četvrtak, 16. rujna 2021.

dan za solunske priče

obzirom da sam juče neobavezno otrčkarao nepun sat ujutru i malo se provozao popodne tu nema nekog silnog prostora za opisne delatnosti, pa ću da nastavim sagu o povredama, onako po sećanju.

prvu sportsku povredu u životu sam zaradio na trčanju.
rešili mi da trčimo, okej.
to je bilo pre prof. bavljenja biciklizmom.
i bio neki pomoćni stadion koji je u to vreme imao ogradu, i okolo ograde po betonskoj stazici je krug imao 400m, sad se ne sećam kako sam to izmerio a kanap nisam nosio.
i drž krug na jednu drž na drugu stranu i zaboli me peta istog dana.
to je bila prva upala pripoja ahilove, eto zaleteo se mlad mulac pa gas do daske sprintaj ko zna u kakvim patikama, verovatno neke Wilson za tenis.

nakon toga smo krenuli na "dužine".
ostavimo bicikle kod babe, onda otrčimo 4.5+4.5km "do prvog mosta" ili 6.5+6.5km "do drugog mosta".
tu sam već siguran da sam trčao u tim teškim Wilson patikama za tenis, tada su me posle svakog trčanja par sati boleli ligamenti na kolenu spolja.

nekako posle toga je gošla bicikla, tu pamtim neke probleme sa vratom i leđima, jer nisam umeo postepeno da produžavam vožnje nego mi se odmah išlo po nekoliko sati do ovog ili onog grada, na ovu ili onu planinu.
malo kasnije sa trkačkim biciklama su opet došli problemi sa kolenima opet jer sam morao uzbrdo da vozim veliku šajbnu, misleći da je život prekratak pa moram da požurim sa ojačavanjem mišića pre nego što su se uopšte razvili na pristojan volumen.
nakon toga svakog proleća malo muke sa leđima nakon dužih vožnji jer trkačka ima previše povijen položaj pa još kad se sagneš zbog vetra, a bez odgovarajućih vežbi kod kuće, šta ću nije imao ko da mi kaže.

dalje su išli neki beznačajni padovi bez preloma, nekako sam svaki put pao na dupe bilo na treningu par puta ili na trci par puta, pa sam govorio da mi je zbog onoga kada spadnu kraste i koža privremeno ostane druge boje govorio kako mi je dupe u dezenu bubamare, pošto sam samo na njega padao.

onda je opet došlo trčanje, nekako ne pamtim nikakve probleme prvih par godina iako sam opet krenuo nerazumno na stadionu sa deonicama i ludilom jer su me ubacili u grupu sa dve reprezentativke pa smo se na svakom treningu polomili kao budale.
bila je zima i tada sam na nekom krosu prvi put osetio bol u tabanu, tzv upala plantarne fascije no nije došlo do famoznog trna u peti nego se to za koji mesec ublažilo i saniralo.
to je bila prva od tih trkačkih povreda, ne računajući onaj problemčić sa ahilovom u mladosti.

posle toga je došla povreda zadnje lože tojest opet pripoja gore na kuku i to kada sam bio u životnoj formi, čak i tako sa povredom u nastajanju sam trčao brdski polumaraton 1h18, pejsovao zagrebački 2h59 i posle njega otrčao u podgorici 2h51 tako što sam na svakih par kilometara trčao 100m unatraške, da smanjim pritisak na ložu.

na proleće sam mislio da sam to sanirao jer sam uglavnom vozio biciklu, no povreda se vratila na kružnoj trci od 5km koju nisam završio jer sam sa pojavom bola počeo da usporavam i uplašio se da ću skroz uništiti tetivu, kilometri su išli nešto tipa 3'20'' 3'20'' 3'25'' 3'35'' i tu mi se već činilo da stojim u mestu a planirao sam da pojačavam prema kraju.

do kraja godine sam ipak vozio samo biciklu i to sve više pa sam na biciklističkom treningu koji je uključivao nekoliko dužina od 200+ km pobedio i sljemenski maraton jer mi tu loža nije naročito ni trebala obzirom koliko je sav gore-dole.

godinu kasnije sam previše povećao kilometražu jer me napokon ništa nije bolelo i tada mi se javila još jedna od kultnih trkačkih povreda, tzv bol u pokosnici. nikada nisam saznao da li sam imao neku mini stres frakturu ili samo češanje mišića o cevanicu tek nakon par meseci leda odmora i opet samo bicikle je i to otišlo u prošlost. 

nakon toga sam još u par navrata imao problema sa leđima no prošle su još dve godine sa manje trčanja a sa stvarno puno bicikle, to je bilo 2011 i 2012, i tu sam dosta i smršao i dosta se utrenirao što se opet brzo pretvorilo u formu za trčanje pa sam tokom 2013 ispobeđivao sve i svašta od kraćih do dužih trka, otrčao sam i svoju prvu ultricu i posle 58km na Tari stigao čitav sat ispred drugoplasiranog. tu negde sam imao i kraću pauzu zbog delimično pokidanih ligamenata desnog ramena jer sam na rikaveri vožnji tresnuo u krivini i jedva došao nazad kući sa rukom utaknutom u rajsferšlus dresa.

nakon toga se ne sećam nikakvih bitnih problema ni povreda, valjda jer sam sve manje "trenirao" a sve više trčkarao za svoju dušu, što se evo nastavlja i sa danom današnjim. u međuvremenu su se smenjivale faze sa više bicikle i više trčanja, no sve se brutalno prekinulo 2017. kada sam imao dva preloma opisana u prethodnom blogu. naravno osim "samo" dva preloma bilo je tu i hematoma na boku i potresa mozga i šivenja glave i arkade i tisuću oderotina no to su ipak sitnice.

2018. je prošla tako-tako, uspeo sam da se vratim do 1h26 na polumaratonu i 3h10 na maratonu no dva dana pred kraj godine kada mi je falilo samo još tri trčanja da stignem do rekordnih lifetime best 6000 pretrčanih kilometara, zapeo sam za neravninu na asfaltu i prilikom pada se raskrečio i nagnječio išijadikus do te mere da narednih dana nisam mogao ni da hodam.

ta povreda se protegla na tri meseca, udružena sa gripom i bronhitisom pa mi je ta pauza ispala duplo veća nego bilo koja zbog ona dva preloma! odatle je već povratak morao biti puno teži pa sam se nekako i pomirio da više od nekih stelarnih rezultata neće biti ništa. otišao sam na još pokoju trku čisto promene radi, da ne trčim uvek istim putevima, i tu negde tokom jednog od tih "povrataka" sam zapeo za sto i slomio prst na nozi no umotao sam ga u flastere i koliko prekosutra otrčao polumaraton na dva brufena. problem je što je flaster ribao po palcu pa sam tako i njega uništio, narednog vikenda sam trčao trku sa oba prsta uvijena u flastere naravno.


naravno ubrzo je došla i korona i tek tu nije imalo smisla "trenirati" kad mi je nepovređivanje već tako lepo ušlo u naviku. i to vam je to.

Nema komentara:

Objavi komentar