trokut i kroz nju se opet vratili, no nastavili smo dalje pravo ka gradu a ja sam juče nakon parsto metara odmah skrenuo u brda.

očekivao sam da ću se vući i mrcvariti jer ipak je 48h relativno brzo za sledeće trčanje nakon teškog traila od 2h40' otrčanog na skoro_pa_max intenzitetu za tu dužinu.

no nekako mi je krenulo i vrlo je moguće da se uključio onaj mehanizam od ranijih godina kada sam dan-dva nakon vikenda (trke) trčao sasvim dobre treninge dok me je još držao adrenalin.

obzirom na brzine kojima sam skakutao cele godine ovo je bila teška mazačina i jurnjava pa sam unatoč 265m uspona završio sa prosekom oko 5'/km što na takvom ad-hoc treningu nisam mogao ni da sanjam.

imam dve i po nedelje fore da se malo utegnem za apatinski polumaraton ako se na vreme odlučim za taj putić, imam na raspolaganju i par trkica u dva vikenda koji mu prethode, potrebno je samo da se držim tog putića jer je dovoljno da samo malo skrenem na neki drugi šalala rikaveri hajk end bajk kolosek i ode voz dok si reko keks.

tako da, 99% su šanse da ću da sednem na žutu tojotu i odem na neko remote trčanje po okolnim selima.

dve stvari

prva stvar

 
svu noć kucala je na mom prozoru
omražena jesen prstima od kiše
a u zoru dok sam se budio 
ptico malena 

druga stvar

obzirom da je pljuštalo zaobišao bih trailove narednih dan-dva mada nije pod obavezno, ali ipak, ima i toliko drugih putića kojima je zabavno proći pa izvolte

treća stvar 

nakon malo pomnije analize sam primetio da su na Divča trejlu neki odustali jer im je bila preteška staza a neki jer im je bila preteška šminka što znači da je život jedan veliki učitelj koji nam uvek daje prostor za napredak, ako smo mladi i perspektivni i voljni da pazimo na času

nadam se da je ovaj barem pobedio ako se neko potrudio da na njega pusti čopor pasa

četvrta stvar

nisam očekivooooo (radovan treći) da će noge da me bole više prekosutra_od_trke u odnosu na sutra, tojest juče, a zašto nisam očekivao kad je uvek tako, eto ne znam ni to, pa samim tim ni to nisam očekivao, da me zatekne nešto podrazumevano tj očekivano

stvar treća

juče mi se rikaveri vožnjica pretvorila u trosatno žuljanje na bicikli tokom kojeg sam otputovao da 25km udaljenog sela i još pride iz njega napravio neki istraživački krug po vrhu brda, sve bez opreme kramponki i ostalog, samo onako u šorcu i majici i na nekim city gumama

obrati pažnju na poslednju stvar

opet nešto što se podrazumeva ali kod mene izgleda ništa tako ne funkcioniše, a to je da sam još uvek zadivljen onolikim pulsevima u nedelju, na treningu mi je sve preko 148 žestoka žestina a na trekingu sam u jednom trenutku trčao uzbrdo sa pulsem 166 a da nisam ni primetio, i onda naravno nije čudo da i treniraš na 10% višem intenzitetu kada svakog vikenda na trci pomeraš granicu dokle gaziti, a ovako se uspavaš i sve ti je nja nja napor

stvar druga

izgleda da neće biti neke bitne kiše narednih dana osim još malo večeras i sutra, pa bi do vikenda trebalo da se sve osuši za sledeću treking ligu.

odoh da vidim kolike su staze pa se vraćam za par minuta

13.2km - 21km - 33.5km

čisto sumnjam da će da mi se trči tri sata obzirom da do kraja godine ne vidim mogućnost da trčim neki maraton ali nikad se ne zna, kao i uvek verovatno oportunistički na odvajanju srednje od velike staze pitam sudije koliko je ljudi gde skrenulo pa odlučim na licu mesta :-D 

gledam pa se začuđavam

bacih pogled na rezultate Divča Trejla pa vidim da su recimo trku od 32km ispod 6 sati završili samo jedna žena i osam muškaraca, a da su trku od 14km ispod dva sata završili samo opet jedna žena i deset muškaraca.

mogu da se čudim koliko hoćeš ali dok ne vidim uživo kuda je Vlajko to trasirao ništa mi ovi brojevi ne znače, tj nemoguće je razlučiti da li je staza bila teška/spora, ili je bio slab repertoar učesnika.

upravo smo na Rajcu komentarisali tu nelogičnost da se na treking ligama dobije duplo češće okrepnih stanica i to za deset (!) puta manju startninu, i da je nemoguće da ima toliko fensi trkača i planinara željnih da se okite učesničkom medaljom i majicom da bi bezglavo popunjavali prijave i uplatnice samo zbog tih statusnih simbola.

a opet kontam da i nije toliko neverovatno, čim ih toliko ima.

kao sad mi dođemo na treking ligu i mi smo nižerazredna trkačka bića jer nismo unapred uplatili šarenu medalju i šarenu majicu - pa zašto onda trčimo uopšte pitaju se ljudi na Rajcu u startnoj zoni - jedan reče pa valjda se razlikujemo po tome što mi volimo "samo" trčanje a oni vole majice i medalje u tehnikoloru.

da stvar bude još perverznija, na dužoj stazi je završilo samo 19 muškaraca od 47 prijavljenih/uplaćenih dok je kod žena je taj odnos još katastrofalniji 4/14 iako je poznato da u trkačkim krugovima žene generalno puno manje odustaju, bukvalno je sve ispalo naopako na toj trci i izvan logike. 

to što ja već godinama sve budno pratim i mislim da sam tu kao neki psihofizički insajder, očigledno više ne pomaže u analizama jer se fond trkača menja iz dana u dan, novi su trendovi i nove navike, nove stvari postaju fensi i više se ne zna ko je tu hrčak a ko onaj točak koji se okreće, da li fensi ljudi proizvode fensi ponudu koja ih onda zadovoljava ili fensi ponuda pofensuje ljude koji postaju sve fensiji, krug je very začaran. 

pa sve češće shvatam da me "zabole".

da citiram Vedranu Rudan tj deo poslednjeg intervjua:

"Uživam u korona vremenu. Ne volim druženja, grljenja, ljubljenja. Dabogda bili u koroni dovijeka. Treba nam prostora, previše je ljudi oko svakoga od nas. Ni najskuplji parfem ne može ubiti smrad ljudskog bića. Korona nas je produhovila, pokazala nam kako samoća može biti lijepa. Sjedim doma, pišem, nitko mi ne zvoni na vrata, nitko mi ne dolazi u goste, čitam dobre knjige, gledam filmove koje želim, slušam koncerte, gledam kazališne predstave. Moj korona život je svakodnevna velika fešta."

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

što se tiče moje treking lige otišao sam sa namerom da baš istrčim srednju stazu od 26km računajući da mi više od 3h trčanja nije potrebno, i da je ovo prava mera za neku tempo-dužinu. igrom pukog slučaja se potrefilo da je nekoliko spremnijih momaka otišlo na Veliku stazu pa je ispalo da sam prvi skrenuo na Srednju, hoću da kažem da nisam bio najjači juče niti je postojalo šanse da to mogu da budem pored toliko ljudi koji redovno treniraju i posećuju trke.

od ovih bržih sam se prvu trećinu staze ganjao sa nekih 6-7 koji su bili čas ispred, obično zato što su jurcali nizbrdo a ja pokušavao da se odmorim i pazio da se nigde ne okliznem u road patikama, a na svakom usponu sam ih polagano stizao i prestizao jer sam ja išao na varijantu da idem što jednoličnijim tempom a oni su išli na fazon da se ne može 4 sata trčati pa će uspone da hodaju a ostatak da trče.

u drugoj trećini staze je i to prestalo da važi pa me više niko nije stigao od svih koje sam pretrčao na zadnjem usponu, osim samo jednog momka koji je imao ranac pa me je prošao pred česme dok sam pio vodu no onda je došao sledeći težak uspon na vrh Suvobora gde sam stigao još jednog kojeg do tada uopšte nisam ni video u trci, tako da kontam da su u tom času ispred mene na Dugu stazu skrenuli možda trojica ili četvorica.

vidim po rezultatima da je od njih možda jedan i po zadržao približan ritam dok su dvojica ili trojica dramatično pali u tom poslednjem delu pa uprkos prva dva brza sata imaju jako loš prosek na kraju što očigledno upućuje na to da su se jedva dovukli onaj zadnji najlakši deo od 5km do cilja. ko zna kako bih se i ja proveo da sam morao da trčim sat duže, tako da važi isto kao i za Divču, dok nešto ne probaš ne preteruj sa filozofiranjem.

