kako sam zbrčk'o Brčko

Prošle godine sam imao nesrećnu premijeru nesrećne trke, što je dobra vest u lošoj vesti. Na neku foru sam uspeo da zaboravim sve što sam znao o osećaju, ritmu, naporu, doživljaju napora, pa sam krenuo na trku onako kako bih "voleo da mogu" da je istrčim. Onda je to, NARAVNO, trajalo pet kilometara pa sam odjednom ostao na praznim nogama. Pokušavao sam da trčim još neko vreme i kad sam uzeo vodu na 8-om kilometru nekako su mi se noge same ugasile. Kao auto koji je ostao bez benzina, možeš mu ti govoriti ajde ajde ali on stoji i nema šanse da se mrdne. Onda sam skinuo broj i lagano šetao ka cilju, i usput prskao sve koji su nailazili jer je bilo neko tropsko popodne.

Eeeee ove godine sam krenuo malo pametnije, podosta blizu onoga što sam siguran da je pametno, a što dalje od onoga "kako bih voleo da mogu". Ta varijanta je odmah u startu lepuškasta jer sam prva 3km odvrteo po 3'57''-3'59'', no došao je 4-ti km sa onom rupčagom u koju sletiš pa se treba popeti nazad gore u grad. Koliko god se sjurio nema šanse da taj kilometar prođe za 4 minuta, i isto to se dogodilo i u šestom i u devetom, pa sam tako desetak po desetak sekundi omašio onu idealnu "četvorku" po kilometru.

Sve je pokazivalo da ću ići nekih 40'20'', ili par sekundi više, iako je u zadnja dva kilometra duvala jaka vetrina u prsa što je donekle objasnilo zašto mi je u sredini trke bilo manje teško, naravno jer smo imali isti taj vetar u leđa. Verovatno je i taj vetar dodao 2-3-4 sekundice, a kada sam došao do 10-og kilometra bio sam celu ulicu od cilja (!) što me je toliko demotivisalo da sam tih 100m "dodatka" na cenera doslovno pretrčkarao.

Jedi govna, rekoh ulici ni krivoj ni dužnoj. Iza leđa čujem Raleta Simića kako preko mikrofona prenosi evo saleta antića ulazi u cilj biće to 40 minuta i 40, 42, 43 sekunde a ja sve više usporavam da bi on što duže brojao i da ja što duže ostanem u radio prenosu. Moram odati priznanje na originalnost devojaka u cilju koje nikome nisu kačile medalje oko vrata nego su nam samo onu traku dodavale u ruku kao okrepu. Kome se kači nek je okači sâm, haha, super.

Ukupan dojam je opet ostao loš, baš me neće ovo Brčko. U vrbovcu sam na polumaratonu imao prosečan puls 157, a ovde na ceneru 155 (!!!), uprkos svemirskoj kadenci od 187 a u zadnjim kilometrima i 190. Koraci su očigledno bili mravlji, mislim po dužini, čim sam uz toliku frekvenciju uspeo da ne nateram puls preko ritma polumaratona.

Osećaj je takođe išao "prema dole", tojest u prvoj trećini trke mi je bilo woo-hooo kako bi bilo divno ako ovako mogu do kraja, mogu li? Druga trećina je bila "tongue in cheek" hmmm da ipak nisam malo zasrao, a treća trećina je bila ćuti sad i kusaj tu kašu od govana koju si samom sebi zakuvao. No rekoh, greška nije bila kardinalna, možda par sekundi/km gore-dole (dakle dole) od idealnog ritma za to stanje/raspoloženje u nogama, pa je nisam skuplje ni platio od istih tih nekoliko sekundi dole-gore (dakle gore) u zadnja 2-3km. U svakom slučaju ni uz kakav najsavršeniji pacing nisam ovo mogao brže od 40'30''-40'40'', pa je tako i ovih 40'45'' za 10100m sasvim "tu negde" oko mojih mogućnosti u datom trenutku.

Život ide dalje, nažalost. Mogao bi bar povremeno da ode vikend napred dva vikenda nazad pa da nešto popravimo obogaćeni iskustvom. Verujem da to važi za CEO život, iako mnogi kažu da bi ga celog progurali istim putanjama... iz čega se najbolje vidi koliko su usput naučili. Hohoho.