petak, 17. rujna 2021.

in the meantime

između dva vremena, sadašnjeg i budućeg, događa se međuvreme.
sadašnje vreme se stalno pomera i svakog sekunda krade po malo od budućeg kojeg je tako sve manje i manje, prošlosti je sve više, a sadašnjost je samo jedno dugačko skrolanje prema Kraju.

verovatno nema glupljeg načina za trošenje sadašnjosti od analiziranja razvlačenja i prekrajanja prošlosti - kontam da bi najispravnije bilo što pomnije proučavati najbližu budućnost i planirati kako je najbolje iskoristiti.

tema prva polumaraton

svašta sam fantazirao jutros ali se nije ni polovično ostvarilo, kao i uvek.

nakon sinoćnjeg koncerta smo ničim izazvani (laž, izazvani mirisom iz pekare) svratili na pizzu uz koju sam morao da otvorim još jedno pivo (laž, nisam morao) i tako sam se jutros probudio ne superkompenzovan nego moramo naći neki novi izraz, overcompensated.
dolio i glikogena i tečnosti i svega u maleni organizam pa tako više nije maleni, stajem na vagu pred trčanje i gutam knedlu, KO ĆE OVO ODNETI UZBRDO???

poređenja radi kada sam se osećao baš ono juhuuu otrčao sam onaj planinski polumaraton po 5'31''/km i igrom slučaja isti prosek napravio i danas na podosta tromim i bolnim nogama.
hmm.
razlika je i u nagibu i podlozi: danas sam imao samo par km makadama, a onda samo nekoliko km asfalta, a što se tiče ukupnog uspona podeljenog po kilometru, prosečan nagib staze mi je danas bio 5.3%, a pre desetak dana 6.2%.

nije onda ni čudo što sam na onoj užičkoj poluDužini bio najočajniji i najbeznadniji jer sam tamo imao prosečan nagib 7.1%, od kojeg me je možda i više ubio faktor iznenađenja jer je kao i obično NA KARTI IZGLEDALO SKORO RAVNO!
danas nije imalo šta da mi izgleda obzirom da sam stazu znao napamet.

tema druga pogibija

nakon prekjučerašnje godišnjice (2017.) kada sam polomio ključnu i završio na intenzivnoj sa amnezijom poput biljke u saksiji, sutra mi je godišnjica (2018.) druge pogibije kada od kačketa nisam video srušeno drvo u šumi te ga udario čelom i otkotrljao se 20 metara u ponor ka reci.

zaboravih na taj incident skroz, sve dok nisam pogledao dnevnik treninga da se prisetim kojih je sve trka bilo u ovo doba godine, i tako sam našao i taj pad koji mi je na čelu ostavio rasekotinu u vidu trokrakog mercedesovog znaka. 
na ulasku u grad mi je veterinar rekao da rana ne mora da se šije i roknuo mi samo flaster.

Nema komentara:

Objavi komentar