međublog sa razlogom

elem dočekao sam nedeljno predveče, na pomalo čudan način

nakon svih onih vozikanja i poluodmaranja više nisam ni mogao da znam koliko sam odmoran a koliko baš i ne

juče (subota) sam po ko zna koji put krenuo u istu akciju i napokon je ipak izveo do kraja

radi se o tome da treba bilo kojom od bicikli stići do podnožja brda, odnosno do jednog od potplaninskih sela, i da odatle treba napraviti jedan krug

taj krug se lepo vidi na karti, a prilikom ranijih "hajkova" sam skontao kuda tačno prolazi put, i naravno da, obzirom da relativno poznajem tu nazovi visoravan, nisam mogao predugo da čekam dok ne "overim" i taj možda poslednji od važnijih prilazaka planini

ustvari se radi o dva brda koja su maltene spojena, nešto tipa brushalter :-P 

da bih dodatno zapaprio sebi čorbu, bespotrebno kao i uvek, potražio sam prečicu do tog sela

treba preći preko nekog potoka, jaruge, kako god nazvati

i onda sam malo tumarao gledajući ta brda od prekoputa, i ne odolevši izazovu sleteo biciklom niz jednu livadetinu kilometar dugačku, i zabio se u taj potok kao pikado strelica

ali avaj, nema šanse

sa druge strane su guste strme šume, potok je presušio ali je par metara dubok taj kanal i sa obe strane relativno strm, u nekoj totalnoj avanturi bez bicikle bih možda i pokušao da se probijem ali vukljati 15 kila težak mtb kroz šipražje nikada nije bila pametna ideja 

onda sam malo lutao od te livade levo pa desno, prvo upao u rub tog potoka i naišao na nekoliko predubokih rupa pola metra prečnika, da li su od lisica ili jazavaca nemam pojma a ne moram ni da saznam, rekoh

onda sam povrh nekih kukuruza bočno išao još nekoliko stotina metara strmo gore pa dole da bih shvatio da ni tu nema šanse preći na drugu padinu, i na kraju se kroz šumu nekim skroz trećim putem vratio na greben, te obišao desetak kilometara makadamima da bih stigao gde sam uopšte i krenuo

nakon toga sam imao par sati fore da razmišljam da li je teže sa biciklom 1) ići uzbrdo, nisam imao ni krampone ni sprinterice nego obične gume za asfalt a uz makadam po kojem se valja kamenje veličine pesnice preko sloja sitnijeg kamenja ne bi bilo moguće nikakvim bajkom se popeti, eventualno neki motor za cross ili quad, nemam pojma, ili 2) ići nizbrdo po strmim livadama (i up i down je bliže 15-20% nego prihvatljivih desetak) prepunim trnja i koječega, pa sam osim što mi umalo oči ispadoše od bečenja dodatno premorio i leđa i koješta još jer sam osim guranja morao i da nosim bajk

tačnije tu se ne radi o guranju jer bicikla odeeeee, ako kočiš prednjom kočnicom zadnji deo se propinje i skače po tebi, ako samo pipneš zadnju na tom točku nema nikakve težine i momentalno kreće proklizavanje i jedino što postižem je da ošmirglam zadnju gumu

no sve to se na kraju isplati jer me bicikla doveze tih 15-ak km od grada do podnožja brda, i još važnije vrati me nazad

takvi izleti imaju prednosti i mane ali definitivno pobeđuju varijantu da svakog dana bez bicikle pretrčim i preplaninarim nekih 40-ak km!

pogledi sa vrha su bili fenomenalni, ostalo je da sačekam sledeće jutro da vidim koliko sam umoran, a od svih trka sam u tom času bio odustao

imali smo na raspolaganju u subotu polumaraton i 10km u Kruševcu, i čak sam dan ranije video na trkačkoj berzi dva oglasa za poklanjanje startnog broja no put mi je bio predugačak i neprivlačan

za nedelju smo imali trail sa paprenim startninama tu na Divčibarama na 40km od kuće, 5km 10km i polumaraton u Čačku, i treking ligu na planini 50km udaljenoj ali sa pomalo preranim startom

jutros sam se probudio, za vreme doručka pitao Lolu "a da ipak odemo na Rajac" i za sat i po smo završili na last minute prijavama za treking ligu sa tri raspoložive staze od 17km, 26km, i 34km.

ali to bi već bilo previše za jedan blog, pa ću sačekati sutra da mi se slegnu utisci :-) 

zbunjozitis

evo kako je išla istraživačka tura juče
video sam jednu prečicu koju sam ovde obeležio plavom linijom

puteljak je silazio u neki potok, srećom presušen, mislim srećom po moje noge, i kada sam stigao u najnižu tačku nastavio sam jedinim vidljivim i mogućim putem, br. 1

posle stotinak metara sam shvatio da ću izaći u selo ali na drugom mestu, pa sam zaintrigiran promašajem odlučio da se vratim nazad i otkrijem kuda sam TREBAO da prođem, jer se često desi da ucrtani putevi više ne stoje i da su zarasli, pa da znam za ubuduće

u tom času sam okrećući kartu i telefon nekoliko puta, shvatio da tu postoji još jedno odvajanje koje odlazi negde kroz šikaru, između pravaca 2 i 3

prvo sam zapucao varijantom 2, da bih shvatio da idem bukvalno potokom i da je sve manje prohodno, a neki proplanak u daljini nije služio ničemu i samo sam se dublje zabio u Nigde

vratio sam se nazad i setio se da sam pred kraj spusta video neko nasuto kamenje, i skontao da je to neko sebi napravio skroz novi put, i na kraju sam otišao varijantom 3, koja posred njive ode uzbrdo i zatim se uključi na ucrtani deo puta

MEĐUTIM

zaboravivši da proverim gde uopšte idem, tako sam umesto na jug otišao na sever i vratio se na veliki put kojim sam uopšte krenuo u istraživanje, planine su mi ostale iza leđa

tek tu sam skontao da sam tražeći svoj put, dole u potoku, odlutao nekim trećim

nakon izlaska na asfalt i obilazak skroz u krug do željenog sela, video sam put 1 odozgo i njim se spustio na mesto zločina, u isti onaj potok, e rekoh vala ću sada naći SVE

nakon još malo tumaranja, opet sam promašio za nekih 50m pa se vraćao i na kraju ostavio biciklu te sa telefonom u ruci metar po metar išao po putanji dok nisam izašao na neku livadu, do koje sam se jedva provukao

onda sam strčao nazad po biciklu i izgurao je famoznim pravcem 4, te tako napokon spojio nespojivo

ne bi bilo još koji put proći ovuda, najbolje kontra smerom, još bolje trčeći jer ima dosta trnja pa nije baš bike frendli, no malo mi je podaleko pa jedino mogu da iskombinujem bajk & hajk u nekom danu u kojem budem imao više vremena

zima stiže vuno moja

ništa lepše nego gledati u ove brojke nakon što par godina nisi skoro uopšte trenirao ni trčao iole brže trke.

mašta koja se materijalizovala u vidu digitalne iluzije, ako to tako sme da se kaže.

izgleda da na neku foru otrčim određenom brzinom na nekim pulsevima za koje garmin misli da su mi ležerni a ja svakako ne mogu brže.

onda on iz toga skonta da bi bilo KO ZNA ŠTA ako bih dodao gas, a ja gasa više niti nemam niti mogu odakle da ga kupim.

i tako gledam zaljubljeno u ove brojke koje su mi ove godine više nego nedostižne, i jedino što mogu je da plačem nad propuštenim i zaboravljenim vremenima kada sam svakog dana ovo mogao da otrčim na treningu, štaviše ova gore 4 vremena sam uz pravilan raspored mogao da otrčim u 4 uzastopna dana bez ikakvih problema, i to čak ne ni po ravnom jer previše ravnog ionako nemam na raspolaganju.

svašta.

druga stvar je da ne znam da li sam bolestan ili mi nešto treće fali ili samo motivacija ili ko zna šta, tek toliko mi se dopadaju dani odmora, izleta, ničega, da prosto ne prepoznajem samog sebe, nekako sam mislio da sam skroz drukčija osoba i sad se pitam odakle se pojavio ovaj što mi se uselio u glavu i noge i dokle misli ovde da ostane.

od sve one priče o kilometrima naravno neće biti ništa jer ako jedan dan otrčim 20-ak km pa onda tri dana vozikam biciklu naokolo i istražujem neke nepoznate puteljke, zvuči logično da se kilometri neće dodavati i zbrajati i sabirati sami od sebe.

ide vikend, možda se nešto promeni, ako ništa drugo bar neka za početak prođe ova privremena zima i neka se vrati kakva-takva jesen.

kolekcija leto zima jesen zima

vidim samo dve tupave stvari u vikipedijinom dejli mejlu, kaže 1) da su alhemičari nekada bakar zvali Venus, i 2) da ona izreka pripada Reju Čarlsu - živi svaki dan kao da ti je poslednji jer ćeš jednom biti u pravu.
ne vidim tu ništa pametnije od logike trećeg osnovne ali šta drugo i očekivati od r'n'b muzičara.

inače seo sam da se žalim na ovaj period kasne jeseni na izmaku leta koje se završilo poprilično neslavno.
kao zadnja epizoda neke serije gde junaci stoje u vrtu na nekom koktelčiću ili roštiljanju i onda se odjednom niodakle sruši neki helikopter i dok teče odjavna špica vidiš samo oblak prašine.
kakav jadan način da saopštiš da niko od glavnih glumaca još uvek nije produžio ugovor za dogodine.

tako smo i mi na balkanu ostali da se češkamo po glavi i pitamo se gde nestade leto, kad sam juče zamalo ušao u lokalnu prodavnicu na brdu da kupim one gumene Vileda rukavice za ribanje jer su mi se prsti skroz smrzli od kočenja. tačnije ušao bih u prodavnicu ali nisam bio siguran da imam dovoljno para jer sam poneo samo 500 rsd što je 4€, rekoh da se ne izblamiram.
zimske čarolije.

