mašta koja se materijalizovala u vidu digitalne iluzije, ako to tako sme da se kaže.
izgleda da na neku foru otrčim određenom brzinom na nekim pulsevima za koje garmin misli da su mi ležerni a ja svakako ne mogu brže.
onda on iz toga skonta da bi bilo KO ZNA ŠTA ako bih dodao gas, a ja gasa više niti nemam niti mogu odakle da ga kupim.
i tako gledam zaljubljeno u ove brojke koje su mi ove godine više nego nedostižne, i jedino što mogu je da plačem nad propuštenim i zaboravljenim vremenima kada sam svakog dana ovo mogao da otrčim na treningu, štaviše ova gore 4 vremena sam uz pravilan raspored mogao da otrčim u 4 uzastopna dana bez ikakvih problema, i to čak ne ni po ravnom jer previše ravnog ionako nemam na raspolaganju.
svašta.
druga stvar je da ne znam da li sam bolestan ili mi nešto treće fali ili samo motivacija ili ko zna šta, tek toliko mi se dopadaju dani odmora, izleta, ničega, da prosto ne prepoznajem samog sebe, nekako sam mislio da sam skroz drukčija osoba i sad se pitam odakle se pojavio ovaj što mi se uselio u glavu i noge i dokle misli ovde da ostane.
od sve one priče o kilometrima naravno neće biti ništa jer ako jedan dan otrčim 20-ak km pa onda tri dana vozikam biciklu naokolo i istražujem neke nepoznate puteljke, zvuči logično da se kilometri neće dodavati i zbrajati i sabirati sami od sebe.
ide vikend, možda se nešto promeni, ako ništa drugo bar neka za početak prođe ova privremena zima i neka se vrati kakva-takva jesen.
Nema komentara:
Objavi komentar