srijeda, 13. lipnja 2018.

ljudi

čudni su ljudi
nekada te pozdrave, nekada ne
nekad im je lakše da te ne prepoznaju, sutra se itekako napregnu da te primete
u nedelju na gradskom trgu, prilazi čovek, pruža mi ruku
kaže OVO JE NAŠ KOMŠIJA
MI SMO IZ ONE ZGRADE ŠTO GLEDA NA VAŠE DVORIŠTE
u zadnjih 10 godina se načičkalo nekoliko zgrada koje gledaju na naše dvorište, teško da me u toj činjenici išta ushićuje
pritom nam se iz svih tih zgrada javlja tolicno njih da možeš na prste da ih prebrojiš, ostalima smeta povremeni lavež kučića
nisam stigao da se zapitam iz koje tačno zgrade, čoveka vidim prvi put u životu, i već je otišao
malo posle njega, prilazi mi žena i kaže JA SAM MAJKA OD V.S. SA KOJOM SI IŠAO U ŠKOLU, SEĆAŠ LI SE V.S.?
pa naravno da se sećam, četiri godine smo zajedno sedeli u klupi
eto, kaže, samo je prišla da me pozdravi i da mi čestita
kao i sa onim čovekom, osim hvala nisam stigao da je pitam ni kako je Vesna ni gde živi ni šta radi ni bilo šta drugo, žena je nestala u masi
kao na pokretnoj traci pojavljuje se cura s kojom smo se "ponovo upoznali" na trci u Bečeju pre mesec dana
tada nam je prišla i rekla POGAĐAJTE, DEVOJKA SA BOBTEJLOM, HMM?
nekako smo prepoznali lik, da smo se pre dobrih 15 godina redovno sretali na šetnjama uz reku, mi sa Dunjom i Ringom a ona sa svojim Atosom
otad su nam se putevi razišli i dugo se nismo videli, tek eto je, trči
pre tri dana nam opet prilazi, kaže da je doputovala iz Amerike dan ranije i da su joj i dan i noć - noć, pa ne uspeva da se snađe u vremenu i javi
pričamo o trci, o velikoj vlazi, sparini, svi su se mučili da trku privedu kraju i gotovo niko u zamišljenom ritmu
s tim da ona barem ima izgovor veliki kao soliter, mi ostali i ne baš
za razliku od ovih čestitam - hvala, kojih od stotinak nisam prepoznao ni desetak, s njom pričamo dosta duže
odlazi da se presvuče, sva mokra kao i ostali, i na rastanku me pita kako je meni prošla trka
pa evo, rekoh, idem da vidim kad je proglašenje
ona pravi neke smešne grimase shvatajući da sam svo vreme pričao o trci a ne o sebi, oooo bože kako je skroman! ti si kao i ja! svašta haha! pobedio!?? svaka čast! i na pobedi i na skromnosti! više na ovom drugom!
pa neću valjda da hodam sa dignutim rukama, kreveljim se

rastajemo se, svi sa osmehom od uha do uha
Ova s kojom sam najviše "trenirao" je već odavno otišla zbog drugih obaveza
dobila je samo onu torbicu za patike koju sada mnogi daju u startnom paketu
kaže, taman će mi poslužiti kad pronađem neko kuče pa da ga ne nosim u naručju
pa za to ih i ja uglavnom koristim, kikoćemo se
na proglašenju me Rale pita o trci, nepripremljenom mi niodakle naviru utisci kako sam mislio da će mi biti glupavo da se trkam istim ulicama kojima se vučem svakog drugog dana (osim Đurđevdana)
pa sam onda shvatio da je skroz drugi ugođaj kada je zatvoren saobraćaj i kada pičiš sredinom ulice (nadam se da nisam rekao baš "pičiš") i kako uopšte nisam prepoznao te iste ulice kojih sam se plašio
tako nešto sam naspričao, valjda je istina, nemam pojma otkud mi je to palo na pamet
dan kasnije me je fejsbuk upozorio da je u ludilu trke prošao rođendan dragoj drugarici pa sam joj umesto zakasnele čestitke obećao svoj pehar za prvo mesto
računam, datum je već ugraviran, a ja samo da se potpišem
onda je ona meni slala srca u svim mogućim bojama a ja njoj samo ona crvena, nisam umeo da pronađem gde se pritiskaju ta posebna
eh da
nakon drugog okreta sam, logično, sreo 504 od 510 ljudi (petorica su bili ispred) i između stotinu AJDE SALE mislim da sam čuo i jedno AJDE ANTIĆU, od One što mi se poslednji put obratila pre tri godine
tada smo se na Savskom Polumaratonu isto tako mimo-sreli pa sam ja rekao DOBAR DAN a ona cvrkutavim glasićem uzvratila DOBAR DAN
i tako
izgleda da trčanje zbližava ljude

Nema komentara:

Objavi komentar