i sad me zanima da li osim kasnog leta postoji i neki pojam/termin za ranu zimu, ili se pretpostavlja da će leto uvek da "odradi" svoj posao pošteno, hmm.
ako se bablje leto ovde na istoku zove miholjsko leto moram proguglati ko je taj miholj ako uopšte ima veze sa nekim čovekom, meni zvuči kao način da mađari izgovore Mihaly jer oni uvek zaoble to a, pa zvuči kao o.
vidimo se za pet minuta...

ma niđe veze!
kaže da pravoslavna crkva slavi svetog kirijaka otšelnika (kud si otšel?) i taj praznik zovu miholjdan, dok katolici po gregorijanskom kalendaru 13 dana ranije slave svetog mihovila (ali ne nakića), pa ti sad budi pametan, a tog istog svetog mihovila pravoslavni zovu arhanđel mihail, a slave ga na dan po njemu nazvan aranđelovdan iako arhanđela ima tuce i on je samo jedan od njih.
dakle zbrka sveopšta, kako i dolikuje religiji i paganima.

ukratko neko je na leto stisnuo PAUSE i nadam se da nećemo čekati do tog praznika od pet svetaca i sa pet imena lujiza čikita mandarina huanita madona nego će se malo skorije vratiti, no vidim da danas sigurno neće jer je svanulo +11 sa naznakama da ne pređe iole pristojnu temperaturu za vožnju bicikle u kratkim gaćama, po čemu se najlakše razdvoje letnji dani od kukolja.

žena iskočila iz sanduka na pola sahrane, obitelj u šoku

dve brojke su mi u utorak ujutru bile zanimljive

za ovu godinu maksimalno (???) pretrčanih 251km u januaru

odnosno prosečno pretrčanih 193km mesečno

pretpostavljam da će do kraja godine biti lošije vreme nego što je bilo letos (!) a za takvu pretpostavku mi ne treba previše životnog iskustva jer mislim da nikada nije bilo toplije i suvlje vreme od oktobra do decembra, nego od juna do septembra.

valjda.

mislim na severnu poluloptu naravno.

hemiloptu polusferu.

hemifinale.

elem, ako do kraja meseca pretrčim 60km to će doneti novi mesečni rekord od 253km iako saptembar ima dan manje od januara

a ako pretrčim 63km zaokružiću prosek na 200km mesečno jer mi fali devet puta po 7km jelte

tu se istovremeno nameštaju dve-tri usputne pogodnosti a to je da će za vikend biti lepo vreme pa se može iskombinirati neka trkica ili barem izlet poput ovog nedavnog mtb-ima, a pre i posle vikenda je najavljeno ono što ja zovem govnjivo vreme koje će pogodovati trčanju i ostvarenju gornjih zamisli

pri čemu naravno apsolutno nikakvog značaja nema da li ću pretrčati tih 60-ak km više ili ne, jedino što se može računati je trening-efekt pomenutih trčanja, ili zanimljivost istih koja obogaćuje svakodnevni i samim tim celokupni život

ništa gore od dana u leru koje zaboraviš čim se smrkne

ALI ŠTA ĆEŠ

nekad upravo taj dan u leru pomogne da malo središ i sabereš utiske nakon nekog treninga ili izleta koji je po nečemu bio poseban

odnosno, kada bih napisao blog i premotao nešto zanimljivo, ako ne bih povreneno ubacio u ler?

sve to sam dakle napisao samo da bih opravdao dan u leru, jer ne volem dane u leru...

e takav je bio utorak, 

hajd nije skroz propao jer sam vođen nekim manijakalnim nagonom "morao" da pronađem prečicu sa železničke pruge odnosno na nju, 

sa planinarske staze, 

tamo gde je moralo da se zaobilazi skoro čitav kilometar.

treba još jednom otići sa nekim makazama i poseći šiblje.

i vezati neku krpu za drvo kao marker :-)

promenice sitan vez

ponedeljak nije dan za tugu, 

sada kad voliš drugu

drugu, ugu, heeeejjjjj

neko u engleskoj vikipediji ima fetiš ka biljci imena banksia jer mi na svakih 15 dana u featured članku dođe nekakva sledeća banksia a to mi uopšte ne zvuči kao biljka nego kao neka glista i sto puta kliknem i skontam da je biljka glupog imena i opet zaboravim, moraću ovo da istetoviram negde kao inaj tip iz filma Memento

pametan sat odnosno prepametan trener koji u njemu drema mi je OPET naravno preporučio dan odmora s tim da nisam bio siguran u to koliko je verodostojne podatke dobio obzirom da sam na nedeljnoj vožnji (naravno) vozio bez puls trake jer mi na bicikli veoma malo greši očitavanje sa zgloba ALI sam na vožnji u par navrata primetio neke abnormalne pulseve pa je možda jadničak skontao da sam odradio nekoliko krvničkih intervala od kojih mi treba pet dana kome da bih se povratio u život 

(sve jedna rečenica! čitav život u jednom dahu! jeejjjj)

i kao kudću štaću ajd da idem na nešto što je i nešto i ništa, da ne bude samo zvrndanje u prazno kao i obično

birao koje ću patike pa uzmem mizuno, sveže oprane, uzmem bruks, i one oprane pre neki dan, uzmem asics noosa, I ONE OPRANE jbt ova tašta kao onaj soko koji kruži nebom i čeka nekog sirotog miša da promoli glavu iz rupice i odmah se obruši da ga šćapi i odnese na nebo kod svetog petra

i zaboravim skroz da imam one salming koje bi mi bile baš savršene za ovakav trening no ugledam kutiju na kojoj piše brooks asturia i obzirom da je dan ranije bio VŽ polumaraton rekoh sebi hej pa ionako slabo ideš na trke, a zašto ne bi uzeo baš ove patike koje si odabrao kao race day obuću!?

kasnije su mi se učinile malo tvrde, baš kao i asics noosa ff i divio sam se tokom treninga samom sebi kako sam doslovno celog života trčao trke u nesavršenoj obući a opet imao pristojne rezultate.

kad mi dođu one uspomene na fejsu majko mila kakav je to repertoar gluposti, loše obuće, nešto mi je delovalo novo nešto fensi nešto šmensi nešto profi a ustvari osim onih puma belus i asics speedstar nisam imao nijedne zaista dobre patike s tim što su mi puma bile dobre tek nakon što sam u njima pretrčao 1000km, dakle malo prekasno, a speedstar su mi bile pola broja veće i nikada nisam našao neke čarape u kojima bi mi sve to bilo oke umesto osećaja da mi noge šetaju u dva gumena čamca

i tak, naravno da su noge više nego sveže zapamtile nedeljnu vožnju koju sam po običaju olako nazvao "izletić", dok je mlozak bio na ispaši neko je morao 4 sata okretati pedale 15kg teškog čeličnog mtb-a a taj neko su bile iste ove noge koje su trebale da trče promene 500/500m.

nekako sam maštao kako bi bilo fino da to izađe ispod 5 min/km i ispalo je bome knap 4'56'' prosek s tim da sam do pola lebdeo u zraku sa olujnim vetrom u leđa i nizvodno a u povratku sam razmišljao da li da pozovem taksi ili da samo stisnem STOP i dopešačim do kuće.

no onako u od znoja mokrim gaćama i majici nisam ni imao druge nego da trčim do kraja i osatanem koliko toliko zagrejan na severozapadnoj vetrini

mrzelo me da dopunjavam do polumaratona pa sam završio na 20km jer mi se tako natrefilo ispred kuće, kad sam u zadnjem km dodao gas u drugoj 500-tci shvatio sam da je taj "umor od vetra" bio više u glavi jer su noge veselo ubrzale kao da sam tek krenuo

nedeljna the užina ili ti dUžina

podnaslov - put kojim se ređe ide

- zašto se ovim putem ređe ide?
- zato što niko nije lud, kad je okolo asfaltirano i stoput lakše i brže.

- ma uživaj, da na mapsima sve ne izgleda ravno i jednako, nikad ovuda ne bi ni trasirali put

- jašta, ubuduće ovuda presecamo čak i autom kad idemo

ćelave gume meandriraju po polugnjecavom blatu, uzbrdo se nekako i snalaziš ali nizbrdo definitivno nemaš pojma na koju će te stranu odneti

nešto kasnije stajemo da kupimo tri banane (pravi srbin svega uzme po tri komada) i jednu kolu ali i ta kola je litar i po dakle tri polovine litra, nema zajebancije

i kako uopšte nešto može da ima tri polovine jer polovina je po definiciji pola nečega a Nešto ne može biti veće od dve polovine sebe pa jelda

osim onoga kada fudbaleri na utakmici "daju 120 posto" no to je druga priča za neki drugi blog

elem trasirao sam taj krug odnosno nepravilni trapez tako što kao i uvek pronađem neki obližnji grad u kojem imaju Lidl, onda tu ostavimo auto na parkingu i tu se vratimo da bi odmah nakon vožnje imali lep izbor okrepljenja u vidu eksera šelni bitova aku lemilica ili raznobojnih patrona za vruće lepljenje

ovaj put sam čak naleteo na biciklističke rukavice za 5€ (ili 8, zaboravih) no osim nekoliko uparenih leve i desne broja 7.5 pronašao sam samo dve desne malo veće, jednu 8.5 pomalo knap i jednu 9 još manje knap, otprilike bi mi 9.5 ili 10 bilo taman po tim njihovim veličinama ali mućak

