dva dana dva putića

u nekom beznađu se pojavio tračak nade i u šugavom danu (oće kiša neće kiša oće piški neće piški) sam pronašao kombinaciju koja mi neće zgaditi život i da vidiš čuda sve je ispalo oke.

ako nešto mrzim onda su to oni dani kada mi je muka od samog polaska, od onog "prvi korak je najteži", i nekad mi dođe toliko težak da mi je prosto nemoguć.

kako sad da izađem na ulicu i da pritisnem START i da sat počne da odbrojava i da ja zaista i napravim prve korake, kako?

onda mi je uglavnom lakše da pobegnem od tog mesta od kojeg mi je muka, sednem na biciklu i odem makar kilometar-dva od te Točke iz koje mi je teško otisnuti se i sa nekog skroz drugog mesta hop krenem i nastavim da trčim.

što bi neko reko iz ove se kože ne može, E PA MOŽE, sve se može kad mu se zna doskočiti.

eto baš tako kao što i danas gledam di ću i šta ću, tako sam i juče otišao u neku točku 15km udaljenu od kuće (ali ne biciklom) i odatle po prvi put u životu krenuo na trčanje i delovalo je kao start neke udaljene utrkice jedino što drugih trkača nije bilo baš mnogo, štaviše nisam video nijednog.

al koga briga, trka je trka i nova destinacija je uvek inspiracija bez obzira što sam tuda milion puta prošao nekom od biciki ali protrčao sam samo jednom. 

tojest dvaput u životu, onog dana kada sam sa Anom Subotić trčao dužinu 28km pa smo baš od te raskrsnice dodali jedan trokut i kroz nju se opet vratili, no nastavili smo dalje pravo ka gradu a ja sam juče nakon parsto metara odmah skrenuo u brda.

očekivao sam da ću se vući i mrcvariti jer ipak je 48h relativno brzo za sledeće trčanje nakon teškog traila od 2h40' otrčanog na skoro_pa_max intenzitetu za tu dužinu.

no nekako mi je krenulo i vrlo je moguće da se uključio onaj mehanizam od ranijih godina kada sam dan-dva nakon vikenda (trke) trčao sasvim dobre treninge dok me je još držao adrenalin.

obzirom na brzine kojima sam skakutao cele godine ovo je bila teška mazačina i jurnjava pa sam unatoč 265m uspona završio sa prosekom oko 5'/km što na takvom ad-hoc treningu nisam mogao ni da sanjam.

imam dve i po nedelje fore da se malo utegnem za apatinski polumaraton ako se na vreme odlučim za taj putić, imam na raspolaganju i par trkica u dva vikenda koji mu prethode, potrebno je samo da se držim tog putića jer je dovoljno da samo malo skrenem na neki drugi šalala rikaveri hajk end bajk kolosek i ode voz dok si reko keks.

tako da, 99% su šanse da ću da sednem na žutu tojotu i odem na neko remote trčanje po okolnim selima.