subota, 30. lipnja 2018.

trka nije trka

ne mogu rečima opisati taj očaj kada sam shvatio da je večerašnji half otkazan zbog poplave. što bi rekao moj frend iz italije, poreklom englez, "i need the eggs". uvek tražiš onaj neki začin u životu, šlag na torti, pa kad dobiješ i šlag onda tražiš višnju na šlagu. ukras na ukrasu, mašnu na poklonu, mogu srat ove varijante do sutra. lak na noktu, fuj.

sve kazaljke su mi pale na nulu. totalni kolaps motivacije. krećem na trening sa idejom da napravim neku svoju lokalnu mini trku, no noge ne žele čuti za to. okej. idem da uporedim. koji sam zadnji trening išao? u sredu sam roknuo onaj uspon. 3.66km @ 6% nagiba. čak sam postavio i rekord staze tojest tzv. segmenta na stravi.

jako je bolno kada krećete u bitku znajući da krećete u poraz. idem da otrčim isti taj uspon, na ovim posranim nogama, samo da bih imao temu za blog. a blog će biti o tome koliko sam sporije trčao na dan trke, umesto na treningu. mnogima će biti zabavno, pa i meni. eto, u ime naučnog eksperimenta, moram to da završim. nema povlačenja, predaje, odustajanja. idem do kraja, da se poserem po sebi i da se tako preliven govnima zapečem u rerni kao kuglof.

mrtvačkim koracima kao na gubilište idem ka mestu starta. 500m ranije uobičajeno zastajem pored reke, radim malo vežbi gimnastike, rukama ovamo glavom onamo. još nešto malo mini istezanja, koliko da prođe što više vremena i možda se pojavi neki tračak motivacije, no ništa od toga.

kaskam nekoliko minuta blago uzbrdo do raskrsnice, pritiskam LAP i nastavljam uzbrdo. noge idu. volje nemam ali one idu svejedno. grabe. okej. idemo pa ćemo videti u kojem trenutku ću se raspasti, istruliti, prohodati, proplakati sudbinu. noge idu. ne deluje to nešto stratosferično ali nije ni mrcvarenje. idu. okej. dakle može se. ajd da vidim i to čudo.

nakon 3 minuta sam shvatio da ovo uopšte neće biti smak sveta. naprotiv. ono prvo mrcvarenje je verovatno bila neka podsvesna štednja, zbog tog glavnog napora koji sam očekivao. kilometri prolaze, noge drže, prosek je nikad bolji, noge i dalje drže. obaram rekord uspona za 40 sekundi!

ranijih 5'14''/km potiskujem skroz do 5'04''/km. nakon 19'17'' i 19'12'' pitao sam se da li ću ikada uspeti da se spustim ispod tih famoznih 19 minuta i sada me odjednom evo na 18'32''. baš sam samom sebi zabio nož u leđa. ko će sad ovaj rezultat popraviti, i kako???

nego, zašto se opterećivati time? ona glavna tema je ipak donela moju pobedu. na dan trke, bez trke, demolirao sam svoj rezultat sa treninga. dakle nisam od onih koji pocepaju treninge pa popuše na trci. sve sam skockao kako treba. strepnje mogu baciti u smeće. nesigurnosti takođe. pardon my doubts.


Nema komentara:

Objavi komentar