za utehu sam uzeo neko pivo na akciji, bila su dva, jedno tamno i jedno lager ali tamno je bilo skoro 2€ a ovo na akciji 1.3€ i to je presudilo

kontam da će da smrdi kao i sva strana piva pa ću morati da ga pomešam 1:1 sa sokom od paradajza EH DA I TO SAM KUPIO ali sam našao neki zaljućeni kakav nigde nisam video zadnjih bar desetak godina, trebao sam da kupim ceo karton ali ću ga sutra slikati u frižideru kao podsetnik

sve u svemu samo 80km od čega bar polovina nekim novim "nikad vido" putevima, dan savršen za vožnju nit hladan nit vruć, oko +1000/-1000m uspona i spusta, suunto je izmerio manje a garmin više, koga briga ionako, to je samo 2.5% prosečnog nagiba

na tu temu sam razmišljao i o UTMB i TorDG i zaključio koliko su to besmislene trke ili da kažem ekspedicije, jer sam gledao kod druga koji je odustao profil, svaki drugi kilometar je +250m ili -300m što je maksimalno anti frendli za trčanje no to i nije problem nego je problem što toliko tumaranje po kamenjarčinama provedeš 1/3 po mraku i 1/3 kroz oblake i maglu, mora da se osećaš kao budala drukčije ne mogu da zamislim

umesto toga možeš na tom istom godišnjem koji si uzeo svakog dana da pređeš neku drugu deonicu i da biraš kada je lepo vreme, uzmeš dan pauze, i da se zaista provedeš umesto da se uništiš

ovako je totalno bespotreban mazohizam

sjele su u pet do ponoć i prizivale duhove

lepo sam prizivao njive i kad sam juče upao u blato sve mi je bilo jasno.

na karti svi putevi izgledaju lepi i beli, prašnjavi kao bečke šnicle.

to je zato jer su karte uslikane po lepom danu neke lepe godine.

zaboravio sam samo jednu malu sitnicu a to je da je krov tutnjao od kiše od 3 do 6 ujutru!
i vidi čuda makadam nije makadam nego zemljani put, a zemljani put posle kiše postane šta, postane blato.

vožnju od 25km sam snimao satićem, pa sam stisnuo "resume later" i on se vratio u stanje mirovanja, a onda sam upalio telefončić da mi sat ne bi srao kako se nisam dovoljno odmorio, i tako u tajnosti od garmin coacha snimao trčanje.

kad sam upao u blato umesto da stopiram stravu na telefonu ja sam samo pipnuo dugme stop na satu, automatski, tako sam ga samo probudio i on je čekao da mu kažem resume ili save ili štagod, a ja sam gacao kroz blato i gacao i kada sam (opet na satu) hteo da produžim aktivnost skontao sam da nisam stisnuo ništa, telefon je i dalje snimao a sat strpljivo čekao sledeću komandu.

tu sam shvatio da mi je suđeno da snimim sve što i nije bio neki silni problem, štaviše lakše mi je da obračunam koliko sam pretrčao a koliko preplivao ako mi je sve snimljeno umesto ako imam previše pauza.

ništa strašno, nastavio sam da snimam sve do kraja osim čišćenja patika nakon izlaska iz kaljuge, tu je jedan ker strpljivo lajao na mene a ja sam ga ignorisao i strugao grančicom blato dobrih 5-6 minuta.

tako sam obišao još jednu stranu sveta oko obližnje varošice i maltene kompletirao krug, još me je samo čekalo istih 25km biciklom do kuće.

da ni to ne bude rutina pobrinula su se dva debeljka na biciklama, jedan na mtb-u a drugi na trkačkoj ili gravel neki fazon, koji su me prošli dok sam na jednom mostiću nešto slikao, onda ja njih uzbrdo, onda oni mene dok sam na sporednom putu sačekao Lolu (nisu me ni videli), onda smo krenuli sa zaostatkom od par minuta i uhvatili ih na spustu, da stvar bude smešna Lola je bila na nekom ženskom 28'' gradskom biciklu sa sve korpom gepekom i blatobranima.

pokušali su da nas prate pa smo dodali gas i ostavili ih, ispade trening umesto commute povratka sa izlet-trčanja. slatke draži rekreativnog loženja, hehe.

ovaj deblji se bolje držao.

drito kroz njive

Kad mi je pre desetak godina Mariana rekla nešto u smislu "trčim kroz njive" pomislio sam kuku na koji način neko uopšte može da razmišlja da ne bi trčao asfaltom kao gospodin čovek. Tada je saobraćaj bio negde na trećini današnjeg, gde ćeš većeg dokaza da smo ekonomski procvetali od tog da više ne znamo šta ćemo sa novcem, benzinom, i slobodnim vremenom. Usto se grade i raznorazni kraci autoputeva pa 20% ludila na asfaltu donose kamioni prepuni kamenja kojim nasipaju podlogu 4m visoku i 50m široku. Nije to nikakva briga ni strah, to je već izvesno da je pitanje dana kada će te neko zakačiti na asfaltu bez obzira da li voziš ili trčiš, jer niko ne drži razmak da bi uopšte video biciklistu ispred sebe, onaj ispred ne daje žmigavac, plus bar jedan od njih dvojice gleda u telefon. I sve tako dalje u nepreglednoj koloni. 

Nekada smo mi organizovali kritične mase da pobudimo svest vozača na bicikliste, sada su nepažljivi zatucani i vozački neobrazovani ljudi dosegli kritičnu masu i zavladali cestama. Protiv par buva ili pacova ili skakavaca možeš i da se izboriš, protiv najezde teško. I dok se okreneš prođe tih desetak godina i eto i mene u njivama, vozim trčim i posmatram tu saobraćajnu apokalipsu sa bezbedne udaljenosti, kao koridu preko tarabe.

in the meantime

između dva vremena, sadašnjeg i budućeg, događa se međuvreme.

sadašnje vreme se stalno pomera i svakog sekunda krade po malo od budućeg kojeg je tako sve manje i manje, prošlosti je sve više, a sadašnjost je samo jedno dugačko skrolanje prema Kraju.

verovatno nema glupljeg načina za trošenje sadašnjosti od analiziranja razvlačenja i prekrajanja prošlosti - kontam da bi najispravnije bilo što pomnije proučavati najbližu budućnost i planirati kako je najbolje iskoristiti.

tema prva polumaraton

svašta sam fantazirao jutros ali se nije ni polovično ostvarilo, kao i uvek.

nakon sinoćnjeg koncerta smo ničim izazvani (laž, izazvani mirisom iz pekare) svratili na pizzu uz koju sam morao da otvorim još jedno pivo (laž, nisam morao) i tako sam se jutros probudio ne superkompenzovan nego moramo naći neki novi izraz, overcompensated.

dolio i glikogena i tečnosti i svega u maleni organizam pa tako više nije maleni, stajem na vagu pred trčanje i gutam knedlu, KO ĆE OVO ODNETI UZBRDO???

poređenja radi kada sam se osećao baš ono juhuuu otrčao sam onaj planinski polumaraton po 5'31''/km i igrom slučaja isti prosek napravio i danas na podosta tromim i bolnim nogama.

hmm.

razlika je i u nagibu i podlozi: danas sam imao samo par km makadama, a onda samo nekoliko km asfalta, a što se tiče ukupnog uspona podeljenog po kilometru, prosečan nagib staze mi je danas bio 5.3%, a pre desetak dana 6.2%.

nije onda ni čudo što sam na onoj užičkoj poluDužini bio najočajniji i najbeznadniji jer sam tamo imao prosečan nagib 7.1%, od kojeg me je možda i više ubio faktor iznenađenja jer je kao i obično NA KARTI IZGLEDALO SKORO RAVNO!

danas nije imalo šta da mi izgleda obzirom da sam stazu znao napamet.

tema druga pogibija

nakon prekjučerašnje godišnjice (2017.) kada sam polomio ključnu i završio na intenzivnoj sa amnezijom poput biljke u saksiji, sutra mi je godišnjica (2018.) druge pogibije kada od kačketa nisam video srušeno drvo u šumi te ga udario čelom i otkotrljao se 20 metara u ponor ka reci.

zaboravih na taj incident skroz, sve dok nisam pogledao dnevnik treninga da se prisetim kojih je sve trka bilo u ovo doba godine, i tako sam našao i taj pad koji mi je na čelu ostavio rasekotinu u vidu trokrakog mercedesovog znaka. 

na ulasku u grad mi je veterinar rekao da rana ne mora da se šije i roknuo mi samo flaster.

dan za solunske priče

obzirom da sam juče neobavezno otrčkarao nepun sat ujutru i malo se provozao popodne tu nema nekog silnog prostora za opisne delatnosti, pa ću da nastavim sagu o povredama, onako po sećanju.

prvu sportsku povredu u životu sam zaradio na trčanju.

rešili mi da trčimo, okej.

to je bilo pre prof. bavljenja biciklizmom.

i bio neki pomoćni stadion koji je u to vreme imao ogradu, i okolo ograde po betonskoj stazici je krug imao 400m, sad se ne sećam kako sam to izmerio a kanap nisam nosio.

i drž krug na jednu drž na drugu stranu i zaboli me peta istog dana.

to je bila prva upala pripoja ahilove, eto zaleteo se mlad mulac pa gas do daske sprintaj ko zna u kakvim patikama, verovatno neke Wilson za tenis.

nakon toga smo krenuli na "dužine".

