petak, 10. rujna 2021.

da te pop sačuva!

kad sam otkrio Vrtiglav i vrtiglavske meandre mislio sam da od toga goreg nema, po koeficijentu, tojest kad odrediš nepoznatu čudnovatost naspram blizine lokacije.
i tako danas zapucam u POPadić, a evo i kako, odnosno EVO I ZAŠTO:
naime kad sam se pre neki dan vraćao sa Suvobora na jednoj raskrsnici su mi se desile dve stvari A EVO I KOJE:
kao prvo, čuo sam mače kako zapomaže, i odmah stao.
nakon malo ubeđivanja mi je prišlo, utrpao sam ga u ranac jer kod sebe nisam imao ništa od prve pomoći, spustio ga u susedno selo (Paštrić) pored reke i usput mu u prodavnici kupio paštetu.
gore na raskrsnici nije imalo ni vode ni ničega, samo istovaren šut i korov, 5km od najbliže vode, nije ni čudo što se onoliko dernjalo.
kao drugo, dok sam nagovarao mače da mi priđe, video sam na drvetu zakucanu crvenu drvenu putokaz-tablicu 10x20cm na kojoj je pisalo "staza 3".
hmmmm

te staze je obeležavao neko iz banje Vrujci, kao deo turističke ponude, i iz centra banje vode na sva okolna brda, kao ona spektakularna staza za Berkovac koja po grebenu prođe preko vidikovaca vrednih posete.
i tu ja skontam da je i taj puteljak deo jedne od staza koja silazi skroz u banju, mada mi uopšte ne deluje privlačan za biciklu jer se radi o makadamu koji u vrlo kratkom potezu treba da se spusti previše metara nadmorske.
čim sam stigao kući (tog dana) odmah sam u suunto app (puno preglednije mape nego strava/google) napravio rutu koja jednim putem dolazi a drugim silazi sa gornjeg asfalta u banju, i tako zatvorio krug.
ostalo je samo da sačekam dobru priliku za ekspediciju.

a gde ćeš bolje prilike od dana odmora (čak je i garmin prilikom uključivanja napisao "REST! take it easy and short!") nakon jučerašnjeg divljanja po planini u sendviču između dve vožnje, ono je bio duatlon vredan barem dva i po dana odmora a ne samo 18h.
i tako sam zapucao sa idejom da ispitam te puteljke, ako treba i preguram biciklu ceo krug bez ikakve namere da dahćem i preznojavam se, već tih 20+ kilometara i isto toliko nazad do polazne tačke mi je dovoljno kotrljanja i žuljanja u sedlu.
na kraju je ispalo da sam ipak skoro sve vozio, osim nekoliko ekstremno tehničkih delova jer sam na city bike-u imao obične gume a ne kramponke pa nije bilo šanse bezbedno se popeti ili spustiti po prašini i šoderu nagnutom 20%.


uostalom i pogledi su bili prelepi pa nije imalo smisla žuriti i lomatati se, i pritom nužno buljiti u makadam.

Nema komentara:

Objavi komentar