subota, 18. rujna 2021.

drito kroz njive

Kad mi je pre desetak godina Mariana rekla nešto u smislu "trčim kroz njive" pomislio sam kuku na koji način neko uopšte može da razmišlja da ne bi trčao asfaltom kao gospodin čovek. Tada je saobraćaj bio negde na trećini današnjeg, gde ćeš većeg dokaza da smo ekonomski procvetali od tog da više ne znamo šta ćemo sa novcem, benzinom, i slobodnim vremenom. Usto se grade i raznorazni kraci autoputeva pa 20% ludila na asfaltu donose kamioni prepuni kamenja kojim nasipaju podlogu 4m visoku i 50m široku. Nije to nikakva briga ni strah, to je već izvesno da je pitanje dana kada će te neko zakačiti na asfaltu bez obzira da li voziš ili trčiš, jer niko ne drži razmak da bi uopšte video biciklistu ispred sebe, onaj ispred ne daje žmigavac, plus bar jedan od njih dvojice gleda u telefon. I sve tako dalje u nepreglednoj koloni. 


Nekada smo mi organizovali kritične mase da pobudimo svest vozača na bicikliste, sada su nepažljivi zatucani i vozački neobrazovani ljudi dosegli kritičnu masu i zavladali cestama. Protiv par buva ili pacova ili skakavaca možeš i da se izboriš, protiv najezde teško. I dok se okreneš prođe tih desetak godina i eto i mene u njivama, vozim trčim i posmatram tu saobraćajnu apokalipsu sa bezbedne udaljenosti, kao koridu preko tarabe.

Nema komentara:

Objavi komentar