ostavimo bicikle kod babe, onda otrčimo 4.5+4.5km "do prvog mosta" ili 6.5+6.5km "do drugog mosta".
tu sam već siguran da sam trčao u tim teškim Wilson patikama za tenis, tada su me posle svakog trčanja par sati boleli ligamenti na kolenu spolja.

nekako posle toga je gošla bicikla, tu pamtim neke probleme sa vratom i leđima, jer nisam umeo postepeno da produžavam vožnje nego mi se odmah išlo po nekoliko sati do ovog ili onog grada, na ovu ili onu planinu.

malo kasnije sa trkačkim biciklama su opet došli problemi sa kolenima opet jer sam morao uzbrdo da vozim veliku šajbnu, misleći da je život prekratak pa moram da požurim sa ojačavanjem mišića pre nego što su se uopšte razvili na pristojan volumen.

nakon toga svakog proleća malo muke sa leđima nakon dužih vožnji jer trkačka ima previše povijen položaj pa još kad se sagneš zbog vetra, a bez odgovarajućih vežbi kod kuće, šta ću nije imao ko da mi kaže.

dalje su išli neki beznačajni padovi bez preloma, nekako sam svaki put pao na dupe bilo na treningu par puta ili na trci par puta, pa sam govorio da mi je zbog onoga kada spadnu kraste i koža privremeno ostane druge boje govorio kako mi je dupe u dezenu bubamare, pošto sam samo na njega padao.

onda je opet došlo trčanje, nekako ne pamtim nikakve probleme prvih par godina iako sam opet krenuo nerazumno na stadionu sa deonicama i ludilom jer su me ubacili u grupu sa dve reprezentativke pa smo se na svakom treningu polomili kao budale.

bila je zima i tada sam na nekom krosu prvi put osetio bol u tabanu, tzv upala plantarne fascije no nije došlo do famoznog trna u peti nego se to za koji mesec ublažilo i saniralo.

to je bila prva od tih trkačkih povreda, ne računajući onaj problemčić sa ahilovom u mladosti.

posle toga je došla povreda zadnje lože tojest opet pripoja gore na kuku i to kada sam bio u životnoj formi, čak i tako sa povredom u nastajanju sam trčao brdski polumaraton 1h18, pejsovao zagrebački 2h59 i posle njega otrčao u podgorici 2h51 tako što sam na svakih par kilometara trčao 100m unatraške, da smanjim pritisak na ložu.

na proleće sam mislio da sam to sanirao jer sam uglavnom vozio biciklu, no povreda se vratila na kružnoj trci od 5km koju nisam završio jer sam sa pojavom bola počeo da usporavam i uplašio se da ću skroz uništiti tetivu, kilometri su išli nešto tipa 3'20'' 3'20'' 3'25'' 3'35'' i tu mi se već činilo da stojim u mestu a planirao sam da pojačavam prema kraju.

do kraja godine sam ipak vozio samo biciklu i to sve više pa sam na biciklističkom treningu koji je uključivao nekoliko dužina od 200+ km pobedio i sljemenski maraton jer mi tu loža nije naročito ni trebala obzirom koliko je sav gore-dole.

godinu kasnije sam previše povećao kilometražu jer me napokon ništa nije bolelo i tada mi se javila još jedna od kultnih trkačkih povreda, tzv bol u pokosnici. nikada nisam saznao da li sam imao neku mini stres frakturu ili samo češanje mišića o cevanicu tek nakon par meseci leda odmora i opet samo bicikle je i to otišlo u prošlost. 

nakon toga sam još u par navrata imao problema sa leđima no prošle su još dve godine sa manje trčanja a sa stvarno puno bicikle, to je bilo 2011 i 2012, i tu sam dosta i smršao i dosta se utrenirao što se opet brzo pretvorilo u formu za trčanje pa sam tokom 2013 ispobeđivao sve i svašta od kraćih do dužih trka, otrčao sam i svoju prvu ultricu i posle 58km na Tari stigao čitav sat ispred drugoplasiranog. tu negde sam imao i kraću pauzu zbog delimično pokidanih ligamenata desnog ramena jer sam na rikaveri vožnji tresnuo u krivini i jedva došao nazad kući sa rukom utaknutom u rajsferšlus dresa.

nakon toga se ne sećam nikakvih bitnih problema ni povreda, valjda jer sam sve manje "trenirao" a sve više trčkarao za svoju dušu, što se evo nastavlja i sa danom današnjim. u međuvremenu su se smenjivale faze sa više bicikle i više trčanja, no sve se brutalno prekinulo 2017. kada sam imao dva preloma opisana u prethodnom blogu. naravno osim "samo" dva preloma bilo je tu i hematoma na boku i potresa mozga i šivenja glave i arkade i tisuću oderotina no to su ipak sitnice.

2018. je prošla tako-tako, uspeo sam da se vratim do 1h26 na polumaratonu i 3h10 na maratonu no dva dana pred kraj godine kada mi je falilo samo još tri trčanja da stignem do rekordnih lifetime best 6000 pretrčanih kilometara, zapeo sam za neravninu na asfaltu i prilikom pada se raskrečio i nagnječio išijadikus do te mere da narednih dana nisam mogao ni da hodam.

ta povreda se protegla na tri meseca, udružena sa gripom i bronhitisom pa mi je ta pauza ispala duplo veća nego bilo koja zbog ona dva preloma! odatle je već povratak morao biti puno teži pa sam se nekako i pomirio da više od nekih stelarnih rezultata neće biti ništa. otišao sam na još pokoju trku čisto promene radi, da ne trčim uvek istim putevima, i tu negde tokom jednog od tih "povrataka" sam zapeo za sto i slomio prst na nozi no umotao sam ga u flastere i koliko prekosutra otrčao polumaraton na dva brufena. problem je što je flaster ribao po palcu pa sam tako i njega uništio, narednog vikenda sam trčao trku sa oba prsta uvijena u flastere naravno.

naravno ubrzo je došla i korona i tek tu nije imalo smisla "trenirati" kad mi je nepovređivanje već tako lepo ušlo u naviku. i to vam je to.

malo treninga

treninga u životu imam koliko susama na đevreku ali šta fali, barem se zbog tog neopterećenog režima nisam nešto bitno povređivao već nekoliko godina a to je valjda važnije od svega.

zdrav čovek ima milion želja a povređen samo jednu, da se onomad nije za7ebao kad je prećerao sa treningom.

sad mi se nametnula ta tema a hteo sam da pišem o jučerašnjem treningu pa ću da ga zbrzim.

umesto zagrevanja biciklom 5km do izvan grada, onda po valovitom asfaltu sa dosta vetra 5km uzvodno i nazad 5km nizvodno, bez zastajanja, promene 100m brzo 100m lakše.

obično mi taj drugi deo bude puno lakši i lepši jer se oseti da put nežno silazi nazad u grad no zbog vetra nisam osetio ama baš nikakvo olakšanje a zbog sunca i vrelog asfalta sam očigledno već za pola sata trčanja izgubio dosta snage pa mi je i druga polovina bila jednako teška kao i prva, a ništa brže se nisam ni vratio tih par desetina metara visinske razlike u povratku.

po osećaju, mislim da sam držao isti tempo na ubrzanjima, ali sam pred kraj sve više popuštao one lagane stotke.

što se tiče tih povreda, mislim na one izazvane treningom a ne na prelome, jer je danas 15.09. tačno 4 godine od drugog pada i drugog preloma ključne kosti.

te 2017. sam pao dvaput, i osim slomljenog lakta u petom osnovne, prvi put polomio dve sledeće kosti nakon toliko godina. 

a i bila je preduga pauza.

prvi put sam pao 06.02. kada sam bio u top formi jer je bila topla zima što potvrđuje činjenica da sam već u februaru išao biciklom nazad sa Divčibara, kada mi je to kučence izletelo pred biciklu a ja se posložio po putu.
tada je otišla desna ključna, a zanimljivo je da sam samo dva dana pred taj pad trčao isti ovaj trening od juče, s tim da sam tih 10km (100/100m) išao 41 minut, a juče sam išao 46 minuta.

matematičari mogu da navale na jednačinu sa previše nepoznatih, ako sam sporiji za 12% koliko na to utiče što sam samo 50% utreniran, što sam 3% teži, i 7% stariji?
ako ovo 3% teži i 7% stariji saberemo na tih 10% sporiji, ispadne da sam samo 2% izgubio na netreningu što je malo verovatno. 

o drugim povredama neki drugi put, mada ni njih nije bilo u toj meri da su me nešto silno koštale aerobika.

mikrobeg

ima ta jedna drugarica koja piše blog pod nazivom mikrobeg s tim da ga piše jednom godišnje pa nije naročito poznata ni viralna, a setio sam se toga pođavši (?) da sročim najpribližniji naslov pa sam od miniavanturizam preko mikroavanturizam došao do ovog poluprikladnog tj ukradenog.

beg je naravno od okolnosti jer je davno prošlo vreme kada se moglo relativno bezbedno voziti putevima, sada je sve prepuno kamiona natrpanim kamenjem i stenjem koji nasipaju 4m visok bedem po kojem će ići krak autoputa, kolotrazi su samleveni pa moraš da voziš sredinom trake a tu ti ni po propisima nije mesto i bio bi lično odgovoran za svaku nezgodu u prometu.

i tako se malo sklanjaš malo smetaš malo te zaobiđu malo te ne zaobiđu nego te očešu i stalno si svestan da si na prometnom putu ništa manje nego pokretna meta koja prosto traži nevolju. da li će te očešati neki šleper ili te potkačiti neka cajka koja gleda u telefon dok vozi, to je najmanje važno.

i tako sam skrenuo na jedan put "da vidim šta ima" i tu imamo anegdotu vrednu bloga:
naime redovno mi se događa na na karti od šume ne vidim kuda ima a kuda nema puta, nekada mi povuče crtu kud ide reka a ne put, nekada je put do reke sa obe strane a obala 2m visoka pa nije baš ni da se može preplivati a kamoli pregaziti biciklom, i slično.

pa onda šta ću, zastanem da pitam po onoj narodnoj "kartu čitaj seljaka pitaj".

s tim da su me i seljaci zayebali više puta nego karta, ali šta ćeš, sve ide u rok službe.

ovaj je pak radio kao turistički vodič na solunskom frontu, i krenuo postepeno da objašnjava kako idem glavnim putem do kraja dalekovoda (!) i onda me put vodi desno pa dole pa gore preko nečega (valjda ime potoka ili već...) i onda izlazim na raskrsnicu (tu se već plašim da li ću sve zapamtiti) na kojoj će se odvajati uzani asfaltić između dve ograde, strmo uzbrdo (e to ću vala zapamtiti!) ali da ne idem njim nego da skrenem desno na makadam (ispostaviće se da su to zemljani putevi ulokani od traktora ali obzirom da je suša nisam nigde potonuo u živo blato) koji me vodi na taj put na koji želim, a mogu i onim uzanim asfaltićem (čuj razradu plana!) s tim da se on bezveze popne uzbrdo i onda svakako opet moram nazad jednim drugim makadamom tako da nema potrebe da se džabe mučim.

dakle ni ja ne bih bolje objasnio, svaka čast i skidam kapu.

dobrodušan neki čovek sav onako pun strpljenja i razumevanja, i kada mi je sve objasnio sve je još jednom skraćeno ponovio - dakle eno do gore pa desno pa dole pa gore pa raskrsnica pa na makadam i to ti je to.

bravo care kralju i otadžbino!

da ne poveruješ da kroz planine nisu ravne ceste

sve iznenađenje do iznenađenja.

isplanirao sam Route na mapsima i malo kao proveravao da se baš ne prevarim.

skrolao sam i kotrljao kilometar po kilometar da se uverim 100% da me nigde neće sat. prikaz navući kroz neke livade ili ivicom kukuruza jer ipak nisam planirao adventure event nego najobičnije trčanje "na siguricu"(*)

i bio sam siguran da cela putanja vodi normalnim putevima ili puteljcima koji se onako na karti bele (belasaju) pa nije toliko ni važno da li su asfalt ili tucanik.

ono što se na karti baš ne vidi su nagibi ali gde ima kuća tu ima i automobila pa ne može nigde biti baš 40% uspon.

valjda.

* radilo se naime od tome da sam trebao da dođem od točke a do točke b i nisam imao opciju Hej nešto sam zeznuo ovde nema puta idem da se vratim nazad, danas neeeeema nazad!
(tojest juče)

mrzelo me da nosim traku za puls jer sam trebao da ostanem barem dva i po sata na vrućini, ako je stegnem onda mi pomalo smeta a ako je ostavim labavu onda mi napravi ojed na grudima tako da sam prepustio satu da otkucaje meri sa ručnog zgloba i za divno čudo skoro da uopšte nije grešio, a već sam mu unapred bio oprostio.

naravno da sam morao da nosim sat jer sam zbog navigacije svakako dobrim delom puta držao uključen telefon i samo bi mi još falilo da non stop prepipavam iz jedne u drugu app.

prvo iznenađenje je bilo što me je predobro krenulo, nigde nisam promašio ni metar, svaku raskrsnicu sam napipao iz prve a iako je bio jako uzan put, sve je bio asfalt!

sunac ti žarki ko bi rekao da se umesto 45km može preći samo 25km od Kosjerića do Užica.

kvačica je bila negde u drugom poluvremenu, profil više manje izgleda kao da spustiš brushalter na zemlju, "up&down & up&down" jelte.

usput sam imao jabuka šljiva i paradajza, na mestima česmu, dakle dovoljno okrepica.

tu je došlo iznenađenje unutar iznenađenja, u prevodu GLE IPAK NIJE SVE ASFALT.

obzirom da nisam išao trkačkom biciklom bilo mi je svejedno, jedino što sam kasnije morao u Lidl prašnjavih patika jer nisam poneo reze.

unutar ta dva km makadama jedan prolazak kroz šumu gde bih se baš nasukao da sam recimo krenuo autom, sledi ANEGDOTA.

dva klinca izašla iz auta i češkaju se po glavi.

neko im je dao golfa jedinicu onog starog, krenuli su uz strm krupan makadam i stali, poturili po kamen pod svaki od 4 točka i čekaju pomoć prijatelja, a možda i batine roditelja.

nejverov. su ostali bez benzina što se uglavnom dogodi na usponu, e sad trebalo je otpustiti kočnicu i vratiti se u leru 500m unazad na ravnicu, okrenuti auto i usterati u rikverc jer je najbliža benzinska svakako predaleko a kod ćaće u garaži garant stoji kanta puna benzina izBosne onog od evra i malko.

nakon toga sam shvatio da brushalter ima i jedan dodatak koji mi je došao glave jer sam se doslovno jedva popeo, ko bi rekao da postoji staza sa dve i po sise.

na kraju sam umesto 24-25km zaustavio sat na 22km negde oko pola spusta jer me je vodilo tako strmim ulicama da mi je bilo teško da istovremeno gledam u mapse i pretrčavam bezbedno, te sam završetak lavirinta prošao brzinom pri kojoj mogu nešto i da primetim oko sebe, prvi put sam u Užice došao sa ove strane.

minuli rad

 obzirom da mi je dan ispao polu-ćorak, moram malo da se duševno zakrpim a čega bi se solunac setio nego starih odličja.

šalu na stranu, iskočio mi je Borojin blog koji me u.b.r. (to je skraćeno od uzgred budi rečeno, da ne kažem btw) uopšte ne zanima jer je vodio evidenciju u kolikom vremenom razmaku je neko istrčao stotinu maratona, što samo po sebi ne znači skoro ništa jer na listi vode ljudi koji su u životu jedva nekoliko maratona istrčali a sve ostale su prohodali pa samim tim nisu ostvarili cilj discipline koja se zove trčanje na 42.2km, bljak.

elem u šumi tih poremećenih ličnosti na istom blogu postoji i par normalnih statistika jedna od kojih je rang lista po broju maratona ispod tri sata, gde sam ja u solidnom gornjem delu u državi i to ne po nekakvim kategorijama i trt i mrt nego naravno apsolutno.

koliko vidim izdvojeni su samo oni koji imaju deset "sub 3h maratona" i više i ko zna koliko bi lista bila dugačka da se ubace i one ćorave koke koje su po samo jedno ili dva zrna ubole, a koga i briga za takve sporadične supešnike.
od ovih iza mene vidim možda još par imena koja bi mogla da još koji put istrče ispod 3h ali šta ću, i ja sam svoj prvi <3h istrčao sa 42 godine i ko zna koliko sam desetina maratona morao istrčati ispod 2h50 ili 2h40 da sam se odmah bacio na trčanje umesto što sam silne godine stucao na bicikli peglajući ibarsku magistralu, pffff.

kao što rekoh subota je prošla u rekreativnom uživanju tokom kojeg sam čak na mtb-u ušao na prvu stranu među ove drumaše iliti cestovnjake na jednom od najstrmijih segmenata u okolini, onda mi je sat javio da je na par posto baterije a mrzelo me da telefonom snimam ostatak vožnje pa se sve završilo nekako polovično, što je opet vrlo malo važno.

bitnije je kako će proteći ova nedelja, valjda se nisam juče previše, što bi baba Ljubica rekla, strunio.

dezorganizacija

nešto sam se kao nećkao da odem na treking ligu na Frušku goru pa sam na kraju odustao.

a odustao sam jer sam pretpostavljao da ću biti umoran od onog trčanja pod Medvednikom.

i kao što to obično biva pogrešno sam pretpostavljao.

deluje mi da bih evo za sat vremena mogao sasvim mirno i spokojno da stojim na startu i da nakon sat početnog uspona odaberem kojom od staza da nastavim do kraja, u ponudi su 17km, 24, 34, 36, 46km, a ja sam merkao onu od 34 jer uključuje jedan polukrug kojim nikada nisam prošao, dok 36 ide duž Iriškog puta i nije mi privlačna, a 46 pak uključuje oba ta polukruga te ima oblik celog leptira.

tako da sam u prevodu merkao desnokrilnog leptira, što no bi se reklo.

i tako razmišljajući i odustajući od trekinga sam pak skroz zaboravio da se danas povodom neke godišnjice nečega održavaju čak TRI breveta od 200-tinak kilometara, jedan u Nišu, drugi u Subotici, i treći u Užicu koji će izgleda prolaziti kroz Valjevo nakon nekih 4-5 sati od starta, već prema tome koliko se najjačima bude žurilo.

postoji i četvrti u Beogradu, barem tako kažu, za koji nisam našao FB event što je isto kao i da ne postoji jelte.

i sad sam ostao tako nit u gaćama nit bez gaća, svanuo je lep i sunčan dan, na Fruškoj imaš da biraš između jednog Halflinga dve Mice i jedne Yadčine, ovamo imaš 3 ili 4 breveta od po 200km, gde si bio nigde šta si radio ništa.

od pametnih opcija imam da krenem kontra ovog najbližeg breveta pa da se sa drugarima vratim nazad do Valjeva i eventualno ih ispratim malo put Debelog brda, ili bilo koja kombinacija dužeg levog ili dužeg desnog kraka.

ili da odem mtb-om u život pa natempiram da ih negde usput samo sretnem, ili da odem negde drugde odnosno trigde, što bi moja baba rekla "za svoj groš".

PS
stigao mi je mejl da je neko na jednom od Segmenata trčao duplo brže od mene pa rekoh da pogledam ko je to tako brz i skontam da neka žena povremeno ode na vožnju biciklom i uporno sve snima kao "run" te tako ruši segmente diljem županije (!)
ostavio sam joj komentar na pomenutu aktivnost (mada su joj sve vožnje = RUN) da promeni u ride, ne što mi smeta da je neko na bicikli brži od mene kad idem peške, nego što se tako vidi da je tehnološki nepismena a to baš i nije stvar za pohvalu :-/

da te pop sačuva!

kad sam otkrio Vrtiglav i vrtiglavske meandre mislio sam da od toga goreg nema, po koeficijentu, tojest kad odrediš nepoznatu čudnovatost naspram blizine lokacije.

i tako danas zapucam u POPadić, a evo i kako, odnosno EVO I ZAŠTO:

naime kad sam se pre neki dan vraćao sa Suvobora na jednoj raskrsnici su mi se desile dve stvari A EVO I KOJE:

kao prvo, čuo sam mače kako zapomaže, i odmah stao.

nakon malo ubeđivanja mi je prišlo, utrpao sam ga u ranac jer kod sebe nisam imao ništa od prve pomoći, spustio ga u susedno selo (Paštrić) pored reke i usput mu u prodavnici kupio paštetu.

gore na raskrsnici nije imalo ni vode ni ničega, samo istovaren šut i korov, 5km od najbliže vode, nije ni čudo što se onoliko dernjalo.

kao drugo, dok sam nagovarao mače da mi priđe, video sam na drvetu zakucanu crvenu drvenu putokaz-tablicu 10x20cm na kojoj je pisalo "staza 3".

hmmmm

te staze je obeležavao neko iz banje Vrujci, kao deo turističke ponude, i iz centra banje vode na sva okolna brda, kao ona spektakularna staza za Berkovac koja po grebenu prođe preko vidikovaca vrednih posete.

i tu ja skontam da je i taj puteljak deo jedne od staza koja silazi skroz u banju, mada mi uopšte ne deluje privlačan za biciklu jer se radi o makadamu koji u vrlo kratkom potezu treba da se spusti previše metara nadmorske.

čim sam stigao kući (tog dana) odmah sam u suunto app (puno preglednije mape nego strava/google) napravio rutu koja jednim putem dolazi a drugim silazi sa gornjeg asfalta u banju, i tako zatvorio krug.

ostalo je samo da sačekam dobru priliku za ekspediciju.

a gde ćeš bolje prilike od dana odmora (čak je i garmin prilikom uključivanja napisao "REST! take it easy and short!") nakon jučerašnjeg divljanja po planini u sendviču između dve vožnje, ono je bio duatlon vredan barem dva i po dana odmora a ne samo 18h.

i tako sam zapucao sa idejom da ispitam te puteljke, ako treba i preguram biciklu ceo krug bez ikakve namere da dahćem i preznojavam se, već tih 20+ kilometara i isto toliko nazad do polazne tačke mi je dovoljno kotrljanja i žuljanja u sedlu.

na kraju je ispalo da sam ipak skoro sve vozio, osim nekoliko ekstremno tehničkih delova jer sam na city bike-u imao obične gume a ne kramponke pa nije bilo šanse bezbedno se popeti ili spustiti po prašini i šoderu nagnutom 20%.

uostalom i pogledi su bili prelepi pa nije imalo smisla žuriti i lomatati se, i pritom nužno buljiti u makadam.

epičnost pičnost ičnost čnost nost ost st t

nije strava ali je neka druga app, ali vidi kako oni to hoće, da mi stalno žudimo za lajkovima

nebitno kome ćemo plaćati to OMOGUĆENJE našeg uspeha, bitno je da smo se proslavili

j.b.š stotinu leo mica krugoval maša zamljačanec, samo je bitno da si postigo nešto SPEKTAKULARNO

ono što ja kažem epski

epic, jelte

ali nemre epic svakog dana, i onda ti nabijaju depru jer nisi epičan

e ali mudo, mene danas potrefilo epično

pično ično čno no o

jugodrvo ugodrvo godrvo odrvo drvo rvo vo o

oni što su napunili 90 godina a nisu crkli od korone se ovoga sećaju

ali nije jugodrvo nego je lidl idl dl l

imam neki enerđy drink od litar, crna enerđi se zove

i tako ja cirkao i dopingovao se i pao u vibraciju

đoni pada u vibraciju (atomsko sklonište)

i vibriro ja dva sata i razvalio krugoval jer je dosta valovit krug, a možda sam razvalio i micu (kamo sreće) a možda i leo jer sam leteo, eteo teo eo o

i sve tako u tom stilu

moram naći gde je kolega detaljno opisao šta je leo a šta mica, i zašto krugoleo nije krugomica, valeo i valmica mogu i u paru

ugl ovim prosekom ne otrčim ni pola sata pre posla, ako sam umoran, a danas spićio dva sata po kamenjarima i prašini

a letu i pingvini

još jedan dan treba da mažem nos ovom mašću iznutra a kao za klinac mi krenula alergija od ambrozije i šta god namažem ja odmah istresem van i tako u kružnicu

najfrka mi je bila preksinoć kad sam natrljao mašćuru čudnu gustu poput vazelina i kako sam legao u krevet ja sam to ušmrknuo i progutao i skočio kao oparen koliko je to gorko, kao neki otrov da sam srknuo, i što je najgore nisam se odmah setio da je to to nego sam mislio da mi se ko zna šta događa, da je ta gorčina iz grla, možda imam sidu grla ili možda mi grlo ima moždani ništa mi nije bilo jasno

isto tako evo nakon što sam popio tabletu protiv alergije i isprao nos fiziološkim rastvorom čekam povoljan trenutak da opet namažem nos a on krenuo da curi li curi, mogao bih jedan mali oluk da prikačim ispod nosa i da to vodi direktno dole u čarape, barem noge da mi se hlade nek ima bilo kakve koristi od tog izvora

juče sam popodne OPET krenuo u istu istraživačku "bajk & hajk" turu za koju mi treba pet sati fore a hteo sam da se vratim posle tri ili tri i po sata pa sam OPET skratio, a možda ovaj put ne bih ni skratio nego su se navukli oblaci na brdima a ja sam bio u normalnoj letnjoj obleki pa mi na vetru uopšte nije bilo prijatno, i ovako sam se malo polu-smrzo dok sam sišao nazad u grad a tek sat-dva kasnije mogu misliti koliko je bilo prijatnokad sunce već zađe

zato sam jutros bio raspoložen za trčkaranje pa sam napravio neki krug od 16km preko istog brda od juče ali u suprotnom smeru, rekoh valja držati neki kontinuitet pa ako ne u brzini i snazi onda barem u kilavom vucaranju na dve noge

(klošarka u asics noosa patikama)

nakon trčanja sam odgledao dokumentarac o kensington aveniji, kažu da je to 5km duga ulica u filadelfiji poznata kao leglo droge i kriminala, u kojoj se prodaje tzv. kensington koktel koji je onoliko jeftiniji od heroina koliko im brže spali mozak, zato je u zadnje vreme zovu i ulica zombija

documentary je iz nekog dramatskog razloga usporen na pola pa sam na jutjubu odabrao opciju brzina prikaza x2 i tako ubrzao tih originalnih 23 minuta na desetak, a uspeo sam eto i pri toj brzini da uhvatim ovaj detalj bivše polumaratonke koja je našla lakši način da dođe do džeparca, od onog da prži hiljadarke na stadionu. šalim se, ova nije delovala drogirana za razliku od ostalih, nemam pojma šta radi na ulici ali naizgled je prisebna i još uvek čitavog mozga.

a letu i štuke

jer ti si zmiiii-jaaaa
a ja sam štuka štuka

dakle štuka i u podznaku, dupla štuka

rešio ja da trčim

rešio ja da trčim BRZO

pa kud puklo da pukne

i gde će pući, puklo po meni

pukao ja

posle tri kilometra

a jesam letio 

letio sam nekad, letio i ja, imao sam krila, krila reptila

shvatim ja tako da sam narodskim rečnikom zinuo više nego što mogu da progutam

pro-gu-ta-la zmija jaje

(na melodiju Promenila riba more)

pulseve nisam merio jer sam nosio mobitelčić

da se ne šokiram

da ne padnem u depricu

trčo sam naslepo

bolje ćorav nego bedan jadan

ali vidim ja lepo da ne mogu tako doveka

i dotrčim na vrh jednog kupsera i tu stisnem PAUSE

i tu mi sine ideja, rekoh malo ću da predahnem malo da trčim

i tako sve do kraja

kad se sve sabere, eno strava ne laže, imao sam 46 minuta trčanja i 46 minuta NE

od toga NE možda je 40 minuta otpalo na šetanje između tih potrčavanja, i 6 minuta na istezanje fotkanje i uopšte rečeno neke bespotrebne pauze

nadam se da sudija nije video, još mi samo DSQ fali

ali zato ono što sam trčao, ihiiii, bilo i kilometara ispod 4 minuta

nizbrdo naravno

a uzbrdo sam po travi po livadi u cik-cak

cik levo, pa prošetam, pa cak desno

uvodim neke nove rutine

pratite ovaj kanal

PS
imam samo jednu želju, kad postanem slavan poput poglavara crkve, da me isto ovako obožavateljke slikaju za instać

letu štrukli

jednom davno sam mislio da su štrukli ustvari štrudle kako ih izgovaraju po zagorski

i moram priznati da mi nije bilo nikakvo otkrovenje kada sam saznao da niđe veze, pre sam bio razočaran nego prosvetljen

isto tako nisam ništa ni razočaran ni iznenađen podatkom da mi svaki drugi dan prođe bez bloga, ali šta ćeš, umore me druge stvari

a približava se i jedan neslavan jubilej, nekad veliki pa zatim bivši pa potom opet lično aktueliziran jelte više o tome narednih dana

elem danas sam uspeo da u nekakvoj vikend nadoknadi odrobijam još jedno čudo od treninga koji bi mogao da se zavede kao frtalj-epski

daleko je od poluepskog naravno

svakako

ne bih lagao na ovako ozbiljnom mestu

elem pravi se jedan put, paralelno sa onim za kopaonik radi se i ovaj za divčibare

sa one tamo strane oklen belograđani dolaze

pre par meseci sam strčao naokolo kroz kamenjare dok je Lola tuda spustila auto koji sam od prašine jedva prepoznao

rekoh mora da je gotov put do sad

ili makar napola

kur moj napola

doduše jeste gornja polovina gotova ali donja nije ni nafrtalj a kamoli napola

bilo je i jedno zagušenje

fali cela traka

stoje ozgo stoje ozdo ja se provučem bajkom

isti što su me obišli u podnožju opet me obilaze 4-5km kasnije

funny bunny

i tak, pet sati vožnje, nit tempić nit dužina, predugo za izletić preslabo za treningić

stara priča 

gledam u fotose pa mi nisu legli od juče, te stavljam od prekjuče

žulja ovaj ćošak od jezika, ne znam kako to nisam odsekao ranije

zašto naprave najveći šav tamo gde treba da ga nema?

kao zrno pasulja da nosim u patici, pa puta 4 jer svaka patika ima ova dva ćoška

nakon skoro 700km sam se setio, bolje ikad nego nikad što je naravno netačno, bolje ranije i na vreme, nego da se tešiš kad je već prekasno

tešenje te uljuljkuje u osećaju da nisi previše propustio ili da nisi napravio preveliki propust

ne valja to

utorak bez tora

kako ući u tor koji ne vidiš, a kažu da je u tor ak dakle dan kada se ulazi u tor

subotom i nedeljom se pase pa se ponedeljkom pešači nazad sa planine i svraća se po kafanama i jede se pečenje i zagine se do kasno u noć i onda se tek u utorak stiže negde dole u selo i ulazi se u tor

eto sve naučno objašnjeno

a ja sam sve o ponedeljku napisao u ponedeljak kasno uveče i onda je došao utorak i nisam imao o čemu da pišem

tojest možda sam i mogao onako usput da emitujem uživo jelte

elem plan je ispao ad-hok pa sam posle posla požurio na voz

stoga sam u žurbi propustio da popijem kafu zbog dodatnog ubrzavanja nanočestica u organizmu koje je posledično izostalo

hteo da ponesem neki snickers koji sam jednom kupio u šapcu jer je na kasi bila akcija i sad tako stoji možda mu je i istekao rok

za razliku od prethodnog odlaska vozom u planine kada sam se umalo udavio od kašlja, ovaj put nisam zaboravio vodu a samo zbog te flašice sam uzeo i ranac koji mi je smetao narednih šest sati

pametno

pored sata sam poneo i hrm traku da snimim drugi deo strčavanja asfaltom

poneo sam i dva telefona, lagani mali ajfon jer ga ne osećam u ruci pa mogu s njim da slikam usput, i onu huvej ciglu koja ima monster bateriju koju mogu da rabim tri sledeća dana ako se izgubim pa moram da se javljam gss-u gde se nalazim

odmah u startu sam (kao što mi je sat ujutru i rekao, zbog katastrofalnog spavanja) napravio grešku i pokrenuo ucrtanu rutu u malom telefonu umesto u velikom

pratio sam trek jedva 15 minuta i skontao da će tako stalno uključen da vrlo brzo potroši bateriju

sekund automatizma i nerazmišljanja me je skroz poremetio

onda sam mali tel koji je snimao u aplikaciji suunto (tamo sam imao trek) stavio u ranac da nastavi da snima a velikim sam slikao pejzzzaže jelte

s tim da sam svaki čas morao da vadim i malog da zaustavim snimanje kad zastanem da gledam u mapse ili da jedem kupine

autopauza slabo radi na telefonima tako da je sigurnije ručno pauziranje

sat mi je svo vreme na ruci služio kao sat jer ako nešto mrzim to je kad mi (bez hrm trake) javlja da mi je puls 230

mada bi realno bilo puno komfornije da sam samo stavio traku na grudi, kad mi je već bila u rancu

sve u svemu, napravio sam apsolutno sve greške koje sam imao na raspolaganju

dok sam došao do asfalta već sam bio više nego demotivisan da sa rancem na leđima trčim nizbrdo po asfaltu jer su mi to full zemlja i nebo kombinacije, zna se kako se trči a kako se planinari

pa sam onda naizmenično potrčkavao nizbrdo baš da me ne uhvati mrak, a na zaravnjenjima i uzbrdicama sam lagano šetao i pokušavao da nadoknadim odsustvo na društvenim mrežama, čak sam imao i jedno emitovanje uživo zamisli

i tako sam se nekako zgegeljao u grad a mrak me je ipak uhvatio jer sam zaboravio koliko brzo se dan skraćuje pa je sa 21h preko 20h već počelo da se smračuje oko pola 20, uspeo sam da uhvatim baš baš zalazak sunca na poslednjem većem usponu iznad grada koji je avaj na nekih desetak kilometara away

odatle sam dalje pretežno trčao ali kasno marko u valjevo stiže

jagnjetina i opanci

pošto sam glup ili bolje rečeno lenj da se potrudim da u bilo kojoj aplikaciji ili na bilo kojem gadgetu filtriram po kadenci proteklo vreme, onda sam ovako ručno slikao grafik brzine i povukao liniju negde na granici potrčkavanja i šetuckanja, pa sam onda sve segmente trčanja slagao ka levo od nule i gledao dokle će ih se nakupiti, kaže osam (od 10.5) kilometara

osećao sam da mogu i sve da pretrčim, nebitno kojom brzinom, ali imao sam barem tri kontra argumenta

1) nisam hteo baš da se preznojim jer sam morao i da se vraćam biciklom 13km kući
1a) a nisam zarozan hteo ni da ulazim u kafanu (?)

2) nije bilo potrebe da se previše dajem u danu odmora, štaviše kontraindikovano

3) pošao sam u nekim patikama koje nemaju uloške jer su mi pola broja male, misleći da ću samo da odem biciklom po pečenje i da malo hajk-nem dok ga spreme

no kad sam video da mi nogama ništa ne smeta da trčkaram čak i uz blaže uzbrdice, pretegnula je logika da je za tih sat vremena bolje da pređem desetak umesto 4-5 kilometara

u povratku sam skoro sve otrčao, što zbog nizbrdice što zbog anksioznosti da što pre dođem do pečenja

i do česme ispred kafane, jer nisam poneo vodu pa mi polazak odatle super odgovara

kad god treniram sa satom i HRM trakom ovaj kao bajagi ve-o-dva-max mi se povećava a kada treniram samo sa satom onda mi spada jer sat povremeno pogreši i umesto prosečnog pulsa 130 mi obračuna 160 te aplikacija skonta da sam ispao iz forme :-D 
pa sam zato danas satom snimao samo biciklu a hajk/trčkaranje mobitelom

još gluplji avgust

a šta ću
nije baš bilo previše slobodnog vremena tojest od ukupnog sam pola potrošio na odmaranje jer nemoš odmah sa posla na trčanje nit možeš puno trčat pa na posao

tako da statistike za avgust izgledaju sumorno:

- road bike 102km, 

jedna jedina vožnja juče zadnjeg dana

- mtb 940km, 

bilo je svega, čak i nekoliko KOM-ova na stravi

- ponikom i city bikeom sam prešao 244km, 

uglavnom po gradu i par puta van grada na neko remote trčanje

- hike 81km, 

nešto mi malo deluje, moguće da nisam sve upisao

- trčanje 191km 

što je još uvek više od jula (147) i manje od za sada rekordnog januara (253km)

najsmešnije od svega je ovo trčanje koje sam skoro pa izgustirao nemotivisan time što ne idem na trke pa kao za šta bih se spremao i održavao u formi

ima mnogo godina kada sam ovih ~250km trčao samo kad sam bio povređen, a sada mi je to max i negde oko polovine prosečne ex-kilometraže dok sam ga ozbiljno shvatao

boh